Danas je sa konvertitima sve sporno do potpunog odbacivanja tolerancije, razumevanja i priznanja elementarnih prirodnih prava na izbor i izgled sopstvenog života.
Biti neko drugi! Stara i neodoljiva čežnja pretvaranja, skrivanje lika za bezbedno odlaganje, privremena čarolija nemogućeg, bezbolni višak koji sabira gubitke prebega, podnošljivi manjak dobrovoljnog odustanka, tuđa sreća novog lica, spas od neizdrživog pritiska samospoznaje, nužna ekonomija opstanka, mudrost preživljavanja, bes izneveravanja, nestrpljenje užurbanosti, izbavljenje od rizika povratka…
Skučen je grafički prostor izabranog formata koji bi mogao da primi bezbrojne oznake od kojih svaka dodaje tek delić obodne linije na skici portreta konvertita jer mu ni neprestano docrtavanje neće biti odgovarajuća pomoć pred odrazom u ogledalu koji uzvraća neprijatnim pitanjima. Sva ta pitanja mogu se svesti na dva: prvo je pitanje razloga u koji staju suprotstvaljene vrednosti dok u tački sudara urlaju – zašto, a drugo pitanje otkriva nepodobnost procedure sa stanovišta konkurencije postojanja i izbora sopstvenog izgleda u njemu – da li promena lika može ukinuti postojanje bilo koga lika?
Kontrolno pitanje baškari se u metafizičkoj ironiji istine da pozicija iz koje se čini ono što se iz bića mora činiti, ne utiče na vrstu i vrednost činidbe. Operaris seqitur esse, jer će svako činiti ono što njegovo biće zahteva da bude učinjeno, tako da je pozicija iz koje se činidba preduzima od drugorazrednog značaja u odnosu na nesusretljivost ontološke prethodnice i vrednosne završnice.
Ozbiljnost i tragizam vida ljudskosti koji stabilno postoji kao jasna tendencija, bez obzira na epohalne fenomenologije, ideološke odlike vremena i kulturološku oblikovanost pretežnih vrednosti, pravne posledice i društvene vidove prilagođavanja, nalažu pojačanu pažnju i prilikom najbezazlenijih, čak, i estetskih komentara fenomena konvertiranja. Podneblje našeg etosa koji je veoma pozvan da svedoči na ovu temu, sugeriše razumevanje kao istoriju opstanka više nego kao emanaciju generičke suštine ili moralno-religijsko-nacionalnog kontinuiteta. I oko toga nema nikakvog spora. Istorijski gledano, dovoditi u pitanje konvertitstvo u uslovima viševekovnog ropstva u kojima je uništenje korpusa bilo izvesnije od svitanja novog dana, konvertite predstvalja u svetlosti „preživelih mučenika“ čiju sudbinu ne treba razmatrati izvan bezpogovornog poštovanja bilo kakvih razloga za takav čin. Ali, zašto se danas muče?
Danas je sa konvertitima sve sporno do potpunog odbacivanja tolerancije, razumevanja i priznanja elementarnih prirodnih prava na izbor i izgled sopstvenog života. Zato što su konvertiti uspavani i anestezirani nesrećnici zova nepovraćene materice porođenosti izvan svesti i savesti, izvan izbora i vrednosti koja svima opravdava prisustvo i čini ga ravnopravnim u konkurenciji izbora svega onoga što staje u pojmove kulture, religije i nacije, ili svega onoga što možemo ujediniti srednjom merom društvene funkcionalnosti u balansu konstitucije bića između znanja i verovanja; zato što se konvertiti muče da budu „veći katolici od Pape“ i sve ono što čine, i kada je plemenito i vredno, pojačava i čini vidljivijim potrebu da u najdublju crnu rupu svemira potisnu istinu neobjašnjivog prebega iz postojanja koje nisu mogli da biraju, da bi izabrali njegovo odricanje. Budite ono što jeste a činite najbolje za sve nas.
„Budimo ljudi“.