ДНЕВНИ ЛИСТ СРБИЈЕ НАЦИОНАЛ-ЗАБРАЊЕН 18.03.2003.И ЛИКВИДИРАН 01.04.2003.ГОДИНЕ
Једна од забрана свежијег датума је она која је извршена над ДНЕВНИМ ЛИСТОМ СРБИЈЕ НАЦИОНАЛ.Спроведена је у години процвата демокатије у Србији. Прво је дана, 18. 03. 2003. године Министарство културе привремено забранило издавање и штампање Дневног листа Србије «Национал» да би 12 дана касније Решењем Трговинског суда бр ИИ-Л-426/03 спроведена ликвидација над издавачем овог дневног листа и тиме се трајно онемогућило излажење ове дневне новине.
Дневни лист Србије „Национал“ Био је у правом смислу речи пример слободног и независног новинарства.Током 14 месеци и 18 дана свога постојања окупио је око себе сараднике и ауторе без обзира на страначку припадност. Тако су у истом броју жестоки политички противници кроз своје изјаве и колумне укрштали „копља“.Наравно, предњачио је покојни Богдан Тирнанић, па Даница Драшковић, Мира Марковић ,Александар Вулин, Бранко Драгаш…За илустрацију таквог отвореног информисања нудимо вам неколико колумни НАЦИОНАЛОВИХ колумниста. Почећемо од прве коју је објавио покојни Богдан Тирнаниц и завршити са последњом ,такодје његовом колумном.
****
Тирнанић
(Објављено:12.02.2002.)
ЗАВЕСА
И шта сам говорио – референдума о самосталној Цмој Гори неће бити!
Једино што ову тезу нигде нисам могао обелоданити из простог разлога јер је, током деведесетих, Мило Ђукановић у овој чарсији словио као херој отпора Милошевићевом диктаторском режиму. Такав му би ратни распоред. Нико да се запита откуда толики Бошко Буха из тако малене Цме Горе!
На идеју црногорске независности овај је кршни брђанин, коме је место председника владе било прво право занимање у животу, напрасно дошао тек када су иза Милошевића закатанчена врата шевенингенског луксузног бајбока, а кључ бачен у оближње Северно море. Иначе се херој не би усудио.
Захваљујући томе да сам врло близак са аутентичним заговорницима индепендистичке опцје (као предузећа), са либералима Приморја и Брда, бејах у прилици да са њима често, уз кафицу, расправљам на ову тему. Прво се на тапету нашло оно са Милошевићевим односима према људима. Видели смо како тај зна да дегажира. Када се моћни ДПС поделио дат је старт за заузимање места малог од кужине у Слобиној резиденцији од 2.000 квадрата. Будући да је онај затупасти Момо Булатовић, набеђени стручњак за (амерчка) уставна питања, већ поседовао половну „веспу” пласирао се као победник јер, због магле, авиони тог дана нису летели.Тако је Мило, силом прилика, још у бифеу подгоричког аеродрома постао демократа. Иначе би било обрнуто. Судбина је зла коб, нема шта!
Као, дакле, демократа без страха и мане имао је, додуше, снажну подрску параполицјских снага – Ђукановић , је крајем деведесетих година прошлог века био радо виђен гост на свим светским дворовима, где је једино жаморио о Милошевићевој неподношјивој диктатури, а о референдуму никада. Себе је почео да доживљава у трећем лицу. Када је најзад са Жабљака адутирао том картом (референдумом) и његовим силосима (горилама) било је јасно да се један, њихов, политичко-привредни пројекат претворио у заставу национализма, у план за стварање православне џамахирије. Та је вест натерала Јеврема Брковића да се, све цотајући трком врати на Цетиње и оснује Дукљанску академију, коју прави либерали доживљаваиу као логор за цногорски олош.
