Posted by Центар за геостратешке студије (On 14/04/2026)

Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије

Од дипломатије до конфликта: како је политика притиска и једностраних одлука довела до нове ескалације и погрешних процена о снази Ирана.

Међународну политику у последњој деценији у значајној мери обележавају нестабилност и непредвидивост, а посебно је то било изражено током председничког мандата Доналда Трампа. Његов приступ спољној политици карактерисало је одступање од мултилатералних механизама и једнострано доношење одлука. У том контексту, важно је подсетити да су Сједињене Америчке Државе једнострано напустиле Заједнички свеобухватни план акције (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA), споразум о иранском нуклеарном програму који је Техеран постигао са администрацијом Барака Обаме, али и са другим великим силама – Русијом, Кином, Великом Британијом, Француском и Немачком.

Иран између војног притиска и медијских наратива Запада

Додатно заоштравање односа кулминирало је војним акцијама САД и Израела против Ирана, које представљају грубо кршење међународног права и суверенитета једне државе. Иза ових потеза не стоје безбедносни разлози, већ стратешки интереси – пре свега контрола енергетских ресурса и геополитички утицај у региону од кључног значаја за глобалну економију. Поред директних војних притисака, САД воде и хибридни рат, користећи политичке, медијске и економске инструменте у покушају да изазову унутрашње слабљење и промену режима у Техерану.

Међутим, чини се да су америчке процене у одређеној мери прецениле сопствене капацитете, а потцениле сложеност и снагу иранског друштва и државе. Историјски посматрано, Иран одликује снажна војна традиција и изражена борбеност, али и дубока укорењеност у научном и културном наслеђу једне од најстаријих цивилизација на свету. Реч је о држави са дугим континуитетом и снажним институционалним идентитетом, што значајно отежава спољне покушаје дестабилизације. Уз све наведено, важно је осврнути се и на начин на који се ирански политички систем и друштво представљају у западном медијском и политичком простору. Присутна је снажна анти-иранска пропаганда која доводи до поједностављених и често погрешних перцепција о природи иранске државе и њеног унутрашњег уређења.

Иран несумњиво има специфичан теократски модел власти, али истовремено је то систем који је укорењен у традиционалним вредностима и историјском искуству друштва, те као такав има значајан степен унутрашњег прихватања. Тврдње да је ирански режим „радикалан“ занемарују значај његове улоге у региону. Иран је одиграо важну улогу у борби против екстремистичких и терористичких организација као што су Ал Каида, Исламска држава и сл. доприносећи стабилизацији појединих делова Блиског истока.

Такође треба имати у виду да је Иран мултиетничка држава са различитим верским и националним заједницама, у којој постоји институционални оквир за заштиту мањинских права. Када је реч о положају жена, често се занемарује чињеница да оне имају значајну улогу у друштву, образовању и појединим сегментима јавног живота, што указује на сложенију слику од оне која се најчешће пласира у јавности. У том смислу оптужбе о систематском кршењу људских права у Ирану треба посматрати критички и у ширем политичком контексту, јер су често део ширег наратива који прати геополитичке сукобе, а не нужно објективан и уравнотежен приказ стварног стања.

Друштвена кохезијa и ограничења спољне политике силе

Парадоксално, спољни притисци и напади често производе супротан ефекат од очекиваног. Након што је Иран изложен војним и политичким ударима, друштво се у великој мери консолидовало око државног руководства. Историјско памћење игра кључну улогу у том процесу – сећање на периоде када су спољне силе утицале на унутрашње прилике у земљи преко зависних режима, доприноси снажном отпору према сваком виду спољне интервенције.

У таквим околностима, идеја о лакој и брзој промени режима у Ирану показује се као политички нереална. Унутрашња подршка систему, иако не нужно једнодушна, довољно је дубоко укорењена да обезбеди стабилност у условима спољног притиска. Управо ту лежи једна од кључних грешака у процени – занемаривање друштвене кохезије и историјског искуства које обликује савремену иранску политику.

