Протестни скуп одржан 12. априла 2013. пред Владом АП Војводине означио је, према моме суду, крај једне политичке епохе, односно неумитни завршетак дефанзивне и у свом крајњем исходу губитничке политике која се у континуитету водила у Војводини током двадесетог века. Она је почела моментом “присаједињења” држави Србиј и југословенској заједници на крају Првог светског рата, а са мање или више креативности траје све до данас. Политички двадесети век Војводине завршава се у њеном главном граду, као Бекетов комад у којем се безнадежно чека, а драмска ситуација перпетуира до бескраја у својој фарсичности и трагичној егзистенцији њених грађана.
За нови, 21. век, који је само календарски наступио пре 13 година, за Војводину, у Војводини и из Војводине потребна је једна нова, другачија политика.
Историјски посматрано, још од преласка Дунава (1690) и настањивања тадашње већине српског народа у јужну Угарску, па до 1918. године вођена је еманципаторска национална и либерална политика. Излазак на велику, европску сцену једне модерне, протомултикултуралне, федералистичке и антиклерикалне војвођанске политике (после “Војводства српског” 1849. и Благовештенског сабора 1861), догодио се у туђој држави и кроз туђе парламенте, од Пожуна, Будимпеште, Беча до Београда, Загреба и Москве. Ова политика имала је за циљ: прво, опстанак Срба и њихових религијских и тешко стечених грађанских слобода, а друго, остваривање укупног антрополошког и економског просперитета. Данас можемо оценити да је ова политика била успешна. Изнедрени су политички горостаси: Сава Текелија, Светозар Милетић, Михаило Полит-Десанчић, Васа Стајић и још многи други. Настале су у тој, другој држави најстарије културне и образовне институције једног народа: Матица српска, Српско народно позориште, Градска новосадска библиотека, Карловачка и данашња “Јовина” гимназија (некада Српска православна гимназија). Одржао се и размножио народ: од Вршца до Сент Андреје, од Темишвара и Арада до Славонског брода и Баје. Било је то време просперитета, банака, богатих и вредних људи, имања, двораца и задужбина.
Једино, међутим, што та политика није имала – већ је била под утицајем магловитих и деветнаестовековних, романтичарских визија и илузија – била је политика уједињења “пречанског српства” са осталим делом сопственог националног корпуса, али и ширег – јужнословенског, односно “балканског”. То је било препуштено младој српској држави и Београду, као фактичким и политичким Пијемонтом Срба од 1878. Када је дошло до историјског момента, узрокованог Великим ратом, да се крене у сецесију од поражене Аустроугарске монархије, када се договарало вековима жељено “уједињење” на Крфу, када се у монденским летовалиштима Медитерана формирао Југословенски одбор, замишљајући једну велику земљу на просторима од Алпа до Карпата и од Паноније до Адрије, док је Пупин из Идвора био еминенција у САД – војвођанских елитних политичких првака нигде није било. Часни изузеци су трунули у затворима. Због тога ће се и родити чувена реченица казана на самртној постељи освештеног војвођанског, радикалског “ујединитеља”: “Исто је то добри мој Васо. Вац или Пожаревац”. Мислио је на затворе. Један у Угарској, а други у Србији. У тим је затворима скончавала слободоумна Војводина. На исти начин, због истих разлога.
И уместо темељних и промишљених правних и филозофских политичких постулата, тако битних за потоњу Војводину и интегративне процесе у које је улазила, превладао је националистички, популистички радикализам цитираног Јаше Томића и дипломатске бравуре Пупина на мировној конференцији у Паризу, захваљујући студентском пријатељству са победничким председником Вилсоном. Тако је, уместо да заслужено постане политички субјект конституисања нове српске државе, односно шире, југословенске, Војводина без сопствене политике и без аутентичних политичара, слепо, безусловно срозана на објект економских апетита ратом опустошене Србије и њене краљевске породице. Изгубљена је заувек Барања и више од пола Баната, покрадене су и ратним порезима опустошене општине Војводине, растурена је Карловачка митрополија и заувек затрта њена државотворна историја, а војвођанска политика као израз интереса српског народа, али и свих њених многонационалних заједница и грађанства – маргинализована и провинцијализована. Београд се поигравао, не само са Војводином, него са целим јужнословенским простором и свим његовим народима разним средствима: од тајне полиције, преко неисторијских управних бановина, па све до ликвидација у скупштини и диктатура.