Није било бољег доказа да је Ђукановић ролитички мртав. Само што се још није нашао неко да му то каже. Па човек изиграва мумију. Његови дворски саветници попут оне минијатуре од Мишка Вуковића и лепог дечка Игора Лукшића (а о оном Цанету да и не говом), упорно су га подстицали да се држи идеје референдума.Нарочито после открића његове евидентне умешаности у шверц цигаретама, о чему је загребачки Национал писао у више наврата. Коштуница, међутим, мртав ладан, не чита тисак.
Али су и овде ствари почеле да се мењају. Црногорском жрвљу референдумски план почео је да избија на уши, те Ђукановићев блок трпи перманентно осипање присталица, за које се сумња да су се одметнули у риболов , отворили кафиће или се, просто, баве клађењем. На то је из овог другог (већег) ока стигао Батићев абер (касније га је здушно подржао његов политички саветник и пословични губтник М. Ст Протиц, звани Галуп) да ће, ако Мило не одустане од свог сепаратистичког плана, и Србија изаћи на референдум (чији се исход унапред зна.).
Видевши где то може одвести, амбасадори Крафорд (В. Британија) и Монтгомери (САД) чекираше карте до Подгорице да тамо) мумифицираном Ђукановићу саопште како су они, дакле НАТО, за демократску Цму Гору у демократској Јуqославији. Процене њхових истраживања показале су да ће, ако до референдума збиија дође, обе стране изгубити (што ће представљати леп увод у грађартски рат ). Шверц цигаретама није директно помињан, али се налазио у контексту ове дефиниције. Италијански затвор давно је контекст за себе.
Али, Мило одустати неће. Он њима опет о историји. Онда му се јавио Солана да се пакује за Београд (без историје), где ће са србијанском страном обновити дијалог о редефинисању односа у (двочланој) федерацији. Тамо је, у Београду, по очекивању, Солана стао на српску страну , просувши низ фраза о уједињеној Европи, Партнерству за мир, НАТО-у и изборним предметима у америчкким (ако и шпанским) провинцијским средњим школама .Испред себе је ,злу не требало, држао Бушов телеграм Коштуници који му је овај, четири дана пре рока, честитао празник југословенског уједињења.
Код таквих аргумената одлучено је да, почетком фебруара ,разговори буду настављени у Бриселу на нивоу експерата.Без Мила. Али је њему и овако коначно све јасно: Ђукановић се прећутно одрекао референдума и заказао изборе на савим нивоима за прву половину маја. Иначе, је, каже,задовољан експертским дијалогом у Бриселу, мада ни том приликом,уз уобичајене (историјске) фразе,референдум није помињао.
Он, просто, зна да ће на изборима изгубити и да му нема друге до повратка на место уредника културне рубрике Универзитетске ријечи у Никшићу, где ће му, као ономад, помоћник бити Ратко Кнежевић. Бар док је жив. Али ће, да не ситничримо, земља бити спашена. У томе ће главну улогу одиграти Света Маровић. За Микицу Вуковића нисам сигуран. Он је више за болницу. У најмању руку, тај ће пицопевац са шишкама морати да престане с писањем текстова Боре Кривокапића. Јер у Црној Гори шверцованих цигарета неће више бити док их у италијанским затворима одавно нема.Утешно је макар то да су италијански затвори одувек били универзитети мафије .Време је да најзад један Вуковић, Сицилијанац у души , постане дон Вито Корлеоне. Мило ће у том н случају бити Мајкл. А Боро ће само променити кафану.
Александар Вулин
НЕУСТРАШИВА НАТАША
(објављено 13.02.2003.)
Министар за рад, некадашњи синдикалац, поручио је незапосленим стручњацима да почну да чисте улице или да се скидају са социјалног и здравственог осигурања. Када су га питали да ли је то баш у реду, одговорио је као прави досовац: „Па шта ја да им радим.” Свашта може да се уради, да поднесе оставку нпр. или да им се бар насмеје и каже: „Ја сам онај за кога сте гласали” или можда да сам проведе пар дана у шармантном окружењу замрзнутих тротоара. Може се свашта, није да не може, али се нешто неће.
