Znanje menja ponašanje a elokvencija pojmovne prezentacije garantuje počasno mesto u malograđanskim salonima
„Ja sam, najgori predsednik, najgore Vlade u istoriji“, glasi iskreno i hrabro zaveštanje čoveka koji je bio deo velike nesreće svog naroda. Slobodan Jovanović, pravnik. Čovek koji nije imao sreće ni u životu, ni posle njega, da doraste do moći koja biografijom garantuje zaštitu od uznemiravanja. Oni koji su ga sudili, činili su to gestovima očekivanim od autodidakta (samouki pametnjakovići) koji se pred autoritetom znanja otkrivaju kao nadmoćni prostaci u posedu neograničene sile, a oni drugi, koji su ga branili, pokušavali su do sada nemoguće, da učine da bude onako kako nije bilo. Ne zna se koji je tragizam veći, onaj koji je živeo ili onaj koji ga je nadživeo. Tog Slobodana Jovanovića, za koga neki tvrde da je bio najveći pravnik svog vremena a neki i dalje od toga, da je bio najveći srpski pravnik svih vremena!
Kada je jednog Klajstovog junaka, sudiju, pisar upitao „na šta se sapleo“, on ugruvan odgovori da „svako u sebi nosi dovoljan razlog sopstvenog saplitanja“. Ako prihvatimo tvrdnju da je Jovanović bio najveći pravnik svog vremena, doslednost osvrta na njegov život ne možemo pomilovati istine da pravnici, po prirodi specijalnog znanja, znaju više, dublje i drugačije šta znače pojmovi države, prava, istorije, naroda, a naročito odgovornosti i obaveza koje prema tim pojmovima imaju oni koji ih bolje poznaju od svih drugih.
Kao što je savki lekar, ma i najgori, a nekamoli najbolji u svom vremenu, više odgovoran od požrtvovanog stočara, u slučaju izbora stručne pomoći pacijentu na umoru, tako i najbolji pravnik svog vremena ne može umaći jedinom mogućem razumevanju izbora ponašanja kada odlučuje da napusti pojmove uz čiju pomoć je postao tako visoko cenjen; da u poznim, dakle, najmudrijim godinama života, ostavi državu i pravo, narod i tragizam istorije koji je bio dužan da očekuje; pobegne u susret ostvarenju nekih uzvišenijih ciljeva od onih koje napušta. Najbolji pravnik svog vremena postaje najgori predsednik najgore vlade u istoriji, kako sam veli. Znanje menja ponašanje a elokvencija pojmovne prezentacije garantuje počasno mesto u malograđanskim salonima.
Pošto je Srbija umesto istorije države imala hronike dvorskih intriga a umesto istorije prava, herbarijum vladarske samovolje, Jovanović u nedostatku informativnih medija svoga vremena, piše obilne hronike skupštinskih intriga od kojih danas zaziru i očajne domaćice. Zahvaljujući stečenoj veštini, on daleko od rodne grude, potpisuje plan „Z“ o kojem oponeneti sa početka ove novele i dalje vode besomučne rasprave da li je plan značio „zaklati“ ili „zastrašiti klanjem“. Kako god da se završi ova dragocena polemika, Slobodan Jovanović, najveći pravnik svog vremena, nije ostavio tragove o naučnom razrešenju značenja plana „Z“, ni u jeziku ni u operativnom domašaju izvršenja plana. Tragove ljudskog značenja tog gesta, nesumnjivo jeste.
Dok se ne otkrije naučna istina o svemu tome, ostaje ona koju ne treba otkrivati: njegovo zaveštanje niko nije poštovao! Nije osuđen zato što je bio loš pravnik a rehabilitovan je bez obzira na sve što kao pravnik i čovek jeste bio. Srpski, nema šta. Studenti koji ulaze u „žutu kuću“ ne treba da zaborave da im bista ne može ponoviti ono što je Slobodan za života zapiso o sebi.
Najbolje „Z“ svih vremena u istoriji!