(Објављено у „Практиочној жени“ 1988. год.)
ДЕСПОТИЦА СРПСКА С КАЛУЂЕРСКИМ ВЕЛОМ
Српска културна баштина је толико богата да и уз немар који исконски носимо са собом,неће моћи лако да се заборави.
Измедју осталог зато ово и пишем.
Елем, према белешкама негде марта 1350. године родјена је деспотица Јелена, доцније монахиња Јефимија која је писала песме. Овако почиње једна њена песма настала између 1368. и 1371.год.
„Сподоби же, владико Христе,
И ти, о пречиста богомати,
И мене окајану
Всегда о исходе душе моје скрбети,
Јегоже узрех на рождших ме
И на рожденом от мене младенцу,
Јегоже жалост непрестано горит
в срдци, мојем,
обичајем матерњим побеждајема.“
(сподоби – удостоји, же – а, владико – господе, окајану – јадну, всегда – свагда, исходе – изласку, разлучењу, скрбети – бринути се, јегоже – а њега, а његову, рождших – оних који су ме родили, рожденом – родјеном, в – у, срдци – срцу, побеждајема – победјена.)
Реч је, дакако о Јелени Мрњавчевић – Јефимији за коју је Божидар Недељковић у својој малој али вредној, на 40 страна, књижици указао на ту 1399. годину када је по његовом мишљењу и Српским црквеним старинама Јефимија спевала прву српску женску уметничку песму.
,,У двадесет и шест редова иде натпис од лепо цртаних писмена, чисто извезених позлаћеном и сребрном металном жицом. Писмена су висока 18 милиметара. Око натписа има 25 цм широк, такође жицом извезен оквир са укусно повијеним лозама и добро размештеним лишћем.“
Песма „Похвала кнезу Лазару“, ма колико то изгледало, није безначајна. За тај непријатан призвук неинформисаности о нашој првој песми коју је написала жена и првој жени песнику Србије, само је немар крив. Песникиња Србије Јелена Мрњавчевић-Јефимија то не заслужује.
Значај и вредност тој песми придала је и професор Љубица Марковић још пре нешто више од пола века. О Јефимијиној „Похвали кнезу Лазару“ је рекла: „То је прва написана тужбалица наше жене над пропашћу српског народа“. С друге стране, Милан Ракић је лик тужбалице дигао до симбола народних патњи. Ласкаво су писали и Лазар Марковић, Стојан Новаковић, Павле Поповић, Ђорђе Радојичић и Драгољуб Павловић.
А Јефимија? Ко је била та Јелена Мрњавчевић – жена која је још пре више од шест векова написала песму и то песму збиља велике поетске вредности са свим елементима праве поезије.
Монахиња Јефимија
Др Лазар Марковић у својој књизи „Монахиња Јефимија“ пише:
„Јефимија беше кћи ћесара Воихне, намесника Драме и области под Драмом у некадашњој грчкој области, који је умро око 1366. године, а сахрањен је у Хилендару, као што вели Јефимија у запису на завеси Хилендарској.“
Муж Јелене Мрњавчевић био је деспот Јован Угљеша, брат Вукашинов. Вукашин је иначе био господар пограничне области према Грцима и Турцима на југоистоку, са престоницом у Серу, на „грчким странама“ српског царства. Када је Јеленин отац Воихна умро, Угљеша је примио и његову област, па га сви списи хвале као ваљана и храбра човека. Сва његова политика од 1367–1371. сводила се на то како се одупрети великој опасности за Србе и српску земљу од Турака. Године 1371. спремао се Угљеша навелико да потисне Турке из Тракије. На дан хода од Једрења, и на дан 26. септембар 1371. године на десној обали Марице краљ Вукашин и деспот Угљеша у сукобу са Турцима изгубише живот. Од тог дана за Јелену Мрњавчевић у Серу, земљи деспота Угљеше није било места. Дошла је код кнеза Лазара, где се, као сирота све до велике косовске погибије хранила. Потом је са својом сродницом кнегињом Милицом – монахињом Евгенијом живела у манастиру Љубостиња као монахиња, са монашким именом Јефимија.