Пре него што је Миловановић постао министар за рад, причао је како је његова мисија да заштити раднике, чак је и синдикатом председавао. Тада је тврдио да он може свашта, само да му се да власт. Не знам шта је по професији ни шта је радио за хлеб насушни, али га молим да се подсети текста једне сјајне панк групе која је некад са својим хитом „Чистићете улице” била врло популарна у тада опозиционим медијима. Ретко чујем ту ствар, нешто је нема, а порука је баш добра: „Чистићете улице исто к’о и раније.” Шта ли на то каже министар Миловановић?
Неукротива Наташа шармантно разбарушена нам се обратила. Усамљена у свом стојичком отпору самовољи председника Владе, морални гигант из Ужица непогрешиво је проценила бирачко расположење и вољу народа. Упркос притисцима избора жељне Владе, непоколебљива в.д. председница није одступила од принципа. Избора неће бити, јер је то мишљење преовладало. Где, како и код кога је мишљење преовладало, није стигла да нам каже. Тај ситан пропуст је унео сумњу међу ионако сумњичаве бираче.
Како то да међу неименованим консултантима наше више пута неизабране в.д. председнице постоји мишљење и још преовлађује? Најпре Устав па избори, загрмела је, али више онако женски, с мером страшива, самостална и самосвојна Наташа. Правници, за неупућене у наше прилике, људи који у Србији сви до једног остају без посла јер наука којом су се бавили више нема практичне вредности, сматрају да је преовлађујуће мишљење, чак и кад постоји, мање важно од Устава који је на снази. Правници су ипак само правници, уосталом, професија којој је Батић министар и нема баш много основа да се позива на законе кад већ постоји мишљење.
Ако би се наставило с погубном праксом слепог поштовања закона, још би председника Владе повлачили по судовима, а то је, признаћете, недопустиво. Избора ће бити када мишљење преовлада само на другу страну, поручила је мудра и у врлини истрајна шефица државе. За наступ се спремила како и доликује, прво је код куће пред огледалом вежбала да каже оно „одлучила сам” а да не трепне и оно с мишљењем а да јој носић не порасте (том вештином још ни Ђинђић није овладао до краја). Ипак, није успела да спречи фацијални грч кад је рекла „расписаћу изборе”, тешко је сакрити толику лаж. Избори, дакле, могу и не морају бити расписани, зависи какво мишљење преовлада у коалицији „Шумадија” и другим моћним представницима бирачке воље окупљеним у ДОС-у.
Непредвидива Наташа је била суочена и с другим проблемима важнијим и крупнијим од тривијалне одлуке о поништењу Устава. Поштено говорећи, лепо од ње што нас је уопште удостојииа информације, ионако је Чеда три дана пре рекао шта ће бити. Није могуће да је неко сумњао у истинитост реченог. Неумољива Наташа је морала да одлучи да ли да се користи досадашњим возилима или да преузме блиндирани ,,БМW” свог претходника. Одлуку још није донела, али чујем да се прибојава његове злехуде судбине и мало се штреца од коришчења његових предмета. Хаг је у Србији прелазна болест. Поруку да у Србији више нема Устава, неизбирљива Наташа нам је прочитала с идиота или је само тако изгледала…
Мира Марковић,
ЗЕМЉА И НЕБО
(Објављено : 16/02/2003.год)
Четвртог фебруара, у уторак у 8.10 увече, проглашена је нова држава. Нова по имену и по свом карактеру. То јој име некако није државничко, а ни држава, некако, није државничка. Али, нисам имала намеру да је анализирам, ни номинално, ни садржајно. Уосталом, то сам већ урадила пре неколико недеља, на овом истом месту. Наравно, не са нарочитом намером да утичем на исход плана у вези са судбином Југославије. Кад сам своје мишљење написала за јавност све је већ било решено. И то чврсто и без могућности да било какво мишљење на ту одлуку утиче. Одлука је била да Југославије више нема и да се за ту одлуку не пита народ ни пре ње, ни после ње. Зато ја нисам своје мишљење јавно износила са било каквом надом, бар не са неком прагматичном и везаном за ово време. Ако има неке