DNEVNI LIST SRBIJE NACIONAL-ZABRANjEN 18.03.2003.I LIKVIDIRAN 01.04.2003.GODINE
Jedna od zabrana svežijeg datuma je ona koja je izvršena nad DNEVNIM LISTOM SRBIJE NACIONAL.Sprovedena je u godini procvata demokatije u Srbiji. Prvo je dana, 18. 03. 2003. godine Ministarstvo kulture privremeno zabranilo izdavanje i štampanje Dnevnog lista Srbije «Nacional» da bi 12 dana kasnije Rešenjem Trgovinskog suda br II-L-426/03 sprovedena likvidacija nad izdavačem ovog dnevnog lista i time se trajno onemogućilo izlaženje ove dnevne novine.
Dnevni list Srbije „Nacional“ Bio je u pravom smislu reči primer slobodnog i nezavisnog novinarstva.Tokom 14 meseci i 18 dana svoga postojanja okupio je oko sebe saradnike i autore bez obzira na stranačku pripadnost. Tako su u istom broju žestoki politički protivnici kroz svoje izjave i kolumne ukrštali „koplja“.Naravno, prednjačio je pokojni Bogdan Tirnanić, pa Danica Drašković, Mira Marković ,Aleksandar Vulin, Branko Dragaš…Za ilustraciju takvog otvorenog informisanja nudimo vam nekoliko kolumni NACIONALOVIH kolumnista. Počećemo od prve koju je objavio pokojni Bogdan Tirnanic i završiti sa poslednjom ,takodje njegovom kolumnom.
****
Tirnanić
(Objavljeno:12.02.2002.)
ZAVESA
I šta sam govorio – referenduma o samostalnoj Cmoj Gori neće biti!
Jedino što ovu tezu nigde nisam mogao obelodaniti iz prostog razloga jer je, tokom devedesetih, Milo Đukanović u ovoj čarsiji slovio kao heroj otpora Miloševićevom diktatorskom režimu. Takav mu bi ratni raspored. Niko da se zapita otkuda toliki Boško Buha iz tako malene Cme Gore!
Na ideju crnogorske nezavisnosti ovaj je kršni brđanin, kome je mesto predsednika vlade bilo prvo pravo zanimanje u životu, naprasno došao tek kada su iza Miloševića zakatančena vrata ševeningenskog luksuznog bajboka, a ključ bačen u obližnje Severno more. Inače se heroj ne bi usudio.
Zahvaljujući tome da sam vrlo blizak sa autentičnim zagovornicima independističke opcje (kao preduzeća), sa liberalima Primorja i Brda, bejah u prilici da sa njima često, uz kaficu, raspravljam na ovu temu. Prvo se na tapetu našlo ono sa Miloševićevim odnosima prema ljudima. Videli smo kako taj zna da degažira. Kada se moćni DPS podelio dat je start za zauzimanje mesta malog od kužine u Slobinoj rezidenciji od 2.000 kvadrata. Budući da je onaj zatupasti Momo Bulatović, nabeđeni stručnjak za (amerčka) ustavna pitanja, već posedovao polovnu „vespu” plasirao se kao pobednik jer, zbog magle, avioni tog dana nisu leteli.Tako je Milo, silom prilika, još u bifeu podgoričkog aerodroma postao demokrata. Inače bi bilo obrnuto. Sudbina je zla kob, nema šta!
Kao, dakle, demokrata bez straha i mane imao je, doduše, snažnu podrsku parapolicjskih snaga – Đukanović , je krajem devedesetih godina prošlog veka bio rado viđen gost na svim svetskim dvorovima, gde je jedino žamorio o Miloševićevoj nepodnošjivoj diktaturi, a o referendumu nikada. Sebe je počeo da doživljava u trećem licu. Kada je najzad sa Žabljaka adutirao tom kartom (referendumom) i njegovim silosima (gorilama) bilo je jasno da se jedan, njihov, političko-privredni projekat pretvorio u zastavu nacionalizma, u plan za stvaranje pravoslavne džamahirije. Ta je vest naterala Jevrema Brkovića da se, sve cotajući trkom vrati na Cetinje i osnuje Dukljansku akademiju, koju pravi liberali doživljavaiu kao logor za cnogorski ološ.