Изузев једне мале „иконице у олтару хилендарске саборне цркве“, нема других ни већих ни бољих записа о Јефимији пре њеног монаштва, тј. пре смрти њенога мужа деспота Угљеше. Садржај записа разјашњавали су архимандрит Њ. Дучић и И. Руварац. Према И. Руварцу, великом познаваоцу наше историјске прошлости „на иконици је изображен лик Спаситеља И. Христа и пречесте Богоматере. „Но, оно што је на полеђини иконице записано указује на неке ближе податке. И. Њ. Дучић и И. Руварац слажу се да је Јефимија имала једно детенце, младенца, како се каже на хилендарској иконици, који је умро.“ На питање, да ли је Јефимија са УгИјешом уопште имала деце, добијани су различити одговори. Павле Ј. Шафарик говорећи о овоме и објашњавајући хилендарску завесу каже да је Јефимија имала три сина: „Најстарији Јован, био је већ 1369. године за себе господар, и спомиње се у дипломама манастира Руског у Светој Гори Атонској. Проповеда се да се после закалуђерио и да је умро у манастиру Самопетре, или што је вероватније, у руском; а ово је дело повод том погрешном мњенију и преданију, да је стари Угљеша умрео као монах у манастиру, а зна се историјском извјесношћу, да је Угљеша погинуо на Марици . . . Други син њихов звао се Тврдислав. Не зна се шта је био је где је живео, али има и од њега диплома у манастиру светогорском; а трећи син звао се Стефан, и лежи сахрањен у манастиру Љубостињи у Србији; у овој задужбини царице Милице . . . наводи се његов гроб с десне стране у мушкој цркви близу архијерејског престола до зида . . .“
Прем И. Руварцу Јефимија је са Угљешом имала само једног сина Јована. Тврдислав и Стефан, по њему нису били њихова деца. Но, Д. Аврамовић је записао и ово: ,,А деспот Угљеша из основа је подигао грчки манастир Симонпетру око 1370. године, јер му је аскета Симон, који се на томе месту подвизао, излечио ћерку. „По овоме Угљеша и Јелена Мрњавчевић, касније монахиња Јефимија су имали и кћерку. И. Руварац и ако је најбоље и највише знао о Јефимији и ако је имао Аврамовићеву књигу, нигде не помиње њихову кћерку. Зато закључак би ипак могао бити да је онако како каже Косма Влах који појаву спомињања Угљешине кћерке објашњава тиме што су Житија у којима се она помиње много новијег датума.
Дама наше историје
За Јелену Мрњавчевић – Јефимију најважније је да је својом поезијом, нарочито својим ручним радовима, и својим записима на њима показала да је „као личност пуна племенитих осећања, нежности, родољубља, благодарности према добротвору и дубоке побожности.” И. Кукуљевић је назива „умном везиљом“, И. Руварац каже да је „Јефимија нежна мати, побожна, благодарна, мудра и окретна жена, вешта везиља, једном речи на полеђини старе иконице у Хилендару ,,леп врло леп спомен оставила”. С. Новаковић вели да је „лепо васпитана госпођа“, а К. Јиречек да је била „мудра и искусна жена.“ Господин Павле Поповић, говорећи о похвалама краљевима и архиепископима, записао је да је „најлепша међу њима Јефимијина похвала кнезу Лазару.“ И сећања на ову песникињу Србије г. Поповића заносе па каже да је то: „лист дивне поезије, који је доиста био достојан да буде извезен сухим златом по чистој дамској свили“. Василије Марковић опет каже да је Јефимија била „једна од најотменијих дама из наше историје.“
За Јефимијину „Похвалу кнезу Лазару“, дакле прву српску женску уметничку песму, С. Новаковић каже: „Мало у ком делу оног времена има толико осећања, као у овој похвали кнезу Лазару од жене Угљешине“. Из ње се види како су Срби мислили о турском господству, и како се о њима мислило на двору Угљешином и деспота Стефана.
Тешко је данас говорити о уметничкој вредности прве песме написане женском руком у Србији, а не истаћи то што су многи који су видевши „Јефимијин покров за ћивот кнеза Лазара“, везен око 1399. године рекли. Они који су га видели кажу да тако нешто може извести вешта рука „коју је водило срце пуно осећаја, срце које није жалило труда и бдења, да у злату тешких слова испише своје племените откуцаје.“ „Други њен рад „Везена завеса за царске двери Богородичина храма у Хилендару“ толико је вредна да се на њу, после 150 година, угледала руска царица Анастасија, прва жена Ивана Васиљевића Грозног. Она 1557. године шаље своју завесу храму пресвете Богородице Хиландарске, рађену годину дана пре слања“.