наде онда је она везана за неко далеко време, неко које можда неће дотаћи наше животе. Мада и то, ко зна. Народ ћути, наука ћути. Изузимам оглашавање политичара – креатора, односно политичара – извођача пројекта. И таман сам мислила да нико није изразио јавно своје мишљење о новој држави, а поготово нико надлежан, кад ме је демантовало прво јутро после усвајања Уставне повеље. Првог јутра, на првим странама неких новина огласио се астролог. Тамо где је било место народу и науци и о томе за шта су надлежни народ и наука огласила се астрологија. Нисам ово написала са иронијом. Напротив. Ја астролошко мишљење узимам у обзир, под условом да није у питању манипулација. Једино што, наравно, не долази у обзир да оно буде једино. Недостају и она друга два мишљења. Оба надлежнија. Народа, онога кога се највише тиче у каквој ће држави живети. И науке – историјске и социолошке, демографске и економске, политиколошке и етичке. Већ више од једне деценије звезде преузимају на себе улогу која би требало да припада владама, државним институцијама. У многим земљама, па и овде. У читавом XX веку људи се нису толико обраћали звездама колико су то чинили на његовом крају. И, по правилу, то се догађало у друштвима која су била у кризи. Мада је то прилично разумљиво. Суочени са дневним и историјским проблемима и са неизвесношћу у погледу могућности овоземаљских сила, као и што су државе и владе надлежне да те проблеме решавају, људи се обраћају неземаљским, небеским, свемирским силама. Одувек су то чинили. Само се временом број проблема за које је постојала надлежна Земља увећавао на штету Неба, па се човек све више и све чешће ослањао на државу уместо на свемир, на законе уместо на планетарне куће, на владе уместо на звезде, на министре уместо на подзнаке, на парламент уместо на Меркур.
Вероватно би тај тренд рационалног над ирационалним, земаљског над небеским растао да није наступила сезона кризе на прелазу између два века. Земља је затајила. Затајили су закони И владе, скупштине И државе. Јер, човечанству су запретили нови ратови, глобално насиље, сурово сиромаштво и континуирана несигурност. Човек се уплашио -она Земља у коју је инвестирао многе векове рационалног, научног и техничког ума и њихових тековина показала се прилично немоћном. Разочаран, запањен и гневан човек је опет погледао ка Небу. У њега бар није инвестирао ништа. Небо није ничим задужио. А можда Меркур и Плутон ирнају, ипак, одговоре које немају парламент и влада. Тај поглед упрт ка Небу и звездама охрабрио је Небо и звезде. Њихови заступници на Земљи, овлашћено или неовлашћено, свеједно, почели су да се оглашавају. Човек XXИ века није можда најубеђенији да звезде могу оно што нису могле државе и владе, али у звезде није уложио ни финансијска средства, ни очекивања заснована на науци, ни наду охрабрену историјом. Звезде су незадужене од човека и увек су ту. Далеке, сјајне, можда, ко зна, и моћне.
Сутрадан после усвајања Уставне повеље у последњој скупштини последње Југославије и проглашења државе чије име нећу да напишем, огласиле су се на првим страницама дневних новина астролошка предвиђања. Нова држава је формирана у неповољно астролошко доба, звезде јој нису наклоњене, биће сиромашна и испуњена немиром, неће дуго трајати. Без среће. И на крају једна порука – да се сачекало са формирањем нове државе месец дана, она би била другачија, богатија, срећнија. И звезде су мало потпале под рационални, лукави утицај Земље. Непрофитерске до сада, први пут су хтеле и нешто за себе. Такорећи, да су надлежни питали звезде, нова држава би имала веће шансе. А пошто нису, њене шансе неће бити сјајне. Други пут, према томе, треба питати звезде. А заиста, зашто нису питали бар њих, звезде, кад нису питали народ и науку. Мишљење звезда су могли да сакрију, да га не обелодане, ако им се не свиђа. И затим, звезде су ипак, у крајњој линији, незаинтересована страна. Оне опраштају, за разлику од науке и народа.
