Љубавна магија

(Објављено у „Практичној жени“ 1989. год.)

КО ПРЕ МОМКУ, ЊЕМУ ДЕТЕ

Када, како, да ли ће се и за кога удати, девојке су се вечно питале. Али, у немогућности да дају праве одговоре у помоћ су призивале магију. Како им је она помагала и зашто се у последње време враћају овим старим народним обичајима?

Паскал је једном рекао да „Љубав нема година, она се увек рађа“, али многи су му, а нарочито младе девојке, замерили што није тачно прецизирао када, где и од кога се то љубав рађа.

Питање рађања љубави је одувек судбоносно питање младих девојака. Данас, готово да је тешко замисити тешкоће на које наилази девојка која ишчекује да се љубав роди. Да јој је само дочепати се тог Паскала, па да му она објасни недовршеност његове, иначе лепе изреке.

Но, оно, што у данашње време, помало зачуђујуће, надокнађује Паскалову мисао је све веће присуство веровања у могућност рађања љубави помоћу магије. Народни обичаји везани за мит, култ и обред постали су начин да се у 21. веку верује у обреде који имају симболично значење. Етнопсихологија, наука чији је део, веровање у магијске моћи био готово заборављен, поново се нашла у центру научних истраживања. Жеља девојака да уз помоћ магије призову љубав натерала је научнике на нешто ангажованији став према овом делу етнопсихологије.

Психологија љубавних чини

Др Жарко Требјешаних је поодавно у својој књизи „Представа детета“ (издање СКЗ) указао на значај љубавних чини у животу. О појави све чешћег веровања да ће се љубав уз помоћ магије ипак родити, истакао је, да је „психолошка позадина веровања у успех „чудноватих љубавних чини“ својеврсна регресија на магијски вид контроле реалности у којем се жеље стапају са стварношћу, а мисао бираним речима исказана изгледа свемоћна. Регресија на ирационално-магијски метод моделовања стварности, дешава се у оним изузетним ситуацијама тешког разочарања када је осујећено испуњење неке снажне жеље, односно у кризним ситуацијама када човека у решавању извесних основних животних питања остављају на цедилу и разум и искуство. Када су жеље исувише снажне а објективне препреке рационално и емпиријски несавладиве, човек се не мири са поразом, већ тражи излаз из ћорсокака у имагинарним, магијским средствима деловања. Када појединца угрозе моћне стихијске појаве којима се може успешно владати на основу искуства, а то су кобне појаве као нпр. рат, болест, поплава или љубав, он посеже за магијским поступцима и бираним говорним формулама (басмама — речи које се изговарају при бајању) како би ток појава окренуо у своју корист, на своје добро. Ако овим поступцима човек и не постиже стварни успех, он макар субјективно осећа олакшање и то му помаже да сачува менталну равнотежу и психички интегритет у тешким искушењима.

Како разумети тако јаке психолошке основе и логику веровања углавном девојака и жена, да ће неузвраћену љубав надоместити љубавним магијама? Одакле, осим у примитивним срединама, толика подложност за такво веровање?

Треба збиља разумети ту подлогу. Девојка која тугује што други не мари за њу и њену љубав, која се осећа несрећном и немоћном да измени свој положај, а при томе не може да се помири са њим, веома лако ће поверовати да одређени ритуални поступак или изговорена љубавна магијска формула у посебним мистичним условима, на „нечистим“ местима (гробљу, раскршћу итд.) мора постићи, свој тако снажно жељени циљ – пробудити његову љубав.

Тачним изговарањем бираних речи она верује да ће отерати равнодушност и пробудити љубав код изабраника свог срца. Љубавна жудња изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно, кажу стручнајци и као за пример наводе следеће:

„Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишће, вода бучи, гора пучи“. Па затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пучи, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишће, нити вода хучи, нити гора пучи, већ мој драги Н. за плотом клечи, од срца јечи, црко, пуко док к мени не дошао“.

Ове снажне речи које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без ефекта – драги који за њу мари мора дојурити ма где она била.

Како се постиже циљ?

Снажне, али често и поетичне речи љубавних басми, очигледно су у тесној вези са њиховом психолошком функцијом. Да би изговорена формула била делотворна она мора бити песнички снажна и лепа. Ево једног примера љубавне басме.

„Добро јутро бел пелече!