Но, Јефимијина завеса извезена поезијом и душом остала је као запис у коме се она моли за спас своје душе, спремајући се за смрт. Док сам покров није толико личан, у њему је „молитва за спас свога рода, молитва пуна свом добротвору, молитва за спас хришћанске вере против Исмаилћана“.
Оно што је још више приближава као познато нама, као вредно уметничко дело, а самим тим и жену – српског песника, јесте чињеница, да се Јефимијина завеса и дан-данас чува у Хиландару. Видео ју је и наш познати песник Милан Ракић. „Прочитавши на њој тужни запис“, како је сам рекао, то га је инспирисало да напише песму „Јефимија“ о „деспотици српској с калудјерским велом.“
Лепа Јелена
Трећа, кћерка кнеза Лазара и књегиње Милице, друга је песникиња Србије, Јелена Хребељановић-Балшић. Рођена је 1368. године, у време када је њен отац Лазар Хребељановић „још био ставилац на двору првог српског цара Стефана Душана. Дужност коју је обављао сводила се на то да се као дворски достојанственик брине о исхрани владара, па и целог двора. На двору цара Душана то је било високо дворско звање. Неко ће рећи и небитно, али многи управо овим детаљем објашњавају женидбу Лазара Хребељановића са Милицом из породице Немањића. Тако су ставилац Лазар, потоњи кнез Лазар и књегиња Милица срећно изродили осморо деце. Пет кћęри и три сина. Јелена је била трећа по рођењу. Дакле, и ова песникиња Србије, друга по реду, била је пореклом из редова властеле. Показало се то као корисно. Јер, као кћерка ставилца Лазара Хребељановића могла је и јесте добила темељно образовање. Овде се мора рећи, прве корене у њену песничку душу усадила је свакако мајка Милица, али не треба заборавити и на детаљ да је на двору Хребељановића, после пада Сера, живела и Јелена Мрњавчевић-Јефимија. За младу и уз то лепу Јелену Хребељановић куд ће боље.“ И ко би јој лепше о песми зборио осим Милице и Јефимије.
Пишући о Јелени Хребељановић-Балшић Ђорђе Сп. Радојичић истиче: „Јелена је расла са сестрама и браћом. Само се најстарија сестра Мара удала док је Јелена била још дете од 5 година. Драгана, нешто старија од Јелене, удала се у Бугарску, годину дана пре Јеленине прве удаје. Тодора која је била нешто млађа оставила је родитељски дом после Јелене. Постала је баница, прво мачванска а затим хрватско-далматинска. Оливера, која ће после Косова отићи у Бајазитов храм, родила се пет-шест година после Јелене, а браћа, сва тројица Стефан, Вук и Добривој, били су младји од Оливере. Тако је Стефан, доцнији кнез и деспот, имао свега 12 година када се Јелена удала за Ђурђа ИИ Стратимировића Балшића „самодржавног господина све зетске и поморске земље (око 1386.)“.
У браку је Јелена била око седамнаест година. Ђурађ ју је и волео и много ценио. Поверавао јој је чак и дипломатске мисије. „Ономад је, после турске победе код Никопоља 1396. године, Јелена у Ђурђево име водила преговоре са Сандаљем Хранићем босанским баном.“ Срчано и храбро залагала се за доследност Ђурђевих идеја, али није ни слутила да ће после смрти свога мужа удати се баш за љутог преговарача Сандаља. И то је, кажу Јелена учинила да би „обезбедила државу Ђурђевом и своме сину Балши ИИИ“. Неки кажу да управо у Ђурђу Стратимировићу треба гледати Страхињића бана из народне песме, а Јелену по томе, треба гледати као жену „која се опредељује не за мужа, већ за човека који је мужевљеве дворе похарао и њу заробио“. Јелену, међутим, историјски подаци представљају као достојну кћи, „мужаствена жена“ кнегиње Милице. Негде 1403. године Јелена је преузела управљање земљом у своје руке. Док је Милица тежила миру, Јелена је земљу вукла у рат с Венецијом. Колико је била опасна говори и податак да је била обећана награда од 500 до 1000 дуката ономе који Млечанима „Балшу и матер његову живе у руке … предаду“. И кад је требало показала се храбра. Уместо сина отишла је на преговоре у Венецију. Тамо је доживела највеће почасти пошто је изјавила да је она за све крива, а не њен син. После смрти Сандаљеве, 1435. године желела је да се настани у Дубровнику. Кад није могла у Дубровнику, Јелена је одлучила да у Зети подигне цркву себи за гроб. „Изабрала је Горицу (Брезовицу, Бешку), острво у Скадарском језеру, и ту 1440. подигла Богородичну цркву.“ Тешко је, заправо, писати о Јелени Хребељановић-Балшић а не помињати ове веома интересантне и битне детаље из њеног живота. Тако, може звучати сасвим небитно да је њен духовник био Никон Јерусалимац са којим се дописивала. Међутим, управо Никону, Јелена је упутила „Отписаније богољубно“ веома лепо поетско дело. Најлепше те врсте.
