Знање мења понашање а елоквенција појмовне презентације гарантује почасно место у малограђанским салонима
„Ја сам, најгори председник, најгоре Владе у историји“, гласи искрено и храбро завештање човека који је био део велике несреће свог народа. Слободан Јовановић, правник. Човек који није имао среће ни у животу, ни после њега, да дорасте до моћи која биографијом гарантује заштиту од узнемиравања. Они који су га судили, чинили су то гестовима очекиваним од аутодидакта (самоуки паметњаковићи) који се пред ауторитетом знања откривају као надмоћни простаци у поседу неограничене силе, а они други, који су га бранили, покушавали су до сада немогуће, да учине да буде онако како није било. Не зна се који је трагизам већи, онај који је живео или онај који га је надживео. Тог Слободана Јовановића, за кога неки тврде да је био највећи правник свог времена а неки и даље од тога, да је био највећи српски правник свих времена!
Када је једног Клајстовог јунака, судију, писар упитао „на шта се саплео“, он угруван одговори да „свако у себи носи довољан разлог сопственог саплитања“. Ако прихватимо тврдњу да је Јовановић био највећи правник свог времена, доследност осврта на његов живот не можемо помиловати истине да правници, по природи специјалног знања, знају више, дубље и другачије шта значе појмови државе, права, историје, народа, а нарочито одговорности и обавеза које према тим појмовима имају они који их боље познају од свих других.
Као што је савки лекар, ма и најгори, а некамоли најбољи у свом времену, више одговоран од пожртвованог сточара, у случају избора стручне помоћи пацијенту на умору, тако и најбољи правник свог времена не може умаћи једином могућем разумевању избора понашања када одлучује да напусти појмове уз чију помоћ је постао тако високо цењен; да у позним, дакле, најмудријим годинама живота, остави државу и право, народ и трагизам историје који је био дужан да очекује; побегне у сусрет остварењу неких узвишенијих циљева од оних које напушта. Најбољи правник свог времена постаје најгори председник најгоре владе у историји, како сам вели. Знање мења понашање а елоквенција појмовне презентације гарантује почасно место у малограђанским салонима.
Пошто је Србија уместо историје државе имала хронике дворских интрига а уместо историје права, хербаријум владарске самовоље, Јовановић у недостатку информативних медија свога времена, пише обилне хронике скупштинских интрига од којих данас зазиру и очајне домаћице. Захваљујући стеченој вештини, он далеко од родне груде, потписује план „З“ о којем опоненети са почетка ове новеле и даље воде бесомучне расправе да ли је план значио „заклати“ или „застрашити клањем“. Како год да се заврши ова драгоцена полемика, Слободан Јовановић, највећи правник свог времена, није оставио трагове о научном разрешењу значења плана „З“, ни у језику ни у оперативном домашају извршења плана. Трагове људског значења тог геста, несумњиво јесте.
Док се не открије научна истина о свему томе, остаје она коју не треба откривати: његово завештање нико није поштовао! Није осуђен зато што је био лош правник а рехабилитован је без обзира на све што као правник и човек јесте био. Српски, нема шта. Студенти који улазе у „жуту кућу“ не треба да забораве да им биста не може поновити оно што је Слободан за живота записо о себи.
Најбоље „З“ свих времена у историји!