Ја те зовем омајниче,

распорниче, разбојниче

да ми омајеш драгог,

да га распориш и убодеш

у срце, у џигерицу, за мене.

Са душом се раставио

са мном се саставио.“

Указујући на чињеницу да „љубавна магија често није безопасна има стручњака који наглашавају да је њен циљ да поступцима приволи на љубав жељену особу или да јој донесе лудила (па чак и смрт)! Овде, међутим, треба имати на уму да је љубавна магија и опасна не само за онога коме је намењена, већ је ништа мање погубна и по онога ко је упражњава. Тако, на пример, девојка која гата помоћу огледала, у глухо доба ноћи унаксрно обрише под, сметлиште скупи насред куће, стави на њено огледало, запали четири воштане свеће, па гледа у огледало да би у њему спазила младића који ће је испросити или ће у њему видети свој гроб.“ Ова угроженост чинилаца разумљива је ако се подсетимо да је она у тајном дослуху са хтонским „нечистим“, демонским силама. Онај ко упражњава љубавне чини лако може да „погреши“. Заправо, ко се усуди да изазива љубавне чини, хтео то он или не, склапа неку врсту прећутног пакта са нечистим, мрачним силама, односно са самим ђаволом. А то, наравно може бити кобно.

Како ће изгледати суђеник?

Многи су се одавно, питали шта је крајњи смисао магијског опчињавања момка, и како се то у стручним круговима указује стављање свога живота на коцку питање је које ће изгледа још дуго тражити одговор. Има разних мишљења, а овде чини се најприкладније је оно др Жарка Требјешанина који је записао:

„Спремност на фаталан исход љубавног чинодејствовања сведочи о великој снази мотива који стоје иза свега што девојка предузима. Жеља да се удају и страх да ће „престарити“ и остати неудате, код девојака се, под пристиском патријархалне заједнице, јављају веома рано, већ у пубертету. Још давно је запажено да девојке које се боје да ће остати неудате и без порода, састављају басме и чине различите чудновате поступке „да би срећу добиле“. Али крајњи смисао магијског опчињавања момка и удате јесте – пород. Чак и девојка која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног тренутка када је постала мајка. Према томе, љубавна магија је у последњој, али не и слабој вези, са жељом девојака да остваре своју материнску улогу. Ову жељу у патријархалном друштву разуме се, девојка можда да оствари само ако прво пронађе мужа. Да је збиља љубнавна магија у тесној вези са жељом да се добије пород сведоче нам већ поменути симболи плодности, родности (вода, јабука, вишња, семење итд.) у обредним басмама чији је циљ да се на магијски начин осигура муж. Још непосредније и очигледније ову јаку унутрашњу везу између жеље за удајом и жудњом за породом, открива подударност између средстава и поступака којима се магијски потпомаже остварење ових жеља. Изнад Катлановске Бање је на брду један шупаљ камен, кроз који се уочи петка или недеље провлаче нероткиње и старе девојке да би добиле децу, односно да би се удале. Још из антике је познато веровање да мандрагора може магијски да изазове љубав, али истовремено ова биљка има моћ и да нероткињу учини трудном. Или, при избору брачног партнера, веома се много води рачуна да то буде особа плодна, спсобна да остави пород. У бићу српског народа оваквих и сличних обичаја је много. Машта је долазила до изражаја у свим крајевима наше земље, а људи су о љубави најчешће снивали пред почетак године. Многи су везани и за почетак вегетације. Имајући то у виду, лако се објашњава појава моћи биљке мандрагоре. Па ипак, оно што и они који верују у љубавну магију и они који о њој радо читају, а ни сами не знају да ли да јој верују, најчешће питају је: да ли суђеник збиља долази? Примера за то је безброј. Др Требјешанин у поменутој књизи истиче.

„Нестрпљиве девојке на разне начине одгонетају када ће им доћи суђеник, заправо, најчешће, питају се хоће ли се, или не, удати те године“. У Срему се то ради овако: Девојка, како на Божић, с јутрења иде, треба управо да иде на дрвљаник, па да понесе кући дрва; ако унесе цепанице с паром онда ће се удати, ако не унесе, онда неће. Девојке за удају на Тимоку своју судбину одгонетају следећим поступком:

На Бадње вече девојка изиђе из куће да истресе „троје“ (трохе, мрве), па се том приликом мало задржи и прислушкује шта се у кући говори. Ако се чује реч „ајде“, удаће се те зиме; чује ли реч „чекај“ неће се удати те зиме.