Nije bilo boljeg dokaza da je Đukanović rolitički mrtav. Samo što se još nije našao neko da mu to kaže. Pa čovek izigrava mumiju. Njegovi dvorski savetnici poput one minijature od Miška Vukovića i lepog dečka Igora Lukšića (a o onom Canetu da i ne govom), uporno su ga podsticali da se drži ideje referenduma.Naročito posle otkrića njegove evidentne umešanosti u šverc cigaretama, o čemu je zagrebački Nacional pisao u više navrata. Koštunica, međutim, mrtav ladan, ne čita tisak.
Ali su i ovde stvari počele da se menjaju. Crnogorskom žrvlju referendumski plan počeo je da izbija na uši, te Đukanovićev blok trpi permanentno osipanje pristalica, za koje se sumnja da su se odmetnuli u ribolov , otvorili kafiće ili se, prosto, bave klađenjem. Na to je iz ovog drugog (većeg) oka stigao Batićev aber (kasnije ga je zdušno podržao njegov politički savetnik i poslovični gubtnik M. St Protic, zvani Galup) da će, ako Milo ne odustane od svog separatističkog plana, i Srbija izaći na referendum (čiji se ishod unapred zna.).
Videvši gde to može odvesti, ambasadori Kraford (V. Britanija) i Montgomeri (SAD) čekiraše karte do Podgorice da tamo) mumificiranom Đukanoviću saopšte kako su oni, dakle NATO, za demokratsku Cmu Goru u demokratskoj Juqoslaviji. Procene njhovih istraživanja pokazale su da će, ako do referenduma zbiija dođe, obe strane izgubiti (što će predstavljati lep uvod u građartski rat ). Šverc cigaretama nije direktno pominjan, ali se nalazio u kontekstu ove definicije. Italijanski zatvor davno je kontekst za sebe.
Ali, Milo odustati neće. On njima opet o istoriji. Onda mu se javio Solana da se pakuje za Beograd (bez istorije), gde će sa srbijanskom stranom obnoviti dijalog o redefinisanju odnosa u (dvočlanoj) federaciji. Tamo je, u Beogradu, po očekivanju, Solana stao na srpsku stranu , prosuvši niz fraza o ujedinjenoj Evropi, Partnerstvu za mir, NATO-u i izbornim predmetima u američkkim (ako i španskim) provincijskim srednjim školama .Ispred sebe je ,zlu ne trebalo, držao Bušov telegram Koštunici koji mu je ovaj, četiri dana pre roka, čestitao praznik jugoslovenskog ujedinjenja.
Kod takvih argumenata odlučeno je da, početkom februara ,razgovori budu nastavljeni u Briselu na nivou eksperata.Bez Mila. Ali je njemu i ovako konačno sve jasno: Đukanović se prećutno odrekao referenduma i zakazao izbore na savim nivoima za prvu polovinu maja. Inače, je, kaže,zadovoljan ekspertskim dijalogom u Briselu, mada ni tom prilikom,uz uobičajene (istorijske) fraze,referendum nije pominjao.
On, prosto, zna da će na izborima izgubiti i da mu nema druge do povratka na mesto urednika kulturne rubrike Univerzitetske riječi u Nikšiću, gde će mu, kao onomad, pomoćnik biti Ratko Knežević. Bar dok je živ. Ali će, da ne sitničrimo, zemlja biti spašena. U tome će glavnu ulogu odigrati Sveta Marović. Za Mikicu Vukovića nisam siguran. On je više za bolnicu. U najmanju ruku, taj će picopevac sa šiškama morati da prestane s pisanjem tekstova Bore Krivokapića. Jer u Crnoj Gori švercovanih cigareta neće više biti dok ih u italijanskim zatvorima odavno nema.Utešno je makar to da su italijanski zatvori oduvek bili univerziteti mafije .Vreme je da najzad jedan Vuković, Sicilijanac u duši , postane don Vito Korleone. Milo će u tom n slučaju biti Majkl. A Boro će samo promeniti kafanu.
Aleksandar Vulin
NEUSTRAŠIVA NATAŠA
(objavljeno 13.02.2003.)
Ministar za rad, nekadašnji sindikalac, poručio je nezaposlenim stručnjacima da počnu da čiste ulice ili da se skidaju sa socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Kada su ga pitali da li je to baš u redu, odgovorio je kao pravi dosovac: „Pa šta ja da im radim.” Svašta može da se uradi, da podnese ostavku npr. ili da im se bar nasmeje i kaže: „Ja sam onaj za koga ste glasali” ili možda da sam provede par dana u šarmantnom okruženju zamrznutih trotoara. Može se svašta, nije da ne može, ali se nešto neće.