П. С. Додуше, то претпостављам. Искуство са звездама је неистражено. Мало о њима знамо. Могло би се показати да звезде не подносе неистину као наука, ни да не подносе неправду као понекад народ. Па би могле да се наљуте више од науке, страсније од народа.
****
Бранко Драгаш
БРЗИНА
(Објављено 12.03.2003.год)
Читам да су чиновници из владе и њихови омиљени економисти, све професори и доктори наука, који тезгаре у добро плаћеним невладиним организацијама, радећи раме уз раме са извршном влашћу, одржали округли сто о успесима „српске школе” приватизације. Наравно, поново није било дијалога. Пре неколико недеља говорио сам, први пут у Београду, на стручном скупу о директним страним инвестицијама.
Када је отпочела критика досадашње транзиције, директор владине Агенције за страна улагања напустио је скуп, изговарајући се важним државним пословима. Колеге ми причају да се слично понашају владини службеници на свим стручним расправама. Дођу, изговоре шта су планирали и оду, не желећи да саслушају супротно мишљење.
Реформатори заборављају да је демократија за оне који мисле супротно. Дакле, сазнали смо „ако аукцијска приватизација у Србији успе, постаће алтернативни модел ваучерској приватизацији у светским размерама”. Учесници нису дали одговор шта ће бити ако не успе. Задивљени сопственим светским успехом, који ће им донети препоруке за рад у мултинационалним компанијама, реформатори планирају да продају 1.300 друштвених предузећа ове године. Директни приходи од приватизације планирани су на 1 милијарду евра. За министра нема никакве дилеме да је садашњи модел приватизације супериоран, јер подразумева што пре продају друштвеног капитала. Сто пре! Друштвена привреда мора бити ликвидирана. Што пре!
Нема одустајања!
Ствар је почела да функционише! Прошле године продато је 214 предузећа на аукцији књиговодствене вредности 87,6 милиона евра за 75,9 милиона евра. То није распродаја, кажу реформатори. Међутим, они не износе колико би се добило од продаје у другим околностима. Рецимо, да је направљена правна сигурност и да је држава припремила терен за учешће домаћих и страних инвеститора. Цена би била вишеструко већа, јер би тражња била већа. Нерашчишћени односи у продатим фирмама данас праве велики проблем новирн власницима. Уместо да се баве новом производњом и тржиштем, купци не могу да се извуку из преузетих обавеза. Мислим да ће многи бити приморани да поново продају погрешно купљено. Многи су се већ покајали.
Посебан проблем је 12 предузећа продатих на тендеру: три цементаре, четири шећеране, Мерима, Севал, Зорка фарм, Здравље и ПКС Латекс за укупно 179,2 милиона евра. Продата су стратешка и успешна предузећа. Зар је то успех? Колика би била њихова цена у бољим околностима? Председник УО Беочинске цементаре изјавио је да је приход од 2002. године био 60 милиона евра. Израчунајте за колико ће се вратити инвестиција. Подсећам вас да је грађевинска активност у минусу 3 одсто. У овој години планира се продаја: ДИН-а, ДИВ-а, Беопетрола и Мобтела. Зар је проблем продати ове фирме? Зар је то успех вредан светске пажње? Да ли је боље приватизовати брже и по нижој цени Или спорије, али скупље? За неолиберале нема дилеме, најважнија је – брзина! Утемељивач „српске школе” приватизације је на теоријској равни разрешио све дилеме. Важна је само – брзина! Али, шта се постиже брзином? Сви подаци за 2002. годину су изузетно лоши: спољнотрговински дефицит је 4,05 милијарди долара, индустријска производња је порасла свега 1,7 одсто, пољопривреда је у паду 5 одсто, саобраћај у паду 5 одсто, угоститељство и туризам по 2 одсто, укупан привредни раст је свега 2,8 одсто. Незапосленост је увећана за 15,9 одсто И приближава се бројки од 1 милион људи. Све у свему, досадашња приватизација не даје ефекте.