Слично се гата и у православним пределима ван Србије, нарочито по Босни. На Ивањдан девојке посеју неколико зрна пшенице, а на Петровдан гледају како је пшеница никла. Ако су клице савијене као прстени, онда се надају да ће се те године прстеновати и удати, а ако су праве нема ништа од прстена. Уочи Нове године удавача испод Фрушке горе, три пута закуца на врата кокошињца. Ако се петао огласи те ће се године удати, а ако се пре певца кокош јави, неће се те године удати. Млада девојка заинтересована за удају, обично на Бадње вече или Ивањдан, гата. И тако из године у годину, или од године до године. Чак и данас. Одговарајући на суштину гатања др Требјешанин истиче као веома битно да „прорицање може да се врши на основу неких знамења која се спонтано, мимо воље онога који гата, јављају. Тако, на пример, сматра се ако девојка ломи посуђе у кући, брзо ће се удати. Много је међутим, чешће да гатара намерно изведе неку врсту пробе или „теста“. Један од уобичајених магијских тестова је: „Уочи ђурђевдана две девојке желећи дознати хоће ли се те године удати, прережу два пера од црна лука пођеднако, и намени које ће јој казати ту тајну својим растом. Сутрадан ако је то перо веће од онога другога – удаће сем, а ако су једнака, остаће још да чека.“

Девојке су такође веома заинтересоване за кога ће се удати. Да ли ће њен суђеник бити богаташ или сиромах. Гатање у том циљу изгледа овако.

Испод јастука се ставе три прута: неољуштен, шарен и делимично ољуштен. Ако извуче неољуштен младожења ће бити богат, повуче ли шарен – биће средњег имовног стања, а огољен прут предсказује будућност везану за сиромаха.

2. наставак

ЦАРИЦЕ, ГАРИЦЕ ГДЕ МИ ЈЕ СУЂЕНИ?

ОДАКЛЕ ЋЕ ДОЋИ СУђЕНИК? ИМЕ И ЛИК БУДУЋЕГ СУПРУЖНИКА. КАКО ПРИВУЋИ МОМКА ДА БИ МАГИЈСКЕ ЧИНИ ДЕЛОВАЛЕ НА ЊЕГА? ПРЕДМЕТИ, ЛОГИКА И ЈЕЗИК ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ – СВЕ ЈЕ ДО У ТАНЧИНЕ РАЗРАЂЕНО САМО ОСТАЈЕ ЈОШ ДА СЕ МАГИЈСКО ПРЕДВИЂАЊЕ ИСПУНИ

Само лаицима љубавна магија изгледа као поједностављено тумарање по непознатом и слепом веровању у празно. Етнопсихологија је одавно продрла у многе сфере, наочиглед необјашњених природних појава, која је у људском бићу, склоном надању и веровању, нашла и те како важно место.

Покушавајући да нам је бар донекле приближи, др Жарко Требјешанин, професор психологије на Дефектолошком факултету у Београду каже:

– Љубавна магија обухвата љубавно гатање, дакле предсказивање, прорицање, дивинацију и љубавне чини, тј. чарање, врачање или опчињавање. Поступци у систему љубавног прорицања имају три засебна, специфична циља, односно требало би да радозналој девојци између осталог разоткрију одакле ће доћи суђеник. Исто тако важно је и ко је он, дакле његов идентитет.

ИМЕ И МЕСТО ОДАКЛЕ ЈЕ МОМАК

Оно, дакле, што је најважније девојка често „немим језиком“ мора да сазна?