Настављајући анализу актуелне кризе, важно је указати на чињеницу да се Иран више од две деценије систематски припремао за могућност директног или индиректног сукоба са Сједињеним Америчким Државама и Израелом. У стратешким круговима у Техерану одавно постоји уверење да је такав сценарио тешко избећи, те је сходно томе развијан читав спектар војних, безбедносних и асиметричних капацитета.

(Фото: Хеибар (Kheibar) – Моћна иранска ракета)

У том контексту, посебно место заузимају догађаји из јуна 2025. године, када је Израел покренуо ударе на иранске војне и нуклеарне циљеве. Иран је на те нападе одговорио ракетним ударима на израелску територију, чиме је сукоб ушао у отворену фазу директне конфронтације. Тај сукоб је у јавности и медијима постао познат као „12-дневни рат“ (јун 2025), што јасно указује да није реч о једнократном нападу, већ о вишедневној ескалацији која је трајала око дванаест дана и обухватала више таласа удара са обе стране.

Ова операција може се тумачити као покушај агресора да тестира стварне војне и одбрамбене капацитете Ирана, али и да процени праг одговора Техерана у условима директног притиска. Чини се да Иран у том тренутку није одговорио у пуном капацитету, што се може разумети као део шире стратегије. Управо таква уздржаност могла је допринети да САД и Израел донесу погрешне закључке о стварној снази и спремности Ирана, потцењујући његове дугорочно грађене капацитете.

Ирански одговор и промена односа снага у ескалацији

Поред агресије усмерене директно против Ирана, иста коалиција САД и Израела делује и шире у региону. Војне и политичке операције спроводе се у Палестини, Либану и Јемену, у оквиру ширег сукоба са такозваном „осом отпора“. Циљ оваквог приступа јесте систематско слабљење и елиминација свих актера који се супротстављају доминантном геополитичком утицају ових сила у региону.

Полазећи од искуства „12-дневног рата“ из јуна 2025. године, наредна фаза представљала је логичан, али знатно опаснији корак ка даљој ескалацији. Сједињене Америчке Државе и Израел су покренули свеобухватну ваздушну акцију против Ирана, са јасним циљем да се не само ослабе војни капацитети, већ и да се обезглави државно и војно руководство.

Ликвидације високих војних и државних званичника биле су део те стратегије – покушај да се Иран лиши способности координисаног одговора и дугорочног отпора. Међутим, такав приступ је поново показао погрешну процену суштине иранског система, који није заснован искључиво на појединцима, већ на дубоко укорењеној институционалној и друштвеној структури.

Одговор Ирана је био одлучан и значајно снажнији него у јуну 2025. године. Овога пута, удари су били интензивнији, прецизнији и обухватнији, а циљеви у Израелу погођени су у много већем степену него раније. То показује да претходна уздржаност Ирана није била знак слабости, већ тактичка одлука, која је можда довела противничку страну до погрешних закључака.

Напади Ирана на војне и енергетске капацитете у региону Блиског истока представљају легитиман одговор на агресију. У условима када је држава изложена директним војним ударима, војне базе Сједињених Америчких Држава у региону постају легитимне мете јер представљају оперативну основу за спровођење те агресије.

Истовремено регионалне арапске државе које активно сарађују са САД и Израелом у овим операцијама не могу остати изван последица. Подршка једној страни у овако дубоком сукобу нужно носи и одговорност, јер их позиционира као део ширег конфликта, а не као неутралне актере.

У целини посматрано нова фаза ескалације оголила је стварне размере сукоба и показала да се не ради о ограниченим инцидентима, већ о дубоком и дугорочном геополитичком сукобу у којем обе стране постепено подижу улоге, са све већим ризиком да ситуација измакне контроли.

Од регионалног сукоба ка глобалном геополитичком надметању

У наставку ескалације, из Сједињених Америчких Држава долази и додатна димензија политичког и безбедносног наратива који додатно усложњава већ напете односе. Председник Доналд Трамп у више наврата је изнео тврдње да Кина и Русија имају значајну улогу у јачању иранских капацитета, чиме се конфликт из регионалног оквира преноси на ниво глобалног супарништва.