Pre nego što je Milovanović postao ministar za rad, pričao je kako je njegova misija da zaštiti radnike, čak je i sindikatom predsedavao. Tada je tvrdio da on može svašta, samo da mu se da vlast. Ne znam šta je po profesiji ni šta je radio za hleb nasušni, ali ga molim da se podseti teksta jedne sjajne pank grupe koja je nekad sa svojim hitom „Čistićete ulice” bila vrlo popularna u tada opozicionim medijima. Retko čujem tu stvar, nešto je nema, a poruka je baš dobra: „Čistićete ulice isto k’o i ranije.” Šta li na to kaže ministar Milovanović?
Neukrotiva Nataša šarmantno razbarušena nam se obratila. Usamljena u svom stojičkom otporu samovolji predsednika Vlade, moralni gigant iz Užica nepogrešivo je procenila biračko raspoloženje i volju naroda. Uprkos pritiscima izbora željne Vlade, nepokolebljiva v.d. predsednica nije odstupila od principa. Izbora neće biti, jer je to mišljenje preovladalo. Gde, kako i kod koga je mišljenje preovladalo, nije stigla da nam kaže. Taj sitan propust je uneo sumnju među ionako sumnjičave birače.
Kako to da među neimenovanim konsultantima naše više puta neizabrane v.d. predsednice postoji mišljenje i još preovlađuje? Najpre Ustav pa izbori, zagrmela je, ali više onako ženski, s merom strašiva, samostalna i samosvojna Nataša. Pravnici, za neupućene u naše prilike, ljudi koji u Srbiji svi do jednog ostaju bez posla jer nauka kojom su se bavili više nema praktične vrednosti, smatraju da je preovlađujuće mišljenje, čak i kad postoji, manje važno od Ustava koji je na snazi. Pravnici su ipak samo pravnici, uostalom, profesija kojoj je Batić ministar i nema baš mnogo osnova da se poziva na zakone kad već postoji mišljenje.
Ako bi se nastavilo s pogubnom praksom slepog poštovanja zakona, još bi predsednika Vlade povlačili po sudovima, a to je, priznaćete, nedopustivo. Izbora će biti kada mišljenje preovlada samo na drugu stranu, poručila je mudra i u vrlini istrajna šefica države. Za nastup se spremila kako i dolikuje, prvo je kod kuće pred ogledalom vežbala da kaže ono „odlučila sam” a da ne trepne i ono s mišljenjem a da joj nosić ne poraste (tom veštinom još ni Đinđić nije ovladao do kraja). Ipak, nije uspela da spreči facijalni grč kad je rekla „raspisaću izbore”, teško je sakriti toliku laž. Izbori, dakle, mogu i ne moraju biti raspisani, zavisi kakvo mišljenje preovlada u koaliciji „Šumadija” i drugim moćnim predstavnicima biračke volje okupljenim u DOS-u.
Nepredvidiva Nataša je bila suočena i s drugim problemima važnijim i krupnijim od trivijalne odluke o poništenju Ustava. Pošteno govoreći, lepo od nje što nas je uopšte udostojiia informacije, ionako je Čeda tri dana pre rekao šta će biti. Nije moguće da je neko sumnjao u istinitost rečenog. Neumoljiva Nataša je morala da odluči da li da se koristi dosadašnjim vozilima ili da preuzme blindirani ,,BMW” svog prethodnika. Odluku još nije donela, ali čujem da se pribojava njegove zlehude sudbine i malo se štreca od koriščenja njegovih predmeta. Hag je u Srbiji prelazna bolest. Poruku da u Srbiji više nema Ustava, neizbirljiva Nataša nam je pročitala s idiota ili je samo tako izgledala…
Mira Marković,
ZEMLjA I NEBO
(Objavljeno : 16/02/2003.god)
Četvrtog februara, u utorak u 8.10 uveče, proglašena je nova država. Nova po imenu i po svom karakteru. To joj ime nekako nije državničko, a ni država, nekako, nije državnička. Ali, nisam imala nameru da je analiziram, ni nominalno, ni sadržajno. Uostalom, to sam već uradila pre nekoliko nedelja, na ovom istom mestu. Naravno, ne sa naročitom namerom da utičem na ishod plana u vezi sa sudbinom Jugoslavije. Kad sam svoje mišljenje napisala za javnost sve je već bilo rešeno. I to čvrsto i bez mogućnosti da bilo kakvo mišljenje na tu odluku utiče. Odluka je bila da Jugoslavije više nema i da se za tu odluku ne pita narod ni pre nje, ni posle nje. Zato ja nisam svoje mišljenje javno iznosila sa bilo kakvom nadom, bar ne sa nekom pragmatičnom i vezanom za ovo vreme. Ako ima neke