– Да, резултат магијске пробе казује се тим „немим језиком“ и то углавном, казује јој се одакле, с које стране да очекује свог суђеника. Тако „после вечере удавача узима орахе и баца их кроз камин /димњак/. Ујутру иста потражи орахе, па на којој их страни нађе највише, са те ће стране доћи просиоци. – То је веровање заступљено у Тимоку – каже др Требјешанин и додаје: – У Поповцу, девојке другим средствима постижу циљ. Наиме, девојка уочи ђурђевдана посади струк коприве и намени га за своју удају. На коју страну буде коприва превесила, верују да ће се на ону страну и удати. Или, да би откриле да ли ће се удати близу или далеко девојке из околине Фоче гатају овако: Уочи ђурђевдана просије девојка луг на чисто сито … сијући лугу говори: „Лугу! Тако ти твоје ватрице, ђе ћу отићи? Или ћу на далеко, или на близу? Ако ћу на близу, да нађем кондуру, а ако ћу на далеко да нађем коњску плочу.“ Знатижељна девојка, дозрела за удају, према запису из Метохије гата на следећи начин: Стави бубамару на длан и пита је: „Марице, гарице, где ми је суђени, па гледа на коју страну одлети бубамара, значи – тамо је.“

Поред оваквих „одговора“ збиља тешко је одолети и не ићи даље. Кад већ зна на коју ће страну, и да ли ће остати близу или мало подаље од куће, девојачка радозналост постаје несношљива. Магија их је до те мере повукла да у наредним магијским лутањима и тражењима желе видети лик и сазнати име суђеника. Како?

Одговарајући на ово питање, др Жарко Требјешанин у својој књизи „Представа детета у српској култури“ (издање СКЗ) је записао:

,,У Херцеговини, када девојка опази млад месец треба да узме мало земље испод десне ноге и један коњски клинац. Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: „О мјесеце, тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе свјету, па у твоме путу виђаш и мога драгога, нареди и одреди да се сад одмах бар именом зовне“. Кад ово изговори, треба да остане на истом мјесту, и слуша какво ће најпре мушко име чути. Слично се гата и у Срему: Да би девојка из Скопске Црне Горе сазнала за којег ће се „бећара“ удати она, уочи ђурђевдана, узме три чешња белог лука, па два од њих назове којим драго познатим именом, а трећи назове „незнани“. Увече, кад се смркне, засади сва три чешња у башти, па сутрадан гледа које је изникло. Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име, а ако изникне „незнани“, онда ће се удати за непознатог момка.“

ИЛ’ ЗА МОМКА ИЛ’ ЗА УДОВЦА?!

Оно, наравно што је и те како важно је изглед суђеника. Јер, он није само момак.

У време када је магијско дозивање љубави било једино предсказање, данас има и модерних – хороскоп на пример, изабраник се рачунао и као сигуран будући муж. Зато

је битан његов изглед. Какав ће бити, с каквим ће свој живот и младост поделити, питале су се девојке.

– Тражећи одговор на то оне су најчешће извесним али и разноврсним магијским поступцима настојале да га призову у сан или да му лик угледају у огледалу. Тако, на пример, девојка у Банату, уочи ђурђевдана, сеје босиљак и при том говори: „Ја сејем а суђеник нек дође преконоћ да влачи босиљак“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну. У Поповцу девојке уочи ђурђевдана наберу разне траве: зановети, зверице, рибице, повратиче итд. Пред спавање узме девојка траву и говори: „Зановјети, не зановјетај! Пиловати, не половјетај! Већ ти кажи мог суђеног.“ Те траве и корење остави под јастук и на њима преноћи па који јој се ту ноћ момак усније, верује да ће бити њен. У Нишу и Београду забележено је крајем прошлог века да девојке удаваче уочи ђурђевдана седајући за вечеру, хукну у први и последњи залогај, па их оба оставе. Та два залогаја хлеба, једно огледалце, и један ивер метну себи под главу. Кога ту ноћ усну, онај ће им бити суђеник. Ивер се меће место лађе да преброди воду, ако је где за водом, огледало да се заједно огледају, а два залогаја да их заједно поједу. На Кордуну девојка уочи Видовдана треба да метне под јастук цвет видић, па ће, кажу, сањати онога за кога ће се удати. Једна од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати девојка паука па га затвори у какву шупљу цијев од трске. Ову цијев зачепи хљебом са обје стране. Увече кад леже спавати, нека се моли Богу, а најпослије нека рече: „О ти, мали пауче! Ти плетеш мрежу по цијелу свијету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи“. Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.“

– Наравно, девојкама које чезну за удајом свакако није свеједно ни то да ли ће бити момак или удовац – каже др Требјешанин. Зато девојке из околине, Сарајева, уочи ђурђевдана узму мотовило. Њиме дирну у ћумез, где кокоши леже. Ако се на то први јави ороз, онда ће се удати за момка, ако ли се јави прва кокош, удаће се за удовца.