Песникиња владарица
,,Е, тајниче божји, послушај ме у свему више реченом. Не заповедам, молим те трудољубно и приклањам лице до земље. И двоструко здравствуј у господу. И не презри наше мољење.“
Тако се завршава Јеленино „Отписаније богољубно“. Али, да би се сагледала њена поетска реч, пуна свежине и Лирске интонације требало би поменути и добро проучити и друго писмо, наочиглед неважном Никону Јерусалимцу. Тек тако заједничка и свеобухватна анализа Јелениних радова могла би да покаже њихову праву вредност. У њеним песмама има много световне, људске лирике. Умрла је почетком 1443. године, а неколико месеци пре њене смрти, у новембру 1442. године састављен је њен тестамент. Писао га је лично њен духовник Никандар, старац јерусалимски. „То је свакако Никон, који је у међувремену узео најстроже монашке завете и добио име Никандар. Тестамент је писан у Горичанима у Горњој Зети“ – пише Ђорђе Сп. Радојчић у „Развојном лику старе српске књижевности“.
Њен лик може се упознати и кроз списе њеног духовника Никона Јерусалимца који је био млад, млађи од Јелене. Писао је писма „пуна тежње да задовољи радознали дух своје ученице и господарице“.
То што у њеној поезији преовлађује изузетно световни тон указује на чињеницу да је Јелена била, пре свега владарка. Њена борба сводила се и водила се за мужевљев, а потом синовљев бански престо. За песникињу занимљиво и несвакидашње. Поред добре поетске речи да буде и добра владарица.
„Отписивање богољубно“ није штампано. Према рукопису „Горичког зборника“ овде је дат превод Јеленине песме.
УВЕК ВОЉЕНА НИКАД УДАТА
Када је умрла Јелена Хребељановић-Балшић и песма је заћутала! Била је нема од 1443. кад сахранише Јелену, па све док се не огласи Милица Стојадиновић – Српкиња, „Врдничка вила“, године 1830. дакле, пуна четири века трајало је ћутање песникиња Србије.
Запевала је „Врдничка вила“, у време када је и Србија ушла у препород. Тежак али славан период управо је Милица обележила својом поезијом, ма колико она била контроверзна. Своју прву песму написала је још пре него што је напунила петнаест година. Са пуних петнаест ју је објавила у часопису „Сербски Народни лист“ у Пешти, другу 1847. године. Назвала ју је „Млади Србин и Гени Рода“.
УЗОР ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА
Тако је после четири века рођена песма. А Милица?! О њеном рођењу постоје различита мишљења и подаци. Негде пише да је рођена 1830, негде 1828. Па опет да је то било 22. марта или можда и 6. јула. Рођена је у Буковцу и то кажу крајем пролећа у време цветања липа. Потом се њена породица, отац Василиј – Ава, тако га је Милица звала, преселио у Врдник. Милица је већ са тринаест година имала на десетине исписаних песама. Почетак њеног књижевног рада везан је за Врдник, уз оца Аву, пароха врдничког и мајку Јелисавету, Милица се напросто била разиграла својим песмама.
Радмила Гикић, пишући у „Баштини“ у тексту „Између светла и таме“ каже: „Те прве песме разводњавале су се по џеповима опраних хаљина, како је и сама писала, или су јој, покаткад, у несмотрености, у ватри сагореле. Понекад их је слала, у журби, пријатељима, немајући копију, а онда је вапила да јој их врате.“ Расла је са браћом Светозаром, Љубомиром, Петром и сестром Катицом. Радо је читала Хердера, Клопштока, Бајрона и Шилера, затим Јована С. Поповића, Севастијана Илића, Бранка Радичевића, Љубомира Ненадовића. А волела је и Гетеа.