nade onda je ona vezana za neko daleko vreme, neko koje možda neće dotaći naše živote. Mada i to, ko zna. Narod ćuti, nauka ćuti. Izuzimam oglašavanje političara – kreatora, odnosno političara – izvođača projekta. I taman sam mislila da niko nije izrazio javno svoje mišljenje o novoj državi, a pogotovo niko nadležan, kad me je demantovalo prvo jutro posle usvajanja Ustavne povelje. Prvog jutra, na prvim stranama nekih novina oglasio se astrolog. Tamo gde je bilo mesto narodu i nauci i o tome za šta su nadležni narod i nauka oglasila se astrologija. Nisam ovo napisala sa ironijom. Naprotiv. Ja astrološko mišljenje uzimam u obzir, pod uslovom da nije u pitanju manipulacija. Jedino što, naravno, ne dolazi u obzir da ono bude jedino. Nedostaju i ona druga dva mišljenja. Oba nadležnija. Naroda, onoga koga se najviše tiče u kakvoj će državi živeti. I nauke – istorijske i sociološke, demografske i ekonomske, politikološke i etičke. Već više od jedne decenije zvezde preuzimaju na sebe ulogu koja bi trebalo da pripada vladama, državnim institucijama. U mnogim zemljama, pa i ovde. U čitavom XX veku ljudi se nisu toliko obraćali zvezdama koliko su to činili na njegovom kraju. I, po pravilu, to se događalo u društvima koja su bila u krizi. Mada je to prilično razumljivo. Suočeni sa dnevnim i istorijskim problemima i sa neizvesnošću u pogledu mogućnosti ovozemaljskih sila, kao i što su države i vlade nadležne da te probleme rešavaju, ljudi se obraćaju nezemaljskim, nebeskim, svemirskim silama. Oduvek su to činili. Samo se vremenom broj problema za koje je postojala nadležna Zemlja uvećavao na štetu Neba, pa se čovek sve više i sve češće oslanjao na državu umesto na svemir, na zakone umesto na planetarne kuće, na vlade umesto na zvezde, na ministre umesto na podznake, na parlament umesto na Merkur.
Verovatno bi taj trend racionalnog nad iracionalnim, zemaljskog nad nebeskim rastao da nije nastupila sezona krize na prelazu između dva veka. Zemlja je zatajila. Zatajili su zakoni I vlade, skupštine I države. Jer, čovečanstvu su zapretili novi ratovi, globalno nasilje, surovo siromaštvo i kontinuirana nesigurnost. Čovek se uplašio -ona Zemlja u koju je investirao mnoge vekove racionalnog, naučnog i tehničkog uma i njihovih tekovina pokazala se prilično nemoćnom. Razočaran, zapanjen i gnevan čovek je opet pogledao ka Nebu. U njega bar nije investirao ništa. Nebo nije ničim zadužio. A možda Merkur i Pluton irnaju, ipak, odgovore koje nemaju parlament i vlada. Taj pogled uprt ka Nebu i zvezdama ohrabrio je Nebo i zvezde. Njihovi zastupnici na Zemlji, ovlašćeno ili neovlašćeno, svejedno, počeli su da se oglašavaju. Čovek XXI veka nije možda najubeđeniji da zvezde mogu ono što nisu mogle države i vlade, ali u zvezde nije uložio ni finansijska sredstva, ni očekivanja zasnovana na nauci, ni nadu ohrabrenu istorijom. Zvezde su nezadužene od čoveka i uvek su tu. Daleke, sjajne, možda, ko zna, i moćne.
Sutradan posle usvajanja Ustavne povelje u poslednjoj skupštini poslednje Jugoslavije i proglašenja države čije ime neću da napišem, oglasile su se na prvim stranicama dnevnih novina astrološka predviđanja. Nova država je formirana u nepovoljno astrološko doba, zvezde joj nisu naklonjene, biće siromašna i ispunjena nemirom, neće dugo trajati. Bez sreće. I na kraju jedna poruka – da se sačekalo sa formiranjem nove države mesec dana, ona bi bila drugačija, bogatija, srećnija. I zvezde su malo potpale pod racionalni, lukavi uticaj Zemlje. Neprofiterske do sada, prvi put su htele i nešto za sebe. Takoreći, da su nadležni pitali zvezde, nova država bi imala veće šanse. A pošto nisu, njene šanse neće biti sjajne. Drugi put, prema tome, treba pitati zvezde. A zaista, zašto nisu pitali bar njih, zvezde, kad nisu pitali narod i nauku. Mišljenje zvezda su mogli da sakriju, da ga ne obelodane, ako im se ne sviđa. I zatim, zvezde su ipak, u krajnjoj liniji, nezainteresovana strana. One opraštaju, za razliku od nauke i naroda.