ВАЖНО ЈЕ ДА МОМАК ПРОМЕНИ МИШЉЕЊЕ

Љубав уз помоћ магије не би била комплетна да није оног, њеног најосновнијег дела. Како и на које све начине пробудити љубав код младића: То истовремено значи и осигурати себи момка. У ту сврху у магијској пракси нашег народа познате су две стратегије: посредна и непосредна.

Пошто је циљ љубавне магије познат, дакле зна се да девојка жели доћи до младића, посредан начин „постиже се тако што девојка чинима настоји да изазове жељене промене на себи самој – да буде лепа, привлачна, заводљива. Као последица ових промена она магијски постаје атрактивнија за супротни пол. Девојка из Плашког, на пример, да би била лепа и за момка неодољива, када ујутру устане на какав светац говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ божијом јакости, сунчаном сјајности, и јуначком милости /…/ Тако ме види – да ми завиди; тако ме срете – да ми се поклони; тако ме чује – да ми се зачуди. У Шапцу девојке носе траву „златноглав“ да се допадну момцима.

С друге стране најбројније су љубавне чини којима се привлаче момци. Настоји се, наиме код њих изазвати жељена промена, у народу то кажу „да залуди“, „да се опчине“. Велики је број магија и љубавних чини који се користе, да би се момак приволео на женидбу. Често средства за чини нису ни мало нежна. Наш саговорник др Требјешанин указује на чињеницу да „на пример, често девојке наберу уочи ђурдевдана траву оман и говоре: „Омане, брате рођени! Помами /тога и тога/ за мном.“ У Височкој нахији да би момак „пробудалио“ за девојком помеша се млеко од мајке и кћери које истовремено доје децу.“ Тим млеком закувају колач и нађу маче које није прогледало па његовом шапом замесе, и тај се колач да момку да поједе.“ Некада ове љубавне чини личе на праве вешто постављене замке у које момак и не слутећи упада. Тако, рецимо „на Велики петак прије сунца помете девојка кућу, однесе смеће на раскршће, куда њен момак пролази, направи од смећа на три мјеста три крста говорећи: „Како се год ово смеће мело и смело, онако се и Н. Н. мео и смео, доклен мене не узео.“ Исто тако у Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, да овај мора ићи за њом као слеп. Сличним средствима се каткад служе И момци да би девојку приволели на удају: „Неки просци крадом однесу слепог миша око куће оној девојци коју просе, држећи да ће она од тога као слепа поћи за кога је просе.“

Познато је такође да љубавне чини делују и на даљину. У Свилајнцу је забележен један такав поступак. „Кад изађеш на игру међ’ девојке, а ти прогледни кроз твоје прсте момке и девојке, па дуни и кажи: ‘Све девојке момцима кроз прсте, а ја кроз срце’“. Девојка у Босни када крене на збор успут одломи гранчицу и каже: „Ја не кршим гранчице, већ кршим момцима – срдашце.“ Идући даље путем она изговори и ово: „Травом идем – трава вене, и момцима за мном срце вене“.

ВЕЗА ЖЕНЕ СА ПОДЗЕМЉЕМ

Др Жарко Требјешанин каже да „љубавна магија није никакав скуп произвољно изабраних, бизарних поступака, већ представља један систем веома прецизних кодификованих симболичних акција у којима ништа није случајно: ни време, ни место извођења, као ни поступци и средства. Конкретни поступци који симболизују жељену промену, трансформацију јесу: кување, печење, додиривање, једење и пијење, пробадање, а средства су: извесне биљке које се у току раста трансформишу /конопље/ или имају опијајући мирис или укус /пелин, босиљак, паприка/, затим предмети који се користе за ткање и предење /вретено, вратило, мотовило, гребени/, затим делови људског тела који могу заменити целу особу /крв, нокти, млеко, длаке итд./ Симболи плодности су: јаје, земља, јабука, вишња итд. Време извођења љубавне магије такође је повезано са основном метафором а то је промена, односно преокрет. Љубавне чини су најефикасније када се изводе у одређеном прелазном тренутку временског годишњег циклуса.