Била је велики родољубац и заносећи се Јованком Орлеанком, хтела је 1848. године, када су Војводином владали сукоби, да пође на ратиште. За Милицу Стојадинавић – Српкињу се с пуно права каже да је „жена ратни дописник“. Када се јула 1862. године у време бомбардовања Београда од стране турске артиљерије, нашла на улицама драгог јој града, о томе је одмах писала. Код њених савременика – пише Радмила Гикић – остала је у сећању, да је жена, у чудном црном оделу, са свећом у руци, ходала улицама и позивала народ да освети Косово.
После прве песме, прву књигу штампала је 1850. године; о личном трошку. Потом следе збирке песама 1855. и 1869. године. Тада је задесила и тешка породична трагедија. Прво је изгубила мајку, касније оца, а када се сестра Катица удала почеле су прве невоље. Брат Љубомир врло млад се удавио, а Петар, о коме се најмање зна, у време када је Милица почела о њему да пише, већ је био у Америци. Тако је Милици остала једино поезија. И као род и као пријатељ. Када је напустила Врдник и дошла у град својих снова – Београд, није ни слутила да је за њу већ било прекасно. У кући једног трговца, у Савамали умрла је 25. јула 1878. године и тужно, скоро срамно, сахрањена новцем од скупљене милостиње.
ЉУБАВ ПРЕМА ВУКУ КАРАЏИЋУ
Из њеног дневника ,,У Фрушкој гори 1854.“ види се да ју је Вук Стефановић Караџић први пут посетио 1850. године. Али пре тога Милица му је, 1. новембра 1849. написала прво писмо. Захваљивала му се на „Српским народним песмама“. Пуних четрнаест година Милица се дописивала са Вуком. Милици је очигледно пријало Вуково уважавање. Два пута, 1851. и 1854. га је посетила у Београду и боравила код њега и Мине. Са Вуком се виђала, углавном у Врднику, само понекад у Београду. Заједно су и путовали. Мало је података о њеној првој посети Вуковој породици, али од њихове преписке сачувано је сто осамнаест писама, а само једно је поцепано. Милица је била искрена. Једном је, после прве посете Вуковој породици, написала: „Ја Вас с превеликом радошћу код нас чекам, и молим Бога да нас у миру застанете, па да видите да није моја радост само на артији“.
Владан Недић је пишући о Милици забележио и ово: „Ја сам увек, читајући њене записе усмених песама, осећао известан трагичан призвук у томе што је најбоље примере сватовске лирике записала девојка у коју је био заљубљен Његош, у коју је био заљубљен Ђорђе Рајковић, у коју је био заљубљен Љубомир Ненадовић, у коју је био заљубљен Лудвиг Франкл, у коју је био заљубљен један човек који је отишао у калуђере,у коју сии били заљубљени стари Вук Караџић и у зрелим годинама митрополит Михаило, а која није постала заручница и која се никад није удала.“
МИЛИЦА И ДРУГЕ
После Милице Стојадиновић – Српкиње на сцену песникиња Србије ступа Драга Димитријевић – Дејановић. Драга је рођена у Старој Кањижи у Бачкој, 1840. године. Умрла је у својој 31. години као позната феминисткиња али и глумица. Драга је била талентована песникиња, борац за еманципацију српске жене. Њене песме забележене су у збирци „Списи“ у Новом Саду, 1869, годину дана пред њену смрт. Песме су јој „као сузе из споменара, као усхићење средњошколке“ кажу критичари.
Песникиња Јелена Димитријевић рођена је у Крушевцу, 27. марта 1862. године од оца Николе Петровића, трговца и мајке Стаменке.
У Крушевцу је живела до девете године.
После очеве смрти, прелази код брата у Алексинац, где завршава основну школу. Касније се удаје за артиљеријског капетана Јована Димитријевића. Била је једна од најактивнијих чланица нишког пододбора Женског друштва, а преласком у Београд, 1899. године, постаје члан одбора београдског часописа „Домаћица“.