Прва поука историје за неку нову политику у Војводини јесте: школовати сада и овде што већи број политички мислећих људи, најшире анализирати са политичким експертима (и домаћим и страним) све аспекте садашњег тренутка, места и положаја Војводине у сопственој држави, регији и Европи. На основу тога формирати политику која ће размотрити будуће интеграције у којима учествује Војводина. Надаље, бити присутан, активно радећи на оним местима у којима се формира, организује и спроводи било каква “унутар-национална”, као и “шира” политика од националне. Не дозволити никада више да Војводина, њени људи, грађани, етничке заједнице, а посебно њени ресурси, економски и безбедносни интереси буду објекат било чије политике изван Војводине. Руководећи се овим резоном, будућа политичка елита Војводине не може бити инфериорна, нити субмисивна ни по једном унутрашњем или спољашњем питању. Изван Војводине и њене нове политике не би смело да има било каквог коригујућег ауторитета, поготово наметнутог. Војводину као самосвојну политичку регију мора да прати и представља нова, аутентична војвођанска политика, како у промишљању српске државности, тако европског и ширег окружења.
Заједничка карактеристика сва три инсценирана “протестна” скупа у Новом Саду (онај након “Новосадске резолуције” 1933, тзв. “јогурт револуција” 1988. и овај од пре неки дан) јесте да су организовани од стране владајућег Београда и трибалне Србије, на политичком терену где је власт у Војводини исказала кључну слабост: губитак контаката са аутентичном, војвођанском, интелектуалном и културном елитом и њеном инклузијом у ширу политичку визуру. Или поједностављено, свакој власти у Војводини није била потребна критика и критичко мишљење. Примера има много. Треба ли рећи нпр. да Васа Стајић тридесетих година прошлог века бива у Новом Саду маргинализован, разочаран у Матицу српску, која је до недавно била носилац културног развоја читавог народа, не успевши да убеди своје саплеменике да наставе слободарске, демократске и европске идеје Милетића (књига о Милетићу изашла је 1926) и Змаја и не налазећи новца за новопокренути часопис “Нова Војводина”? Након књиге “Војвођани о Војводини” (1928) постало је јасно да је интелектуална елита Војводине апсорбована новом, “београдоцентричном” великом државом и да је Војводина несагледиво провинцијализована. Док је Војводина крварила под ратним порезима, а њено мултикултурално грађанско бивало претварано у сиротињу, њена елита била је развејана од Београда, преко Загреба и Љубљане до Беча, Пеште, Рима: Исидора Секулић (Мошорин), Станоје Станојевић (Нови Сад), др Војислав Субботић (Нови Сад), др Милан Јовановић Батут (Сремска Митровица), Душан Ј. Поповић (Сурдук), Тодор Манојловић (Велики Бечкерек), Никола Радојчич (Кузмин), Иван Табаковић (Арад), Петар Коњовић (Чуруг), Алекса Ивић (Буђановци), Милош Црњански (Чонград), да поменем само неке. Није их било у Војводини, није их било за Војводину. Зато су политички преслаби остајали покушаји Дуде Бошковића, Јоце Лалошевића и Николе Милутиновића. Војводину није имао ко да брани.
Војводину ни пре неки дан није имао ко да брани. И 1988. комунистичка власт остала је сама, издана, не од плаћених “јогурташа”, него од елите: привредне, досељеничке, староседелачке, етничке, културне. Није јој се веровало. Када су се у Београду оснивале разне “демократске” странке, Нови Сад је био успаван. Ни данас на Филозофском факултету у Новом Саду се не учи политика, односно политикологија. Може славистика, може све у вези са језиком, али филозофија тек од недавно. И социологија се овде звала “марксизам”. Није смело бити критике. Бојан Пајтић је сам у једној изјави успоставио паралелу са некадашњим аутономашким, партијским руководством, покушавајући да негира сличности. Да је боље промислио, запитао би се: где му је саветница за културу, глумица Мира Бањац? Где су му глумци СНП-а, управници, редитељи, оперске диве? Где су му бивши и садашњи ректори НС универзитета, проф. Недучин и проф. Весковић? Где су му академици ВАНУ, односно чланови новог војвођанског “културно-уметничког друштва”? Где му је главни извођач свих радова у Војводини – Боровица? Где му је бивши градоначелник Павличић? Где је председница Словачког националног већа, Ана Томанова-Маканова? Где је елоквентна Гордана Чомић? Где су му сви они анонимуси-помоћници, секретари и министри и портпароли које је доводио и одводио како је хтео, сви они доктори (ни криви, али зато дужни) из Суботице, Сремске Митровице, Врбаса и банатских засеока, које је постављао за министре, управнике и директоре много искуснијим лекарима у терцијарним центрима, на опште разочарење јавности? Где му је нестао Директор фонда за капитална улагања, где су му омладинке и омладинци из разноразних “пословних инкубатора”, који су тако лепо трошили војвођанске паре, а излегали су само контролоре на гласачким местима? Где су му директори јавно-комуналних предузећа, националног парка “Фрушка гора”? Директори болница, клиничког центра, добављачи, набављачи, бацачи, центарфори? Нема их. Тако је, не поштујући морална и стручна, него глува, некритичка, партијска начела, ДС и његов “војвођански шеф” руинирао своју, али и “војвођанску” политику, остајући – сам на ледини, без стварне подршке оних који вреде, оних који нешто значе. Са друге стране, да ли му је помогло то што је потпредседник самозване “државотворне” странке са “централом” у Београду? Да ли је организован долазак ДС аутобуса у Нови Сад? Да ли се огласио можда председник Политичког савета ДС, вечити проф. Мићуновић да каже нешто у прилог Војводини и њеном руководству? Или се огласио бивши председник Тадић? Не. Нити хоће. Бојан Пајтић је сам, јер је заборавио Војводину, ону која је самосвојна, да не кажем “аутономна”, сам је, јер се оглушио о основно у овој малој, двомилионској историјској земљи, где се можеш руковати са сваким виђенијим човеком: поштовати ред, рад, знање и искуство, поштовати старијег, лепо се јавити, бити праведан, питати за савет, никог не увредити, сагнути главу кад погрешиш, лопове истерати, веровати “у се и у своје кљусе”, па како буде и где се телефонски разговор обавезно, а не само на Пејићевим салашима – завршава са “поздравите Вашу маму”.
