Evo, na primer, moja kći završava jedan od tri najprestižnija evropska univerziteta u devetnaestoj godini života, a nije princeza
Ako je svaka vlast od Boga, onda su sve iste i najviše što čovek za sebe može da učini je da sačeka da prođu. U tom čekanju često prolazi i njegov život ali postoje generacije koje potpuno mirno mogu da posmatraju kako se smenjuje ono “isto” što se predstavlja kao “drugo”, dok se poziva na Boga. Više nema nikakve sumnje da jesu iste bez obzira na sve njihove trudove da se ideološki gledano, predstave kao drugačije, različite, bolje, naprednije i najviše u saglasju sa vremenom u kojem se javljaju i pretežnim vrednostima tog vremena koje bestidno prisvajaju kao “svoje vreme”. Ono drugo vreme, koje je na raspolaganju posmatračima u jednoj svojoj dimenziji nije nedostupno sa satanovišta prolaznosti i nepredvidljivosti individualnog, pa i generacijskog trajanja: vremenski interval u kojem nova vlast postaje gora od stare, one koju je smenila, zamenila, nasledila ili oborila, predstavlja gusto, jedinstveno, kratko i realno opredeljeno, kalendarski merljivo vreme u kojem sve postaje jasno. To sve što biva jasno je da su sve vlasti koje su od Boga, nepogrešivo iste!
Šta je drugačije? Drugačiji su mizansceni, kostimi, uloge, scenografije, sve im je drugačije toliko, da to da su potpuno iste, postane jasno tek po promeni epifenomenalnih karakteristika koje zamagljuju pristup opažanju istosti. A najviše ih otkrivaju pokušaji da se “isto” ponudi u starim, prastarim, zastarelim ili potpuno neprimerenim formatima vremenu u kojem ga nude kao ono “najbolje od istog”. Kao Srbima prestolonaslednike u dvadesetprvom veku!
Kako shvatiti da “genetski loto” može ponovo da postane dominanatna vrednost koja određuje položaj u društvenom korpusu do te mere da isti oni ljudi koji neprestano insistiraju na “ljudskim pravima” iz kojih izvlače zaključke apsolutne i ničim ograničene socijalne prohodnosti koja se zasniva jedino na ličnim svojstvima među kojima prednjače obrazovanje i permanentno učešće u podeli rada, jednovremeno, sa nekontrolisanom ostrašćenosti zastupaju ideju monarhističkog poretka u kojem se povlašćena sistemska mesta zauzimaju zahvaljujući dokazima o kontinuitetu sa poželjnim spermatozoidima, više nego sa danas tako popularnim “kurikulumima” o ličnim karakteristikama?!
Dakle, potpuno zanemarujući nemoguću sanaciju razorene logike kontinuiteta i unutrašnjih i spoljašnjih faktora vaspostavljanja potpune istorijske prevaziđenosti i vrednostima savremene situacije nepojamnim anahronizmima, ideja da najvažniji među nama ne budu oni koji to mogu da dokažu svakog trena u nepristrasnoj kompeticiji svake moguće relevancije, već nečiji sinovi i kćeri, predstavlja više nego uvredu elementarnih “ljudskih prava” a ta ista prava na koja se pozivaju probrane baterije bljutavih fariseja dok plasiraju ovakve nebuloze, najživlje dokazuju latinsku mudrost omnis determinatio negatio est, tj. da je svako određenje najtačnija svoja negacija.
Postoji li danas bilo ko normalan, ili da kažemo obavešten o prosečnom izgledu svetskog društvenog bića, ko bi mesto zasluženo ličnim kvalitetima srednje mere dokazivive ljudskosti, prepustio nevaspistanim, razmaženim i veoma često problematičnim kraljevićima? Evo, na primer, moja kći završava jedan od tri najprestižnija evropska univerziteta u devetnaestoj godini života, a nije princeza.
Možda baš zato.