Према истраживању Марк-плана, 56,6 одсто директора сматра да је транзиција на почетку, док 39,6 одсто сматра да привреда губи конкурентност и да је запостављена, а још 30,5 одсто сматра да се транзиција свела само на приватизацију. Запрепашћујући је податак да 39,9 одсто менаџера није укључено у процес транзиције, а још њих 25,3 одсто искрено признаје да не разуме довољно о чему се ради. Чему онда брзина? Министар је практичан и признаје да овогодишњи буџет у великој мери зависи од приватизационих прихода. И то је једина истина. Продају се предузећа да би се напунио буџет. То је политика кратке памети. Треба што дуже остати на власти. Цена није битна. Личну корист треба ставити испред државних интереса. Реформатори имају опасне намере. Распродаће све што ваља у држави. Како ће се пунити буџет кад се све прода? Од чега ће живети наша поколења? Како ће се сачувати независност државе? Реформатори желе светску славу. Када заврше шта су започели, напустиће земљу. Зато је брзина важна. Што пре распродати и побећи. Избори зато нису потребни. Практичну операционализацију концепта треба завршити док се грађани не досете и не побуне. За одбрану служе плаћени професори и НВО. Они су „спремни да економским властима прогледају кроз прсте”. Будући дани су им неизвесни. Сада треба што више да узму. Што брже, то више. На срећу, логиком историје, и њихов крај је – брз!
****
ТИРНАНИЦ
УБИСТВО
(Објављено 13.03.2003.год.)
Постоји она танка, заправо невидљива линија која дели цивилизацијске обзире од обичаја и закона џунгле.Ту је линију лако пробио снајперски метак 12.марта ,у среду, смртно је рањен српски премиејр Зоран Дјиндјић, који је, недуго затим, упркос напорима лекара да му спасу живот ,издахнуо.
Убити председника владе као у каубојском филму, у сред бела дана ,тачно у подне, јесте нешто што се више не ради ни у Африци.Дјиндјић није страдао у лову на дивље патке или да се, из нечасних побуда, шуњао неким шипражјем.Убијен је на пар корака од свога радног места , са свих страна окружен телохранитељима и полицијом. Зоран Дјиндјић је, дакле, стрељан.Био је први српски премијер у историји коме се то догодило.Има томе већ целих сто година како Срби не убијају чак ни своје краљеве.Никад се не исплати.
Али, када се већ догодило, ваља записати оно што је већ видјено у бројним телевизијским вестима : место атентата је идеално одабрано.Логистика се показала.Јер, двориште зграде Владе Србије је пољана, са свих страна изложена вештом снајперисти.На месту одакле је, по претпоставци, пуцано пронадјено је једно ћебе.На све се мислило.Да су и овог пута омашили, атентатори би морали да изврше самоубиство.Нису промашили.Били су професионалци.Мора да им се Дјиндјић гадно замерио.
Српски премијер ,који је гајио лепо мишљење о себи, није био нарочито омиљен.Владао је на своју руку, често кршећи законе ,уз ниподаштавање свих институција система. Није то био онај Дјиндјић кога сам некада познавао, млади бунтовник са коњским репом и миндјушом у уху.Овај Дјиндјић је био-чему крити мој политички противник. Ја се, додуше , политиком не бавим.Отуда је примереније рећи да је његова политика била против мојих градјанских интереса. Читалац зна да о томе нисам ћутао.Осим јуче,12.марта. Но,без обзира колико повремено био бесан, спреман сам да се закунем како би ,у неком хипотетичком сусрету са мојом маленкошћу, премијер прошао чак и без пљувачке.
