Пише: Милорад Антонић:
Oбјављивање публикације у поводу 900 година од рођења Стефана Немање нису удостојиле ни СПЦ ни држава Србија. Оправдања за то нема а разлог се, осим што поручују да то вече беше лоше време (падала је киша), насулућује у “дугогодишњoj опчињеношћу наше власти вољом других где је сувишан узор на државу која није дозволила туђину да управља ни српском државом, ни српском црквом“ ! Има о томе подоста радова и упозорења али и ништа више од тога. Српски народ доживљава затирање корена српске државе ,нешто што тешко може обезбедити тако неопходно осећање државотворности.
Господин Ранко Гојковић, један од оних који се у последњих неколико година наметнуо што преводима са руског што својим ауторскким радовима на тему српске духовнсоти у ауторском тексту „БИСЕРИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ” – НЕМАЊИЋИ КАО ПУТОКАЗ (погледај : http://srb.fondsk.ru/news/2013/12/25/biseri-nebeske-srbiie-nemanihi-kao-putokaz.html )истакао је овај проблем и указао на опасност од те веома ружне слика односа наше државе према њеном оцу-СТЕФАНУ НЕМАЊИ.
„Велики јубилеј који је наша држава практично прећутала – 900 година од рођења зачетника светородне и благородне династије Немањића – боље и речитије говори о карактеру српске власти од хиљаду критичких чланака и анализа. На жалост, као да је по нечијем налогу и СПЦ читаву годину дана трошила огромну енергију и новац у величање догађаја који се одиграо у Милану, само да се не би величао зачетник династије којој можемо захвалити што и данас као православни народ битишемо на овој балканској ветрометини-подвалачи Гојковић .
Овај портал је такође,ономад (25. фебруар 2013.год.) кад је чекање прешло сваку меру објавио текст Добросава Никодиновића: „Томо, постави Стефана Немању у центар Новог Пазара“ у коме, да подсетимо између осталог стоје чињенице:
„Удружење грађана Рас из Новог Пазара је 2003. године урадило бисту Стефана Немање за споменик у Новом Пазару. Девет година локална власт у Новом Пазару не дозвољава да се Споменик постави!
Још 1990. године Удружење Рас је донело одлуку да у Новом Пазару подигне монументални споменик оснивачу државе Србије Стефану Немањи. Председник Србије је дао сагласност да се на Градском тргу Новог Пазара подигне монументални споменик. Академик Антоније Исаковић, један од оснивача Удружења Рас са Удружењем Рас, је у САНУ формирао Одбор за подизање Споменика Стефану Немањи у Новом Пазару. Идејно решење Споменика требало је да уради сликар Милић од Мачве. Ратне године распада Југославије су одложиле реализацију те идеје. Свима су познате те страшне године економске изолације – опсаде, НАТО рата, окупација Косова и Метохије, насилно рушење власти у Србији од стране пете колоне, време марионетске власти у Србији, бујање српских непријатеља свих боја, свакаквог порекла и потпуни распад Србије.“
Док Никодиновић пита и себе:
„Зар се српски народ стиди Стефана Немање? Где се изгуби Намањина Србија, где се игубуише Рашани Срби? Шта о томе да се каже! Речи су сувишне, али батина је неопходна. Осуда и божја казна су неминовне, јер стид и грех српског народа су велики и неизбежни. А да није било Стефана Немање не би било ни Србије ни председника, ни српскога народа, ни светосавља, ни рашанске цивилизације.