То су каже др Требјешанин – ђурђевдан, Ускрс, Божић, затим време када је млад месец, те дани у недељи уторак, петак и субота. Доба дана често је вече. И ово није случајно. Ови дани у недељи и вече представљају „нечисто“ време које је управо зато погодно за опуштање са демонским силама. Да је извођење љубавне магије збиља везано за силе хтонског света говори нам и избор места на којем се баје. То су: праг, дрвљаник, воденица, гробље, раскршће, сметлиште. Од средстава и поступака користе се делови нечистих животиња /слепи миш, жаба, змија, мрави, кртица/, смртна свећа, земља с гроба, мртвачки прстен, смеће, итд. Најзад главни актер љубавне магије – жена, сматра се „нечистом“ јер је тајним нитима везана за подземни свет – каже др Требјешанин.

Дакле, жели ли девојка да је који момак љуби и воли, нека се мало позабави и магијом. А да ли ће се и жеље испунити остаје да се верује и нада. Уосталом изгледа да је тајна баш у веровању. Онај ко се нада може да има више стрпљења.

3. наставак

Љубавна магија не би била комплетна да у „своју моћ“ није уврстила широку лепезу предмета и биљака, воћа и поврћа са којима девојке, али и младићи, свакодневно долазе у додир. Неке биљке и траве по неколико пута су заступљене у љубавним чинима. Исто тако гледајући ту широку лепезу њихових моћи готово да је немогуће наћи ону која нешто не може учинити за љубавне јаде. Али исто тако има и оних маштања која су досегла и до употребе животиња.

Др Жарко Требјешанин, као један од поступака који се у народу сматра делотворним наводи овај:

„Кад се стане божични брав клати, узме ђевојка чисту крпу и у њу замота мало соли и тури браву под језик у оном часу кад се почне клати, затим се брзо окрене ка истоку и говори: ‘Боже, боже, како год овај брав мрео, онако и онај за мном мрео’. Послије извади крпу и со па од соли даде у нечему своме момку да поједе“.

КАКО ДА ДЕВОЈКУ МОМАК ЗАВОЛИ?

– Љубавне чини се често врше на извесном моделу – напомиње др Требјешанин – који представља момка са жељом да се то исто што се чини моделу деси и ономе кога овај модел представља. Тако уочи ђурђевдана расече девојка дотле сачувану слатку јабуку попола и говори: „Не сечем јабуку, већ срце …“ (на пример, кога она воли). Ту јабуку закопа под стреју и говори: „Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном: као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!“. У књизи „Живот Срба граничара“ Н. Беговић пише:

„Уочи ђурдевдана узме девојка главицу белог лука, забоде скроз чиоду и говори да не пробада лука веће срце онога кога воли. Потом ту главицу обеси у димњак, да се тако суши срце оног кога она вол“. Исти запис записала је још и Милица Стојадиновић – Српкиња.

Понекад, заправо не тако ретко, у љубавним чинима има немилосрдности и грубости, што је на први поглед несхватљиво са нежном девојачком душом, жељном момка. Али баш зато што је жељна момка и што јој је досадило чекање, наилази се и на овакве чини. У Тимоку је рецимо записано да девојка боцкајући иглом говори: „Не бодем јастук, бодем свог суђеника: у очи, под очи; у чело, под чело; у срце, под срце: (…) да не може да једе, да спава, док код мене, Јеле, не дође да се разговарамо, да се веримо“. А ако девојка жели да је момак кога је одабрала заволи, онда на ђурђевдан узме катанац и кључ, погледа момка кроз катанац – закључа га и баци на раскршће.

Или, пример из Баната. У овом крају наше земље, младе девојке за време младог месеца бацају у ватру семе бунике и говоре следећу магијску формулу: „Како пуца семе у ватри, тако нека пуца његово срце за мном.“ Ово сурово поређење записала је Софија Димитријевић у „Обичајима у личном и породичном животу“, али оно није и једино. У „старој свесци Лепосаве Младеновић“ – каже др Требјешанин – нађен је овај рецепт.

„Узми уочи младе недеље 3 шипка од шипка па баци један угљен у они сјајни угашен угљен. Баци их са једну шипку. Обрћај тај угљен и бај овако: Како се пали овај угљен мртав у овај живи тако да се пали који је мој свекар и свекрва, за’ва и јетрва и мој суђеник да не седи док код мен не дође да тражи. Куј је мој суђеник нека дође ноћас на сну да га сним на јаве да га видим.“

О древним особинама љубавне магије говоре чини које се спомињу у љубавним песмама насталим давних дана. Шта је за њих карактеристично, питамо др Жарка Требјешанина, аутора књиге „Представа детета у српској култури“, која овај проблем детаљно обрађује.

