Одговор на питање зашто је забрањен Национал никад званично и од званичних државних институција које су га забраниле није стигао.По систему река истине тече каналима заблуде и случај Национал је препуштен нагађањима. Ево примера са сајта www.antic.org
Чланак због којег је забрањен Национал ?
Мирослав Антић Среда, 19 Март 2003 13:37:23 -0800
КАМПАЊА
Аутор: Тирнанић
Како се од дотичног документа не раздвајам, а будући да су дани националне жалости прошли, враћам себи слободу да, за почетак, анализиран понашање потпредседника Кораћа, који се у ружним данима ангажовао као да му је покојни премијер ујак. Жарко Кораћ је мој стари друг. Својевремено је имао статус мог личног телевизијског идола, јер се, као психолог, редовно појављивао у дечјим емисијама, где је често тврдио да ће нам се осушити кичма. То га је у новој влади квалификовало за питања медија и бригу о омладини, коју би да масовно преведе у хомосексуалце. У време националне жалости растрчао се на све стране. На једној телевизији је био у осам, на другој се појавио десетак секунди касније. Било је ту и запажених новинских интервјуа. Пошто пати од несанице, додатно појачане трагедијом која га је задесила, није му било тешко да говори и на комеморацији у Влади Србије. Истини на вољу, свуда је о обојици говорио све најбоље. Обојици?! Ко је био други? Па, разуме се, Ђинђиц. Њему је у једном од говора, онако колоквијално, више другарски, наменио улогу громобрана, јер је том приликом наратор цитирао премијера, који је једном рекао како је најбоље да он буде истурен према тој мафији, а да ви за то време нешто урадите. Шта је то урадио Кораћ, не сећам се. Али о себи има најлепше мишљење. Ово нас доводи до помисли да је он трагичну смрт премијера, као исвоју улогу око те ствари схватио као искључиво предизборну кампању. Наместило му се, што да не искористи. Јер, ових дана ће се одржати изборна скупштина Социјалдемократије (или тако некако), једне бастардне партије која је настала спајањем две друге, медјусобно нимало сличне, политичке партије. Како је ова идејна контрадикција, по себи неодржива, не би одмах кренула у борбу за лидерску позицију. Социјалдемократија се у односу на друге партије односи као двоглава аждаја, са два супредседника, чији це статус сијамских близанаца бити оперативно решен на првој изборној скупштини. Можда би ова комбинација – једно тело- две главе – имала успеха у некон циркусу. У партији није “зазивела”.Па је, тако, Орлић – један супредседник, такодје мистериозна фигура наше политике – одлучио да ампутира Кораћа, вишеструког неуспелог председника, и сам преузме партијске политичке ставове. Али, ту се појавио и трећи човек, становити Павловић, код кога се такође запажа нагли раст лидерских амбиција. Нисмо их се ових дана нагледали на телевизији. Кораћа, богме јесте.Ванредно је стање, нема се друге. Поштовање добрих обичаја је нешто што се олако крши када прилике то захтевају. Туга због премијерове трагичне смрти показала се, у том смислу, идеалном. Ово ме подсети како је дотични нонсенс резултат непостојеће законске регулативе. Један амерички уставни адмандман је давно прописао да свако онај ко микрофон или камеру уступи неком претенденту за јавну функцију у обавези је да и сваком другом кандидату за ту функцију обезбеди адекватно време на истом медију и у исто време када се на њему јавио његов непосредни конкурент. Било је комичних ситуација. Али када је1956. године избила прва арапско-јеврејска криза, а Француска и Енглеска напале Египат, председник Ајзенхауер се појавио на телевизији да нацији објасни свој став о том међуанродном проблему.Било је то, пак, у време америчке предизборне кампање. Из штаба гувернера Стивенсона, Ајзенхауревог противкандидата, одмах је затражено да се и њиховом схефу обезбеди одређено телевизијско време, како би и он рекао нешто о суецкој кризи. Администрација и Ајков изборни штаб су одбили овај захтев под мотивацијом да се Ајзенхауер није на телевизији појавио као претендент на други председнички мандат, већ као актуелни председник, од кога се очекује да прозбори коју о свим важним стварима на овом свету. Стивенсонови промотери су одговорили како је та бирократска флоскула формално тачна, али је Ајзенхауер,наступајући као председник, посредно рекламирао себе као председничког кандидата, чиме је, крсећи овај законски амандман, свог противника довео у неравноправан положај. Но, свеједно, Стивенсон није добио шансу, Ајзенхауер је победио. Стивенсон би ионако изгубио. Његова заслуга је у томе што је спорни законски члан једнократно суспендован за изборе 1960. године, када су се у изборној трци нашли Никсон и Кенеди. Џек Ф. је победио. Но, и данас има оних који у то не верују. Јер су, уместо да гледају телевизију,слушали су радио. Жарко се већ појавио на радију. Сада прелази на пеглу. За сваки случај, не отварајте ових дана фрижидер. Јер вас мозда и одатле вреба Жарко Корац. Ако се у међувремену није укварио.