P. S. Doduše, to pretpostavljam. Iskustvo sa zvezdama je neistraženo. Malo o njima znamo. Moglo bi se pokazati da zvezde ne podnose neistinu kao nauka, ni da ne podnose nepravdu kao ponekad narod. Pa bi mogle da se naljute više od nauke, strasnije od naroda.
****
Branko Dragaš
BRZINA
(Objavljeno 12.03.2003.god)
Čitam da su činovnici iz vlade i njihovi omiljeni ekonomisti, sve profesori i doktori nauka, koji tezgare u dobro plaćenim nevladinim organizacijama, radeći rame uz rame sa izvršnom vlašću, održali okrugli sto o uspesima „srpske škole” privatizacije. Naravno, ponovo nije bilo dijaloga. Pre nekoliko nedelja govorio sam, prvi put u Beogradu, na stručnom skupu o direktnim stranim investicijama.
Kada je otpočela kritika dosadašnje tranzicije, direktor vladine Agencije za strana ulaganja napustio je skup, izgovarajući se važnim državnim poslovima. Kolege mi pričaju da se slično ponašaju vladini službenici na svim stručnim raspravama. Dođu, izgovore šta su planirali i odu, ne želeći da saslušaju suprotno mišljenje.
Reformatori zaboravljaju da je demokratija za one koji misle suprotno. Dakle, saznali smo „ako aukcijska privatizacija u Srbiji uspe, postaće alternativni model vaučerskoj privatizaciji u svetskim razmerama”. Učesnici nisu dali odgovor šta će biti ako ne uspe. Zadivljeni sopstvenim svetskim uspehom, koji će im doneti preporuke za rad u multinacionalnim kompanijama, reformatori planiraju da prodaju 1.300 društvenih preduzeća ove godine. Direktni prihodi od privatizacije planirani su na 1 milijardu evra. Za ministra nema nikakve dileme da je sadašnji model privatizacije superioran, jer podrazumeva što pre prodaju društvenog kapitala. Sto pre! Društvena privreda mora biti likvidirana. Što pre!
Nema odustajanja!
Stvar je počela da funkcioniše! Prošle godine prodato je 214 preduzeća na aukciji knjigovodstvene vrednosti 87,6 miliona evra za 75,9 miliona evra. To nije rasprodaja, kažu reformatori. Međutim, oni ne iznose koliko bi se dobilo od prodaje u drugim okolnostima. Recimo, da je napravljena pravna sigurnost i da je država pripremila teren za učešće domaćih i stranih investitora. Cena bi bila višestruko veća, jer bi tražnja bila veća. Neraščišćeni odnosi u prodatim firmama danas prave veliki problem novirn vlasnicima. Umesto da se bave novom proizvodnjom i tržištem, kupci ne mogu da se izvuku iz preuzetih obaveza. Mislim da će mnogi biti primorani da ponovo prodaju pogrešno kupljeno. Mnogi su se već pokajali.
Poseban problem je 12 preduzeća prodatih na tenderu: tri cementare, četiri šećerane, Merima, Seval, Zorka farm, Zdravlje i PKS Lateks za ukupno 179,2 miliona evra. Prodata su strateška i uspešna preduzeća. Zar je to uspeh? Kolika bi bila njihova cena u boljim okolnostima? Predsednik UO Beočinske cementare izjavio je da je prihod od 2002. godine bio 60 miliona evra. Izračunajte za koliko će se vratiti investicija. Podsećam vas da je građevinska aktivnost u minusu 3 odsto. U ovoj godini planira se prodaja: DIN-a, DIV-a, Beopetrola i Mobtela. Zar je problem prodati ove firme? Zar je to uspeh vredan svetske pažnje? Da li je bolje privatizovati brže i po nižoj ceni Ili sporije, ali skuplje? Za neoliberale nema dileme, najvažnija je – brzina! Utemeljivač „srpske škole” privatizacije je na teorijskoj ravni razrešio sve dileme. Važna je samo – brzina! Ali, šta se postiže brzinom? Svi podaci za 2002. godinu su izuzetno loši: spoljnotrgovinski deficit je 4,05 milijardi dolara, industrijska proizvodnja je porasla svega 1,7 odsto, poljoprivreda je u padu 5 odsto, saobraćaj u padu 5 odsto, ugostiteljstvo i turizam po 2 odsto, ukupan privredni rast je svega 2,8 odsto. Nezaposlenost je uvećana za 15,9 odsto I približava se brojki od 1 milion ljudi. Sve u svemu, dosadašnja privatizacija ne daje efekte.