– У овим песмама такође има примера даљинског магијског управљања срцем суђеника. Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини се препоручује да девојка скине прстен мртвацу са руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је одабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав. Иначе и у овим магијама извођачи су углавном девојке и удовице, ретко младићи. Али има и њих. Тако рецимо, у околини Бара, момак убере сребрним пером детелину са четири листа и метне је у мед да стоји четрдесет дана. Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.“

ЗАЉУБЉЕН ДО МРТВЕ ДУШЕ

Магију, дакле, није баш лако спровести у дело. На први поглед немогућност да се до неких предмета дође, могла је код девојака изазвати кајање, а тиме и пробудити неповерење у њене моћи. Па ипак, ево све до данас, то се није десило. Девојке су мање више веровале у љубавне чини, а судећи по ономе чега смо и сами сведоци, данас им се поново враћају. Она се и кад није била примењивана неким чудним принципима одржавала. Којим и каквим?

Љубавна магија најчешће почива на принципу имитационе магије, тј. на „закону“ да исто производи исто. Тако на пример када момак хоће да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, тако да она мора поћи за њим, „као што кокошка иде за петлом“. Другим средствима, биљкама, ослањајући се на исто начело, служи се девојка у Скопској котлини али и другим местима. Она, да би се за њу „лепили“ момци, опасује се травом која се зове „леповац“, а да је момци „милују“ (воле), веша око врата траву „милоглеча“. Логика имитативне магије стоји и у основи коришћења бројних предмета који су повезани са мртвацима (прстен умрлог, земља са гробља итд.), јер као што мртви не могу ни да виде нити да чују, тако исто се нека особа може учинити „слепом“ и „глувом“. – Српске и бугарске жене – каже др Требјешанин – којима тешко падају ограничења брачног живота узимају бакарне новчиће са очију мртваца, оперу их у вину или води и течност дају својим мужевима да попију. Пошто је попије, муж постаје слеп за све женине љубавне пустоловине, као мртвац на чије је очи био стављен бакарни новчић. Слична магијска логика лежи и иза бројних других примера љубавних чини у којима су главни реквизити узети из гроба. Ево једног примера: „Прстен или витица с руке мртваца учини да момак за ђевојком лудује. Жели ли која девојка да је који момак љуби и воли, онда она скине прстен и витицу с руке мртваца. Кад момак пролази покрај куће њезине онда она скривена иза прозора гледа кроз витицу у њега. Отада се он у њу заљуби до мртве главе.“

Такође љубавна магија почива и на принципима преносне магије. Ста се најчешће у том смислу користи?

– Сматра се да је довољно извести промену на предмету који је био у вези са вољеном особом, па ће се и она сама изменити. Чинилац у ову сврху користи нокте, длаке, име момка или земљу испод које је стајао десном ногом и друге предмете – каже др Требјешанин.

Оно што је, у продужењу веровања у магијску моћ имало јак утицај све до данас, то су веровања у моћ биљака. И то оних које су у најчешћем контакту сą суђеником. У том смислу данас је интересантно говорити о значају који се придаје јабуци. Она се, у Ливањском пољу баца пред младожењину кућу. И то се бацају три јабуке преко крова куће. Ако се која врати то не слути на добро за невесту. С друге стране у Неготинској Крајини јабуку употребљава младожења. Кад се венчање заврши он младу удара по глави јабуковом гранчицом. У Ресави мајка кћерки спушта јабуку у недра, а младенци је пре спавања поједу. Сви ови обичаји углавном су усредсређени ка венчању и његовом добром почетку. Зависно од краја она се другачије примењује али је свагде симбол венчања. У Херцеговини невеста, док је још на коњу, пребацује јабуку са новцем преко куће, а после вечере, јабука окачена о дугачком концу о греду љуља се. Прво се заљуља према старом свату који младенце дарује новцем, а затим према осталим сватовима, који такође дарују новац. Тако јабука доноси младенцима позамашне суме новца и благостање.

КАКО ОДРЖАТИ ЉУБАВ?