Срам те било српски народе што не поштујеш своју историју, што не поштујеш своје претке, што не поштујеш самога себе. Срам те било Србијо!Зато, Србијо, 23. октобра 2012., на стоту годишњицу ослобођења Рашке обаласти и Старе Србије од турске окупације, 812 године од смети Стефана Немање, откриј споменик Стефану Немањи у његовом Расу, Новом Пазару и прогласи Трг у Новом Пазару Тргом Стефана Немање.“
И пита председника Србије:
„Господине Томиславе Николићу, Председниче Србије, тражимо од Вас да се лично ангажујете да се постави Споменик Стефану Немањи у Новом Пазару, улица Стевана Немање број 2, испред седишта власти Србије, општинске зграде Општине Нови Пазар, да Ви лично откријете овај споменик 23. октобра 2012. године, на стоту годишњицу ослобођења од Турака.Све трошкове снаосиће Удружење граћана ,,Рас” из Новог Пазара.“
И док Гојковић нуди чињенице :
„Прво и логично питање је – зашто је то тако, зашто се српска држава (и појединци из Цркве) отклањају од светих Немањића? Одговор је једноставан – јер је пример Немањића најстрашнија могућа критика њиховог деловања. Немањићи благодарећи величанственој мисији Светог Саве, прекидају вагање коме се приклонити – раслабљеној Византији или јеретичком Риму (Свети Сава је осетио да улога Христа као Алфе и Омеге у Византији слаби, а да етнофилетизам јача). Стварањем националне Цркве код Срба, Свети Сава је као истински духовни отац нације трасирао пут свом народу и од тада до данас – Срби као народ и СПЦ као његова брижна мајка – представљају најјачи стуб правоверја на Балкану. Јасно је да заслепљеним извршиоцима воље Брисела и Вашингтона не могу као узор служити они који нису дозвољавали туђину да управља ни српском државом, ни српском црквом. Та благородна лоза оставила је потомцима за углед многобројне свете духовнике, свете задужбинаре, свете краљеве и цареве, свете свечаре… Немањићи су потомству оставили такве величанствене задужбине да ни векови који су прохујали нису умањили њихов сјај. На крају ове јубиларне године, деветстоте годишњице светородне лозе Немањића, подсетићемо се укратко само најзначајнијих представника ове светородне лозе и најзначајнијих задужбина које су оставили потомству.“
Српска држава се понаша као да није ни она нити њен отац у питању.
На разним интернет претраживачима,у научним часописима велики је број критичких прилога о оваквом ставу државе Србије. И СПЦ ! И , да се разумемо. Није у питању само однос тренутне власти. Уз дужно поштовање различитих политичких опредељења свих вас који мислите другачије о својим политичким миљеницима морам вас подсетити да држава не припада Њима! Држава није имовина (патримониум) као што је на пример, земља што је заузима,говорио је Кант. Она је заједница људи којој нико други не може заповедати нити њоме располагати до она сама. Њу, која је засебно стабло са властитим корењем, накалемити као наврт другој држави значи уништити јој опстанак…“
Зато ми овакво понашање наших разних власти личи на хроничну болест која би се најкраће могла описати као незрело понашање у животу човека често препознатљиво по томе што својим поступцима и осећањима није дорастао вредностима која му припадају. У таквом стању видим наше власти и СПЦ, интелигенцију и институције система… којима смета невреме да удостоје осећања својих грађана. То је она власт која мисли да је довољнма сама себи ида од ње све почиње. То је оно погубно: шта ће нам отац, мати и корени! Довољна нам је маћеха –читај Европа.
Носио сам се мишљу да, пре него текст овакве садржине објавим, код компетентних саговроника проверим оправданост ових мојих можда неумерних оцена и ставова,а онада ме, 25.01.2014.године дотуче једна чињеница. У дневним новинама тог дана нигде осим ,стидљиво у „Политици“ нема информације да је претходног дана у Сали Историјског музеја у Беогарду свечано представљена публикација посевећена обележавању јублеја 900 година од рођења великог спрског жупана Стефана Немање. Сала је била препуна. Неопходног патриостког духа на претек. Закључујете то, прво на основу публике. чак и разочаране што оваква промоција није заслужна пажње (нечије)па да буде одржана,нпр.у сали скупштине Србије. Потом тај утисак вам потврди чињеница да је издавач приватна издавчка кућа а не надлежна инстиција државе Србије. Јесте издавање ове публикације помогло Министарство културе Србије али јесте ,чини се, пре свега дужност и обавеза државе да више од тога и са више љубави и неопоходног поштовања стоји иза оваквих издања и јубилеја.