Prema istraživanju Mark-plana, 56,6 odsto direktora smatra da je tranzicija na početku, dok 39,6 odsto smatra da privreda gubi konkurentnost i da je zapostavljena, a još 30,5 odsto smatra da se tranzicija svela samo na privatizaciju. Zaprepašćujući je podatak da 39,9 odsto menadžera nije uključeno u proces tranzicije, a još njih 25,3 odsto iskreno priznaje da ne razume dovoljno o čemu se radi. Čemu onda brzina? Ministar je praktičan i priznaje da ovogodišnji budžet u velikoj meri zavisi od privatizacionih prihoda. I to je jedina istina. Prodaju se preduzeća da bi se napunio budžet. To je politika kratke pameti. Treba što duže ostati na vlasti. Cena nije bitna. Ličnu korist treba staviti ispred državnih interesa. Reformatori imaju opasne namere. Rasprodaće sve što valja u državi. Kako će se puniti budžet kad se sve proda? Od čega će živeti naša pokolenja? Kako će se sačuvati nezavisnost države? Reformatori žele svetsku slavu. Kada završe šta su započeli, napustiće zemlju. Zato je brzina važna. Što pre rasprodati i pobeći. Izbori zato nisu potrebni. Praktičnu operacionalizaciju koncepta treba završiti dok se građani ne dosete i ne pobune. Za odbranu služe plaćeni profesori i NVO. Oni su „spremni da ekonomskim vlastima progledaju kroz prste”. Budući dani su im neizvesni. Sada treba što više da uzmu. Što brže, to više. Na sreću, logikom istorije, i njihov kraj je – brz!
****
TIRNANIC
UBISTVO
(Objavljeno 13.03.2003.god.)
Postoji ona tanka, zapravo nevidljiva linija koja deli civilizacijske obzire od običaja i zakona džungle.Tu je liniju lako probio snajperski metak 12.marta ,u sredu, smrtno je ranjen srpski premiejr Zoran Djindjić, koji je, nedugo zatim, uprkos naporima lekara da mu spasu život ,izdahnuo.
Ubiti predsednika vlade kao u kaubojskom filmu, u sred bela dana ,tačno u podne, jeste nešto što se više ne radi ni u Africi.Djindjić nije stradao u lovu na divlje patke ili da se, iz nečasnih pobuda, šunjao nekim šipražjem.Ubijen je na par koraka od svoga radnog mesta , sa svih strana okružen telohraniteljima i policijom. Zoran Djindjić je, dakle, streljan.Bio je prvi srpski premijer u istoriji kome se to dogodilo.Ima tome već celih sto godina kako Srbi ne ubijaju čak ni svoje kraljeve.Nikad se ne isplati.
Ali, kada se već dogodilo, valja zapisati ono što je već vidjeno u brojnim televizijskim vestima : mesto atentata je idealno odabrano.Logistika se pokazala.Jer, dvorište zgrade Vlade Srbije je poljana, sa svih strana izložena veštom snajperisti.Na mestu odakle je, po pretpostavci, pucano pronadjeno je jedno ćebe.Na sve se mislilo.Da su i ovog puta omašili, atentatori bi morali da izvrše samoubistvo.Nisu promašili.Bili su profesionalci.Mora da im se Djindjić gadno zamerio.
Srpski premijer ,koji je gajio lepo mišljenje o sebi, nije bio naročito omiljen.Vladao je na svoju ruku, često kršeći zakone ,uz nipodaštavanje svih institucija sistema. Nije to bio onaj Djindjić koga sam nekada poznavao, mladi buntovnik sa konjskim repom i mindjušom u uhu.Ovaj Djindjić je bio-čemu kriti moj politički protivnik. Ja se, doduše , politikom ne bavim.Otuda je primerenije reći da je njegova politika bila protiv mojih gradjanskih interesa. Čitalac zna da o tome nisam ćutao.Osim juče,12.marta. No,bez obzira koliko povremeno bio besan, spreman sam da se zakunem kako bi ,u nekom hipotetičkom susretu sa mojom malenkošću, premijer prošao čak i bez pljuvačke.