У нашим крајевима осим јабуке користи се и пшеница. Са њом се невеста посипа и говори се: „Ево нама невесте поспимо је шеницом да нам буде плодна.“ У Поповцу се задњег дана свадбе пева: „Чим махнуо десницом, родило ти пшеницом. У бусу ти бусато, у класу класато, на њиви ти сложно, а на гувну плодно.“ Или рецимо у Неготинској крајини где се пшеница користи за гатање о женидби и удаји: на врата се стављају два зрна пшенице која представљају момка и девојку. Ако оба зрна скоче значи да се тај пар воли и наравно да ће се венчати. Млада се иначе посипа и кукурузом и то искључиво да би родила мушко дете.

„Бабо, врбо, дај ми мужа“, тим речима се девојке у словачкој народној песми обраћају врби. На Велики петак оне се, у рано јутро под њом очешљају да би им коса расла и да им врба мужа да. Честа гатања врбом и врбовом гранчицом забележио јеВеселин Чајкановић. Ови обичаји нарочито су заступљени у околини Груже. Тамо момци и девојке, уочи ђурђевдана забадају врбове гранчице у стреху од куће намењујући их одређеним особама. Сутрадан, ако су се гранчице дотакле они којима су намењене волеће се. Или ако су то двоје у свађи, помириће се. У случају да је гранчица испала, онај коме је намењена умреће или ће се у току године изгубити.

Један од цветова који је нарочито заступљен у магијским веровањима је – босиљак. Он, по народним обичајима, сваког човека прати кроз живот, одржава или изазива љубав, па није ни чудо што га многе девојке стално носе уза се. Јосип Панчић је о овој биљци написао: „Ово је биљка која је најлепша, јер је раста виђеног, цвета и мириса најлепшег, и најмилија је народу, ваљда и због тога што Србина прати кроз све озбиљне прилике у животу почев од рођења, женидбе и удадбе па све до смрти.“

Босиљак је иначе веома заступљен у гатањима девојака за удају. Девојка која жели сазнати за кога ће се удати, уочи Богојављења, узме два-три струка босиока. Потом оде на реку и сваком момку намени по један струк. Онај струк на којем сутрадан буде ухваћено иње, она ће се за тог момка удати. Ако се ни на једном не ухвати неће се удати, ако се иње појавило на сва три струка, моћи ће да бира изабраника. Иначе босиљак је познат и по томе што одржава љубав, па га девојке носећи уз себе користе као веома моћно средство. Толико моћно да је његова моћ ушла и у песму. Или рецимо на Косову, када сватови улазе у младино двориште, онда би она морала младожењу погледати кроз босиљак и рећи: Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш“. Лепа и омиљена биљка некада је вероватно много значила младим девојкама да су и оне и њихове душе упоређиване са босиоком. Овој биљци посвећена су и два дана у години: 1. август – Свети Макавеји и 29. август јесењи Крстовдан. Тих дана у цркви се босиок освећује, да би се касније могао користити за религиозне потребе.

Од осталих биљака битно је напоменути да сунцокрет служи за „окретање памети“. Само треба урадити следеће: На Св. Илију, пре сунца, девојка треба откинути цвет сунцокрета у башти. Потом га пробије већим вретеном да би кроз ту рупу гледала момка са којим жели да се задржи и ако жели да му окрене памет и да гледа само њу. Од, смокве се такође направила чудна моћ, а да би се то постигло, треба уочи Ивањдана да девојка, мислећи на неког младића, откине лишће смокве и стави га на прозор. Ако је сутрадан свеже и зелено, то значи да је младић воли, ако не, не воли је. Иначе од ње се и лудује. Зато девојка себе боцне иглом и пусти кап крви у смокву коју шаље момку да би овај за њом лудовао.

И тако до у недоглед. Користи се и маслинка, љубичица, те биљка здравац која дочарава здравље и напредак.

– Време страха или безнађа сигурно је довело до моћи ових биљака, предмета и до вековног надања. У свему ипак има, поред не баш пријатних изузетака, и суровости, и романтике. Вероватно је то некад било лепо и чинило је својеврсну забаву. Данашње време носи повратак овим љубавним магијама, не зна се зашто. Вероватно опет неко доба безнађа за надом.

Podelite sa drugima:

Povezani članci