Јесте био је то јединствен час историје али га је уприличила Издавачка кућа „Графопринт“ уз Горњег Милановца а не држава Србија.
Можда реагујем прејаким закључком али одсуство, са овог часа историје,пре свега државе, почев од актуелног министра културе, (уредно позван), Његове светости Патријарха (уредно позван),или изасланика СПЦ,…било кога у коме би се перепознала заинтересованост државе Србије за овај јубилеј, оставило је горак утисак да је један тако велик и значајан јубилеј прошао без држацвног обележавања и да је све ово приватно осећање групе ентузијаста. А догађај велик до Неба! Као да је овакав јубилеј ствар издавача и , слободно се може рећи ретких посвећеника, пре свега аутора Зорице Златић Ивковић, господина Братислава Петковића, издавача Томислава Караџића, глумца Горана Султановића, хора Богословског факултета и бизнисмена а више патриоте Јовице Оташевића који је и обезбедио и учинио да се и издавач и аутор и наратор и хор и публика осећају тако како би и требало: да су, тог 24.01.2014.године у поменутој сали обележавајући овај значајан јубилеј, спасили част државе.
Као и претходно наведена мишљења Гојковића и Никодиновића, да ипак нешто није како ваља и доликује ,тако и овакав однос не само државе ,медија, већ, пре свега СПЦ (а виђамо њихове изасланике како трчкарају да освештају канцеларије новопечених бизнисмена) указује на неопходност успостављања исправне дијагнозе.
Или је ово знак да нас на сваки начин удаљавају и отуђују од наших исконских корена или смо већ постали имуни на чињеницу да искорењен човек не може доживети никакву, а камоли достојну будућност.
Неко би то морао да зна!
Све, наравно још више појача утисак кад прочитате уводну реч у овој публикацији:
“У сабирању расутих и тешко доступних извора, сведочења, докумената и сагледавању још увек недовољно истражених ,у археолошким слојевима похрањених, порушених, разорених и само фрагментарно сачуваних материјалних остатака једног времена и једног богатог животописа утемељеног у судбини балкаснких простора и његових народа, повод за подсећање, преиспитивање или спознају, измерен је трајањем дугим девет столећа. На почетку тог временског периода уздиже се монументална фигура одлучног и мудрог владара, храборг ратника, спретног дипломате, ујединитеља расутих српских области и творца чврстих темеља њихове потоње државности, црквене самосталнсоти и независнсоти.Време великог српског жупана Стефана Немање бележи почетке и српског духовног и културног уздизања, књижевнсоти, црквеног градитељства и сликарства, оплемењених утицајима који су стизали из развијених средина, и са Истока и са Запада.
Родоначелник светородне лозе српских владара Немањића, потоњи Свети Симеон, чудима овенчан, први међу Србима и од Срба канонизован, узорним својим житијем,непоколебљивом вером и светлим примером , дубоко је укоренио и одржао темеље независне српске средњовековне државе, на чијем су се челу, као и у црквеној управи, после њега и током два наредна столећа, успешно смењивали његови потомци, синови, унуци, праунуци и њихови наследници. Знамените су културне тековине остварене током владавине Немањине и потоњих Немањића, а на традицији њихових изузетних вредносдти одгајана је уметничка делатнсот у временима која су после њих,поново над спрским областима задуго разастрла мреже потчињених, вазалних односа и стране управе.“
После ових речи из уводног текста ове поубликације и чињенице да киша омета осећања , дужности и каља част ,размуећете мој јед, осуду и страх од оних што нас све више чупају из корена и саде свуда по свету. Истина ,ми можемо којекуда успевати, али ашови ,(намам ни бољи, ни лакши нити гори израз за свесно чупање корена), заборављају да нигде као овде не можемо бити ми и бити срећни зато што смо државотворни.
Зато спознајте себе, своје и корене своје државе читајући ову публиkaцију.
Не једите се као ја на ове којима је киша лоше време и добро оправдање. Створићете могућност да корени остану ваши и ваших потомака јер једино тако ашови неће имати посла.
