Данас је са конвертитима све спорно до потпуног одбацивања толеранције, разумевања и признања елементарних природних права на избор и изглед сопственог живота.
Бити неко други! Стара и неодољива чежња претварања, скривање лика за безбедно одлагање, привремена чаролија немогућег, безболни вишак који сабира губитке пребега, подношљиви мањак добровољног одустанка, туђа срећа новог лица, спас од неиздрживог притиска самоспознаје, нужна економија опстанка, мудрост преживљавања, бес изневеравања, нестрпљење ужурбаности, избављење од ризика повратка…
Скучен је графички простор изабраног формата који би могао да прими безбројне ознаке од којих свака додаје тек делић ободне линије на скици портрета конвертита јер му ни непрестано доцртавање неће бити одговарајућа помоћ пред одразом у огледалу који узвраћа непријатним питањима. Сва та питања могу се свести на два: прво је питање разлога у који стају супротстваљене вредности док у тачки судара урлају – зашто, а друго питање открива неподобност процедуре са становишта конкуренције постојања и избора сопственог изгледа у њему – да ли промена лика може укинути постојање било кога лика?
Контролно питање башкари се у метафизичкој иронији истине да позиција из које се чини оно што се из бића мора чинити, не утиче на врсту и вредност чинидбе. Operaris seqitur esse, јер ће свако чинити оно што његово биће захтева да буде учињено, тако да је позиција из које се чинидба предузима од другоразредног значаја у односу на несусретљивост онтолошке претходнице и вредносне завршнице.
Озбиљност и трагизам вида људскости који стабилно постоји као јасна тенденција, без обзира на епохалне феноменологије, идеолошке одлике времена и културолошку обликованост претежних вредности, правне последице и друштвене видове прилагођавања, налажу појачану пажњу и приликом најбезазленијих, чак, и естетских коментара феномена конвертирања. Поднебље нашег етоса који је веома позван да сведочи на ову тему, сугерише разумевање као историју опстанка више него као еманацију генеричке суштине или морално-религијско-националног континуитета. И око тога нема никаквог спора. Историјски гледано, доводити у питање конвертитство у условима вишевековног ропства у којима је уништење корпуса било извесније од свитања новог дана, конвертите предстваља у светлости „преживелих мученика“ чију судбину не треба разматрати изван безпоговорног поштовања било каквих разлога за такав чин. Али, зашто се данас муче?
Данас је са конвертитима све спорно до потпуног одбацивања толеранције, разумевања и признања елементарних природних права на избор и изглед сопственог живота. Зато што су конвертити успавани и анестезирани несрећници зова неповраћене материце порођености изван свести и савести, изван избора и вредности која свима оправдава присуство и чини га равноправним у конкуренцији избора свега онога што стаје у појмове културе, религије и нације, или свега онога што можемо ујединити средњом мером друштвене функционалности у балансу конституције бића између знања и веровања; зато што се конвертити муче да буду „већи католици од Папе“ и све оно што чине, и када је племенито и вредно, појачава и чини видљивијим потребу да у најдубљу црну рупу свемира потисну истину необјашњивог пребега из постојања које нису могли да бирају, да би изабрали његово одрицање. Будите оно што јесте а чините најбоље за све нас.
„Будимо људи“.