лако је завршила само осам разреда школе, сама се образовала уз помоћ мајке и брата. Веома рано је почела да пише. Била је врстан приповедач. Писала је романе и путописе и много путовала. Своју прву песму написала је 1874. године а у књижевности се јавила први пут „Сарајским песмама“ штампаним у „Отаџбини“ 1892. године. Обишла је готово цео свет. За време балканског рата била је милосрдна сестра у Београду. Први светски рат затекао ју је у Немачкој одакле се преко Швајцарске, Италије и Грчке вратила у домовину. Критичари, за њену поезију, кажу да се истиче пре свега тананим осећањима.
За Даницу Марковић, рођену у Чачку, 30. септембра 1879. године, Божидар Недељковић тврди да „заузима истакнуто место прве српске лиричарке новијег доба, чија поезија има своје трајно место у српској књижевности. У „Антологији српског пешништва“ Миодраг Павловић пише: „Дубљи продор у области сна и маште чини Владислав Петковић – Дис а на пучину интимних исповести отискује се Даница Марковић и Велимир Рајић.“
Даница Марковић је у Београду завршила Вишу женску школу, затим уписала одсек Велике школе на Филозофском факултету у Београду, али је касније напустила студије. У селу Неглешару, у Драгачевском крају ради као учитељица. Била је болешљива, склона туберкулози. Прве њене песме штампане су када је напунила дванаест година. Године 1899. песме су јој објављене у часопису „Звезда“ (Јанка Веселиновића), затим у „Покрету“. Потписивала се псеудонимом „Звездана“.
Даница је волела живот, младост нарочито. Имала је троје деце и стотињак песама. Колико је волела живот, толико је била разочарана њиме. У песми „Живот“ она уздише за сновима младости:
„Без топла сјаја, у тмини, под мразом,
Водићу живот по дужности жене,
Све крећући се одређеном стазом,
Суморно, попут звезде угашене.“
Пишући о Даници Марковић, увек строги критичар; Јован Скерлић каже: „Треба прочитати ону симболичну песму „На бунару“, тамну, чудну импресивну историју једног осећања, и ону сасвим јесењу „Јесењу ружу“. Код нас је било и има и књижевних и савршенијих и лепших стихова, али од ових нервозних, узнемирених и чудних песама тешко да има искренијих.“
„Још тог тренутка душу сам ти дала,
и срце своје, и свој живот цео,
с младошћу, пуном светлих идеала;
и ко што цвет је на груд’ма ти свео,
узабран свеж из врта бог зна чија,
– његовим трагом кренула сам и ја.“
УТОЧИШТЕ ЗА „ПОЈЕЊЕ РЕЧИ“
Годину дана после смрти Данице Марковић, дакле 1953. још једна песникиња Србије је отишла са сцене. Аница Савић-Ребац је извршила самоубиство. Била је доктор класичне филологије, професор на београдском универзитету пре свега научник, па тек онда песник. Зато је њена поезија академски стилизована. И критичар Божидар Недељковић каже: „Код Анице знање није средство већ предмет певања“. Аница Савић-Ребац позната је као преводилац великог броја Његошевих дела на енглески језик.
За разлику од Анице Савић-Ребац, једна друга жена, са презименом Савић, Јела Спиридоновић је песникиња која „кроз поетску реч тражи смисао живота и света“. Рођена је 1891. године. Ова песникиња Србије већ на самом почетку свога песништва показивала је склоност ка религиозности. „Пергамент“, њена књига штампана 1923. године има и свој поднаслов који гласи: „Нашао и превео брат у Христу Стратиник“.
После Јеле дошла је Десанка Максимовић. Рођена је 16. маја 1898. године у Рабровици и ваљевском срезу, од мајке Драгиње, рођене Петровић и оца Михајла Максимовића, учитеља.
Прве Десанкине збирке и оне из 1924. године биле су довољне да Милан Кашанин о њој напише:
„Већ сада би се могло рећи да је она најдаровитија песникиња што смо је имали у нашој књижевности.“
Као што је са Десанком Максимовић почела друга епоха песничког стваралаштва жена Србије, тако су и осећања која њена поезија буди увек нова.
Сигурно је да су, поред Десанке за њих највише заслужне и три Јелене, једна Јела, Милица, Драга, Даница и Аница. Како и не би кад су њих девет непоновљива симфонија жена песникиња Србије.