А ето ,завршио је тако како је завршио,лицем према земљи.Убиство је,за овог новинара, непојаман чин.Оно није апсурдно по себи; оно је израз апсурда са кога није било повратка.То је грозно. За некога ко се не сећа да ли је у животу мрава згазио, то је слика ужаса пред којим памет стаје.Није Дјиндјић био једина особа са овдашње политичке сцене која је изазивала моју нервозу. Неке друге људе и њихове партије нисам могао да смислим. Зато у овом тренутку осећам обавезу да их, онолико колико је то у мојој моћи, ослободим одговрности за гнусни чин убиства. Шта они добијају тиме што Дјиндјића више нема? Ништа. Доживотна робија није баш привлачна опција за неког ко пече политичку каријеру,надајући се скорој власти.
Тако смо,у часу Дјиндјићеве смрти, постигли оно што нам се ,као народу, чинило недостижним- политичко јединство, какво – такво.Или-дорћолским речником-схватили смо да је било доста зезања.Скупа цена за такво зезање.Али , нема тога ко ће одбити да плати свој део.С тим да свако правило има изузетак. Дјиндјић је животом платио за оне који су повукли ороз.Пре тога је обећао да ће змији стати на реп.Јесте да се, претходних година, хвалио својим везама са особама чији је морал попут пролива, али, будући да је дара превршила меру, у својим последњим данима је отворено предвидјао борбу против организованог криминала. Некако је живео са доктрином да свака држава има своју мафију.Али није желео да свој премијерски мандат врши у држави која је власништво мафије.
Његова смрт показује да је подземље коначно изгубило живце.Ни Осама бин Ладен не планира да убије Џорџа Буша. Ако уопште нешто планира. Генерално гледајући, тероризам нема јасних политичких циљева и мета. Зато га је немогуће кодификовати као конкретног ,постојећег непријатеља. Ђинђића, отуд , нису смакли терористи. Нису никад ни чули за њега. На српског премијера су пуцале плаћене убице, јадна сорта. Такви злочинци су одавно медју нама. Изгледало је како им ништа не можемо.Од Ђинђићеве погибије-нека ми Бог опрости ту грешну мисао-може испасти и нека корист.Нема земље која иоле држи до себе у којој убица премијера може заувек остати непознат.Ваља га потражити у неком од осињих гнезда.
Полиција ће се изненадити када тамо, у том осињем гнезду, пронадје и оне који су, упркос „оперативним сазнањима“ , до сада измицали правди:убицу Славка Ћурувије,убицу Ивана Стамобила,Жике Петровића,Павла Булатовића, Гавриловића, Пантића, Кундака…Доста је било празног наклапања и мекетања.Нека министар полиције Михајловић обрије бркове, па да погледа филм „Тачно у подне“.Или „Дивљу хорду“.Позајмићу му касету.
Је ли ово,крај тужне приче?Још није.У Србији се, знамо, тешко живи. Мислили смо, с правом , да су Ђинђић и његова влада заслужни томе. Отуда је било дирљиве симболике у призору који је телевизија приказала више пута. Обичан, углавном лоше одевен свет, неки чак и необријани, чија су лица говорила како живе лоше, доносио је у среду, до дубоко у ноћ, цвеће и палио свеће на месту премијерове погибије.Био је то велики опроштај.Једнога тренутка ме спопаде мисао да бих и ја то могао да учним.Нисам отишао.Не знам какво цвеће купујем када ноћ пада на све што живи и на мртве. Осим тога, мало ме је срамота. Јер,како рекох, једном сам познавао Зорана Ђинђића. Живот нас је раздвојио.Смрт га је вратила.
******************************************
Тирнанић
(Објављено 18.03.2003.)