Према тим изјавама, Кина је оптужена да је пружала одређене облике војне и технолошке подршке Ирану, док се Русији ставља на терет да дели обавештајне податке и на тај начин помаже Техерану у војном и безбедносном смислу. Овакве изјаве нису само део тренутне кризне реторике, већ представљају увод у много шири геополитички оквир у којем се Иран појављује као једна од тачака судара великих сила.

Такво позиционирање има директне последице на односе Сједињених Америчких Држава према Кини и Русији. Уколико се ове оптужбе институционализују кроз званичну политику, то значи да ће Вашингтон још снажније третирати Пекинг и Москву као стратешке противнике, не само у економском и политичком, већ и у војно-безбедносном смислу.

У том контексту сматрам посебно значајним упозорења која је још раније износио Збигњев Бжежински, који је указивао да Сједињене Америчке Државе, упркос својој глобалној моћи, не располажу неограниченим капацитетима за истовремено војно, политичко и економско супротстављање и Кини и Русији. Његова процена почива на реалполитичком схватању међународних односа, у којем се наглашава да чак и најмоћнија држава мора да прави стратешке приоритете и избегава прекомерно ширење сопствених ресурса.

Оваква процена добија додатну тежину у савременим условима појачаних глобалних тензија. Уколико Сједињене Америчке Државе заиста институционализују приступ у којем истовремено третирају и Кину и Русију као примарне стратешке противнике, онда се поставља питање дугорочне одрживости такве политике. Јер, паралелно вођење високог интензитета конкуренције на више геополитичких фронтова (Украјина, Иран), и у дужем року, значајно повећава ризик од преоптерећења ресурса, како војних, тако и економских и дипломатских.

(Фото: Ирански дрон Шахед)

Међународни поредак између правила и политике силе

Управо у томе лежи суштинска дилема америчке спољне политике: са једне стране жеља за очувањем глобалне доминације, а са друге стране реална ограничења у погледу способности да се истовремено контролишу и управљају више великих кризних жаришта. У том смислу анализа Бжежинског остаје релевантна и данас, јер указује на структурна ограничења моћи која не нестају посебно у условима технолошке и војне неконкурентности (САД за разлику од Русије, Кине и Ирана немају хиперсонично оружје).

Последично, уколико се оваква стратегија настави без јасне хијерархије приоритета, постоји ризик од постепеног исцрпљивања америчке глобалне позиције, што би могло отворити простор за даље јачање мултиполарности и редефинисање постојећег међународног поретка.

Додатно поставља се питање дипломатског кредибилитета Сједињених Америчких Држава и Израела, који се у делу међународне јавности све чешће перципирају као актери који су изгубили способност да делују као неутрални или поуздани посредници у кризним ситуацијама. Посебно на то указују војни удари на Иран изведени у тренутку када су дипломатски канали и преговори још увек били активни, што озбиљно подрива поверење у сам смисао преговарачког процеса.

Овакво понашање доводи у питање поштовање међународних споразума и принципа на којима почива савремени међународни поредак као и питање поверење у америчку спољну политику и спремност на доследно поштовање договорених оквира.

У истом светлу треба посматрати и шире међународне процесе, укључујући и преговоре у вези са ратом у Украјини, где се такође показује да дипломатски напори често остају подређени војној и геополитичкој динамици. Све то доприноси утиску да Сједињене Америчке Државе све теже наступају као конзистентан и предвидив преговарач у очима супротних страна.

Неповерење као нова норма међународних односа

У таквим околностима простор за постизање трајних и одрживих решења све ужи, јер дубоко неповерење постаје структурни елемент односа. Ако једна страна не признаје обавезу да доследно поштује постигнуте договоре, онда се сама логика преговарања доводи у питање, јер друга страна нема гаранцију да ће било који споразум бити дугорочно одржив.

У крајњој линији одбијање да се признају политички или војни неуспеси и инсистирање на стратегији континуираног притиска додатно отежава могућност компромиса. Управо зато тренутни правци деловања САД и Израела воде ка продужавању конфликата, а не ка њиховом решавању, што у коначници повећава ризик од шире и неконтролисане ескалације. Оваква политика воде ка опасној фази међународних односа у којој се сукоби, попут овог са Ираном и у Украјини, све више претварају у полигон за глобално надметање великих сила, са ризиком да последице измакну контроли и поприме много шире размере.