У Војводини се не сме бити “власт”, поготово осиона, него се мора, као и са земљом црницом – бити јој слуга. Нова политика у Војводини подразумева морално деловање, инклузију најбољих и критичних, а не клијентилизам и партијске “климоглавце”. Мора бити инструисан принцип правде и праведности од самог врха. Војводину не брани власт, Статут, Закон о надлежностима и Устав, Војводину бране њени људи, њена елита.
Дакле, ако је тридесетих година прошлог века било тешко одупрети се снажном националном осећању српства и “уједињења”, подсећајући се Војводине само у ламентима из Београда, Љубљане и Загреба, (“Војводина ће остати само њива коју треба преорати и пустити да спава”, према Исидори), ако је осамдесетих година било тешко веровати да ће велика, наизглед снажна и неразрушива КПЈ имати снаге да сачува и велику СФРЈ и у њој Војводину и војвођанске “тековине”, ако је у постдиктаторском, транзиционом, пљачкашком систему ДОС-а било тешко повратити Војводину, задовољавајући се са Ђинђићевим “омнибусом” – после свега што смо искусили, ми данас, сада и овде у Новом Саду, уочавамо само два пута: постепени нестанак и губитак Војводине, што значи њену даљу мајоризацију и политизацију (“уподобљавање” републичке, покрајинске и градске власти), провинцијализацију, продају у бесцење, а на штету генерација прошлих, садашње и будућих, колонизацију и свеопште запуштање, док на другој страни стоји борба за цивилизацијски достојну Војводину, европских и глобалних изазова, просперитета и будућности за нове нараштаје.
Сматрам да немамо право да скривамо главу у песак и да мислимо да ће неко други решити наше проблеме, било да је то нека актуелна политичка партија, неки садашњи или нови вођа, или било каква бриселска или стразбуршка администрација. Ми данас морамо да раскинемо са илузијама да ће било који политички актер из Београда подржати идеју Војводине, једнако као и да ће Војводина нешто добити на поклон. Себе данас морамо да препознамо као једино постојећу, компетентну грађанску елиту Војводине и да преузмемо одговорност за наше суграђане, нашу децу, за садашњост и будућност. Предлажем да се формира “грађанска влада Војводине у сенци” од непартијских, компетентних људи са следећим министарствима Војводине: за економију, за привреду, за пољопривреду, за науку, за заштиту животне средине, за културу и мултикултуралност, за спољне послове и европске интеграције, за унутурашње послове и цивилну безбедност, за здравство, за образовање, за информисање и медије, за спорт, за омладински и студентски развој, за породицу, за информатичко друштво, за угрожене и ванредне прилике, за правду, за енергетику, за саобраћај. Влада у сенци би имала свој Савет (Сенат). Главни циљ владе у сенци било би формирање нове политике у Војводини, за Војводину у 21. веку. Повезала би се и умрежила војвођанска грађанска елита и активирали би се сви индивидуални и колективни капацитети на припремање и доношење “закона” (будућих стварних предлога) који би одговарали Војводини. Ово би креирало нову политичку климу. Влада би упознавала и домаћу и страну јавности са својим радом, а поједине седнице биле би отворене. Остварила би се комуникација са цивилним актерима, пословним партнерима, европским институцијама и мисијама у земљи, отворио би се комуникациони канал према страним дипломатама. Ова влада би реаговала на поједине антивојвођанске акције било које републичке или покрајинске владе (актуелне или нове). Уколико би било резултата, влада у сенци би могла да буде носилац и изборне активности.
Проф. др Мирослав Илић, Нови Сад, 18. април 2013.
ПОЗИВ НА ПОЛЕМИКУ. ИЗНЕСИТЕ СВОЈ СТАВ, АРГУМЕНТЕ, ДРУГАЧИЈЕ МИШЉЕЊЕ!
редакција