ТАЈНА
У неком новинском извештавању ,где сам убедљиво победио,један мој пријатељ се, видевши како ствари стоје, определио за супротну страну.Поштено.
Али, опредељење је опредељење.Образложење је већ нешто друго.Тако се где ће-шта ће,мој пријатељ сетио фудбала:замера ми што често пишем о њему, а зна се да никад у животу нисам шутнуо лопту.
То је психологија уличних мајстора лоптања.Они који су године потрошили гањајући крпењачу по калдрми или на прашњавом пољанчету дубоко верују како су посисали сво зање.Чудно је да нису завршили у „Милану“ или „Тотенхему“?! Имали су намеру, али је тим био попуњен, играо Савићевић. Уосталом , није то за њих.Потпуно их разумем.
Једино ме буни што сматрају да онај ко не зна да шутне лопту не сме да пише о фудбалу.То вам је исто као када би неко, намеран да се бави филозофијом, прво набавио буре.Или они, можда, сматрају да су романописци прво доживели оно о чему ће касније писати.Може бити. Пуна су их гробља.Само што „Сеобе“ није написао Вук Исаковић. Написао их је Милош Црњански.
Што се писања о фудбалу тиче ,не знам тог великог светског играча који је иза себе оставио писани траг о својој бриљантној каријери.Пеле? Марадона? Боби Мур? Постојао је, додуше, један изузетак:медјуратни играч БСК-.а и повремени репрезентативац Светислав С.Глишовић још се памти по својој „Теорији модерног фудбала“.Али,С.С.Глишовић је описао и романе.Јер је,наиме по занимању био новинар.У његово време фудбал се није играо за паре.Играо се за сендвич и лимунаду. Морао си да, приде, имаш неко занимање.Ђорђе Вукадиновић,велики играч , мој дугогодишњи комшија, цео живот је провео као службаник на железници.
У томе је тајна. Писати о фудбалу није исто што и играти фудбал, То је више једна наука. Зове се метафизика. А можете ли да замислите Роналда као професора универзитета? Што се Кежмана тиче, он би могао да предаје у основној школи. Али цртање. Кленковски и Дојчиновски су били прилично добри са лоптом, али ипак избегавају перо – плаше се граматике. Шта ли чека онај Вокри?! Да Косово постане независно?
Просто; лопта је округла, а писање је писање. Како је то једном рекао покојни Данило Киш, проблем сваког писања јесте једино само то писање. Теме су слободне. Киш је за тему изабрао сибирске логоре. Стаљина је видео само на слици-Умало није добио Нобелову награду. Не Стаљин, Киш!
Када је реч о фудбалу нисмо Љубиша Вукадиновић
и моја маленкост, једини проблеми. Ето, на пример, Лотар Матеус је био велики играч, али као тренер мора да се доказује у Кули и Ивањици. С друге стране, Миљан Миљанић је остувиво иза сбе удубљење на клупи за резервне играче, али је кажу његови пулени – био велики тренер Чији је играч Дел Боске, а?
Има у исказу оног мог пријатеија још једна ставка: он каже да сам се уобразио јер ми је стриц био селектор. У праву је. Има нешто у тој генетици. Али, тај мој стриц, који је деценијама успешно водио репрезентацију две-три Југославије, био је, пре тога, велики играч – постигао је први гол на Првом светеком првенству у фудбалу, 1930. године, у Монтевидеу, трава до колена. Он је, дакле, био и једно и друго. Ништа није написао. Само је цитао. Шта? Куповао је редовно »Политику« да види да ли тог дана наступа у репрезентацији. Ако нема утакмице, оде на штрафту. Тако је било.
Што се мог пријатеља тиче, он је – да коначно откријем тајну – писац. Одличан. Нема намеру да икад напише нешто о фудбалу. Изморио се гањајући годинама крпењачу по Копитаревој градини.Једном је тамо играо и Шекуларац.