A eto ,završio je tako kako je završio,licem prema zemlji.Ubistvo je,za ovog novinara, nepojaman čin.Ono nije apsurdno po sebi; ono je izraz apsurda sa koga nije bilo povratka.To je grozno. Za nekoga ko se ne seća da li je u životu mrava zgazio, to je slika užasa pred kojim pamet staje.Nije Djindjić bio jedina osoba sa ovdašnje političke scene koja je izazivala moju nervozu. Neke druge ljude i njihove partije nisam mogao da smislim. Zato u ovom trenutku osećam obavezu da ih, onoliko koliko je to u mojoj moći, oslobodim odgovrnosti za gnusni čin ubistva. Šta oni dobijaju time što Djindjića više nema? Ništa. Doživotna robija nije baš privlačna opcija za nekog ko peče političku karijeru,nadajući se skoroj vlasti.
Tako smo,u času Djindjićeve smrti, postigli ono što nam se ,kao narodu, činilo nedostižnim- političko jedinstvo, kakvo – takvo.Ili-dorćolskim rečnikom-shvatili smo da je bilo dosta zezanja.Skupa cena za takvo zezanje.Ali , nema toga ko će odbiti da plati svoj deo.S tim da svako pravilo ima izuzetak. Djindjić je životom platio za one koji su povukli oroz.Pre toga je obećao da će zmiji stati na rep.Jeste da se, prethodnih godina, hvalio svojim vezama sa osobama čiji je moral poput proliva, ali, budući da je dara prevršila meru, u svojim poslednjim danima je otvoreno predvidjao borbu protiv organizovanog kriminala. Nekako je živeo sa doktrinom da svaka država ima svoju mafiju.Ali nije želeo da svoj premijerski mandat vrši u državi koja je vlasništvo mafije.
Njegova smrt pokazuje da je podzemlje konačno izgubilo živce.Ni Osama bin Laden ne planira da ubije Džordža Buša. Ako uopšte nešto planira. Generalno gledajući, terorizam nema jasnih političkih ciljeva i meta. Zato ga je nemoguće kodifikovati kao konkretnog ,postojećeg neprijatelja. Đinđića, otud , nisu smakli teroristi. Nisu nikad ni čuli za njega. Na srpskog premijera su pucale plaćene ubice, jadna sorta. Takvi zločinci su odavno medju nama. Izgledalo je kako im ništa ne možemo.Od Đinđićeve pogibije-neka mi Bog oprosti tu grešnu misao-može ispasti i neka korist.Nema zemlje koja iole drži do sebe u kojoj ubica premijera može zauvek ostati nepoznat.Valja ga potražiti u nekom od osinjih gnezda.
Policija će se iznenaditi kada tamo, u tom osinjem gnezdu, pronadje i one koji su, uprkos „operativnim saznanjima“ , do sada izmicali pravdi:ubicu Slavka Ćuruvije,ubicu Ivana Stamobila,Žike Petrovića,Pavla Bulatovića, Gavrilovića, Pantića, Kundaka…Dosta je bilo praznog naklapanja i meketanja.Neka ministar policije Mihajlović obrije brkove, pa da pogleda film „Tačno u podne“.Ili „Divlju hordu“.Pozajmiću mu kasetu.
Je li ovo,kraj tužne priče?Još nije.U Srbiji se, znamo, teško živi. Mislili smo, s pravom , da su Đinđić i njegova vlada zaslužni tome. Otuda je bilo dirljive simbolike u prizoru koji je televizija prikazala više puta. Običan, uglavnom loše odeven svet, neki čak i neobrijani, čija su lica govorila kako žive loše, donosio je u sredu, do duboko u noć, cveće i palio sveće na mestu premijerove pogibije.Bio je to veliki oproštaj.Jednoga trenutka me spopade misao da bih i ja to mogao da učnim.Nisam otišao.Ne znam kakvo cveće kupujem kada noć pada na sve što živi i na mrtve. Osim toga, malo me je sramota. Jer,kako rekoh, jednom sam poznavao Zorana Đinđića. Život nas je razdvojio.Smrt ga je vratila.
******************************************
Tirnanić
(Objavljeno 18.03.2003.)