Кина и Русија ће, по свему судећи, наставити да граде сопствене савезе и механизме отпора, што додатно умањује простор за дипломатско решавање конфликта.

У наставку развоја кризе, посебно је значајан неуспех преговора који су вођени у Пакистану, а који су окончани без конкретног договора или приближавања ставова између Сједињених Америчких Држава и Ирана. Чињеница да је дипломатски канал остао без резултата додатно потврђује дубину међусобног неповерења и ограничен простор за компромис у овом тренутку.

Овај неуспех није изолован догађај, већ логичан наставак дугог процеса ескалације у којем су политичке позиције обе стране постале све ригидније.

Три сценарија развоја сукоба и њихове последице

Уколико се овакво стање настави, видим неколико могућих сценарија даљег развоја ситуације. Први сценарио подразумева наставак „контролисане ескалације“, у којој би се наставили ограничени удари, сајбер операције и посредни сукоби, уз избегавање директног свеобухватног рата. Овај сценарио је највероватнији у кратком року, али носи висок ризик од неконтролисаног инцидента који би могао да промени природу сукоба.

Други сценарио је постепено ширење регионалног конфликта, у којем би се криза прелила на више жаришта на Блиском истоку, укључујући Либан, Сирију, Јемен и Персијски залив, уз директније укључивање регионалних савезника Сједињених Држава и Израела, али и иранских партнера. У том случају, локални сукоби би се све теже могли држати под контролом.

Трећи, најопаснији сценарио, јесте директна конфронтација великих размера, у којој би дипломатски канали били практично прекинути, а војна средства постала доминантан инструмент решавања спорова. Иако овај сценарио тренутно није највероватнији, он се не може искључити уколико дође до серије тешких инцидената или директног напада на кључне стратешке циљеве.

У том контексту, поједини војни и безбедносни аналитичари упозоравају да би даља ескалација могла отворити и најопаснија сценарија, укључујући теоријску могућност примене нуклеарног оружја уколико би дошло до директног сукоба између нуклеарно наоружаног Израела и шире регионалне конфронтације. Сама чињеница постојања нуклеарног капацитета у региону делује као фактор стратешког одвраћања, али и као потенцијални ризик у случају потпуног слома контроле кризе.

Завршна дилема: сила, одвраћање и стабилност региона

Важно је напоменути да Израел поседује нуклеарно оружје, иако га никада није званично потврдио нити негирао у оквиру политике „nuclear ambiguity“. Овај нуклеарни капацитет развијан је ван оквира међународног система неширења нуклеарног оружја, јер Израел није потписник Nuclear Non-Proliferation Treaty (NPT), нити је његов програм формално стављен под надзор International Atomic Energy Agency у истом обиму као код држава потписница. Због тога се у међународним стручним круговима често истиче да израелски нуклеарни арсенал функционише у зони ограничене транспарентности, што додатно појачава стратешке процене ризика у регионалним кризама.

Полазећи од досадашње анализе, намеће се и једно шире, суштинско питање – питање дугорочне одрживости политике коју води Израел. Ова држава се појављује као актер који у континуитету учествује у ескалацији конфликата, делује у тесној сарадњи са Сједињене Америчке Државе и војну силу користи као примарни инструмент спољне политике.

Из таквог позиционирања, логично произилази и дилема о дугорочним последицама – да ли политика константне конфронтације, чак и када доноси краткорочне безбедносне добитке, истовремено генерише дубље и дуготрајније ризике по сам опстанак државе.

У закључку може се рећи да је свим овим сценаријима заједничко то да простор за дипломатију постаје све ужи. Управо зато неуспех преговора у Пакистану не треба посматрати само као пропуштену прилику, већ као сигнал да се криза креће ка вишем нивоу интензитета, у којем ће стабилност региона све више зависити од способности актера да контролишу сопствене потезе у условима повећаног ризика.

Извор: Центар за геостратешке студије