Ево, на пример, моја кћи завршава један од три најпрестижнија европска универзитета у деветнаестој години живота, а није принцеза
Ако је свака власт од Бога, онда су све исте и највише што човек за себе може да учини је да сачека да прођу. У том чекању често пролази и његов живот али постоје генерације које потпуно мирно могу да посматрају како се смењује оно “исто” што се представља као “друго”, док се позива на Бога. Више нема никакве сумње да јесу исте без обзира на све њихове трудове да се идеолошки гледано, представе као другачије, различите, боље, напредније и највише у сагласју са временом у којем се јављају и претежним вредностима тог времена које бестидно присвајају као “своје време”. Оно друго време, које је на располагању посматрачима у једној својој димензији није недоступно са сатановишта пролазности и непредвидљивости индивидуалног, па и генерацијског трајања: временски интервал у којем нова власт постаје гора од старе, оне коју је сменила, заменила, наследила или оборила, представља густо, јединствено, кратко и реално опредељено, календарски мерљиво време у којем све постаје јасно. То све што бива јасно је да су све власти које су од Бога, непогрешиво исте!
Шта је другачије? Другачији су мизансцени, костими, улоге, сценографије, све им је другачије толико, да то да су потпуно исте, постане јасно тек по промени епифеноменалних карактеристика које замагљују приступ опажању истости. А највише их откривају покушаји да се “исто” понуди у старим, прастарим, застарелим или потпуно непримереним форматима времену у којем га нуде као оно “најбоље од истог”. Као Србима престолонаследнике у двадесетпрвом веку!
Како схватити да “генетски лото” може поново да постане доминанатна вредност која одређује положај у друштвеном корпусу до те мере да исти они људи који непрестано инсистирају на “људским правима” из којих извлаче закључке апсолутне и ничим ограничене социјалне проходности која се заснива једино на личним својствима међу којима предњаче образовање и перманентно учешће у подели рада, једновремено, са неконтролисаном острашћености заступају идеју монархистичког поретка у којем се повлашћена системска места заузимају захваљујући доказима о континуитету са пожељним сперматозоидима, више него са данас тако популарним “курикулумима” о личним карактеристикама?!
Дакле, потпуно занемарујући немогућу санацију разорене логике континуитета и унутрашњих и спољашњих фактора васпостављања потпуне историјске превазиђености и вредностима савремене ситуације непојамним анахронизмима, идеја да најважнији међу нама не буду они који то могу да докажу сваког трена у непристрасној компетицији сваке могуће релеванције, већ нечији синови и кћери, представља више него увреду елементарних “људских права” а та иста права на која се позивају пробране батерије бљутавих фарисеја док пласирају овакве небулозе, најживље доказују латинску мудрост omnis determinatio negatio est, тј. да је свако одређење најтачнија своја негација.
Постоји ли данас било ко нормалан, или да кажемо обавештен о просечном изгледу светског друштвеног бића, ко би место заслужено личним квалитетима средње мере доказививе људскости, препустио неваспистаним, размаженим и веома често проблематичним краљевићима? Ево, на пример, моја кћи завршава један од три најпрестижнија европска универзитета у деветнаестој години живота, а није принцеза.
Можда баш зато.