TAJNA
U nekom novinskom izveštavanju ,gde sam ubedljivo pobedio,jedan moj prijatelj se, videvši kako stvari stoje, opredelio za suprotnu stranu.Pošteno.
Ali, opredeljenje je opredeljenje.Obrazloženje je već nešto drugo.Tako se gde će-šta će,moj prijatelj setio fudbala:zamera mi što često pišem o njemu, a zna se da nikad u životu nisam šutnuo loptu.
To je psihologija uličnih majstora loptanja.Oni koji su godine potrošili ganjajući krpenjaču po kaldrmi ili na prašnjavom poljančetu duboko veruju kako su posisali svo zanje.Čudno je da nisu završili u „Milanu“ ili „Totenhemu“?! Imali su nameru, ali je tim bio popunjen, igrao Savićević. Uostalom , nije to za njih.Potpuno ih razumem.
Jedino me buni što smatraju da onaj ko ne zna da šutne loptu ne sme da piše o fudbalu.To vam je isto kao kada bi neko, nameran da se bavi filozofijom, prvo nabavio bure.Ili oni, možda, smatraju da su romanopisci prvo doživeli ono o čemu će kasnije pisati.Može biti. Puna su ih groblja.Samo što „Seobe“ nije napisao Vuk Isaković. Napisao ih je Miloš Crnjanski.
Što se pisanja o fudbalu tiče ,ne znam tog velikog svetskog igrača koji je iza sebe ostavio pisani trag o svojoj briljantnoj karijeri.Pele? Maradona? Bobi Mur? Postojao je, doduše, jedan izuzetak:medjuratni igrač BSK-.a i povremeni reprezentativac Svetislav S.Glišović još se pamti po svojoj „Teoriji modernog fudbala“.Ali,S.S.Glišović je opisao i romane.Jer je,naime po zanimanju bio novinar.U njegovo vreme fudbal se nije igrao za pare.Igrao se za sendvič i limunadu. Morao si da, pride, imaš neko zanimanje.Đorđe Vukadinović,veliki igrač , moj dugogodišnji komšija, ceo život je proveo kao službanik na železnici.
U tome je tajna. Pisati o fudbalu nije isto što i igrati fudbal, To je više jedna nauka. Zove se metafizika. A možete li da zamislite Ronalda kao profesora univerziteta? Što se Kežmana tiče, on bi mogao da predaje u osnovnoj školi. Ali crtanje. Klenkovski i Dojčinovski su bili prilično dobri sa loptom, ali ipak izbegavaju pero – plaše se gramatike. Šta li čeka onaj Vokri?! Da Kosovo postane nezavisno?
Prosto; lopta je okrugla, a pisanje je pisanje. Kako je to jednom rekao pokojni Danilo Kiš, problem svakog pisanja jeste jedino samo to pisanje. Teme su slobodne. Kiš je za temu izabrao sibirske logore. Staljina je video samo na slici-Umalo nije dobio Nobelovu nagradu. Ne Staljin, Kiš!
Kada je reč o fudbalu nismo Ljubiša Vukadinović
i moja malenkost, jedini problemi. Eto, na primer, Lotar Mateus je bio veliki igrač, ali kao trener mora da se dokazuje u Kuli i Ivanjici. S druge strane, Miljan Miljanić je ostuvivo iza sbe udubljenje na klupi za rezervne igrače, ali je kažu njegovi puleni – bio veliki trener Čiji je igrač Del Boske, a?
Ima u iskazu onog mog prijateija još jedna stavka: on kaže da sam se uobrazio jer mi je stric bio selektor. U pravu je. Ima nešto u toj genetici. Ali, taj moj stric, koji je decenijama uspešno vodio reprezentaciju dve-tri Jugoslavije, bio je, pre toga, veliki igrač – postigao je prvi gol na Prvom svetekom prvenstvu u fudbalu, 1930. godine, u Montevideu, trava do kolena. On je, dakle, bio i jedno i drugo. Ništa nije napisao. Samo je citao. Šta? Kupovao je redovno »Politiku« da vidi da li tog dana nastupa u reprezentaciji. Ako nema utakmice, ode na štraftu. Tako je bilo.
Što se mog prijatelja tiče, on je – da konačno otkrijem tajnu – pisac. Odličan. Nema nameru da ikad napiše nešto o fudbalu. Izmorio se ganjajući godinama krpenjaču po Kopitarevoj gradini.Jednom je tamo igrao i Šekularac.