Ajnštajn je osvrćući se na smrt jednog svog prijatelja primetio: “…otišao je iz ovog čudnog sveta samo malo pre mene. Ali to ne znači ništa. Ljudi poput nas znaju da je distinkcija između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jedna obična iluzija”.
Da li večnost predstavlja fascinantan koncept koji ne znači prosto večito fizičko postojanje onog zagonetnog posmatrača bez koga svet nije moguć već da je ona pre svega smeštena u potpunosti van vremena.
Mi verujemo u smrt jer smo učeni da na kraju moramo umreti, ali i zbog toga jer same sebe posmatramo jednoznačno kroz naša tela koja su neopozivo također smrtna.
Da li nam biocentrizam ukazuje da je prostor u stvari projekcija koja dolazi iz našeg uma gde počinje svako iskustvo kao važno oruđe života, neka vrsta vanjskog čula?Ono omogućava organizmu da koordinira senzorne informacije i rasuđuje u zavisnosti od kvaliteta i intenziteta opaženog.
Jer zašto je stvoren prostor nego za posmatrača? Prostor nije jedan veliki kontejner bez zidova. Nije na odmet upitati se također šta bi ostalo od prostora kada bi se iz njega uklonili svi objekti uključujući i život. Gde bi se onda nalazio prostor? Šta bi definisalo njegove granice? Zar nije nezamislivo razmišljati o bilo čemu što postoji u fizičkom svetu a ne poseduje supstancu i kraj?
Mika Antić sigurno nije naučno i dosledno porecizirao sve principe biocentrizma ali je snagom svog pesničkog genija otišao mnogo dalje i dublje dokazujući ako ništa svojom pojavom da je vreme zaista konvencija i da se budućnost ponekad može desiti pre prošlosti.
Degradacija vremena iz sfere apsolutnog na nivo običnog subjektivnog iskustva, fikcije ili čak društvene konvencije je u centru biocentrizma. Njegova prividnost i nerealnost, te svođenje na ulogu pomoćnog sredstva u svakodnevnom životu su dalji dokazi koji bacaju ozbiljnu sumnju na superiornost i primarnost vanjskog univerzuma.
Nije slučajno Ajnštajn vispreno primetio, osvrćući se na smrt jednog svog prijatelja: “…otišao je iz ovog čudnog sveta samo malo pre mene. Ali to ne znači ništa. Ljudi poput nas znaju da je distinkcija između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jedna obična iluzija”.
Priroda vremena je u stvari biocentrična fabrikacija ili biološka kreacija koja predstavlja jednostavno praktičnu pomoć u mentalnom funkcionisanju nekih živih organizama. Iz biocentričke perspektive vreme je unutrašnja forma životinjskog osećaja za animaciju prostornih pojedinačnih izolovanih događaje na sličan način kao kada se u projektoru od niza mrtvih slika dobije pokretni film – reka života.
Drugim rečima ne postoji apsolutna samoegzistirajuća matrica u okviru koje se fizički događaji odigravaju neovisno od života.
Nesumljivo je da kontinuirana ljudska percepcija vremena potiče od hroničnog akta razmišljanja. Pojedinačne reči i misli se nadovezuju u jednom procesu u kojem se ideje i događaji vizualizuju i anticipiraju. U retkim trenutcima jasnoće i mentalne praznine ili kada nas opasnost i novo iskustvo prisiljavaju na jednosmerno fokusiranje svesti vreme nestaje a zamenjuje ga prijatno osećanje slobode. U takvim iskustvima oslobođenih od misli čak i osećaj iluzije i razumevanja vremena se gubi.
Iz biocentričke perspektive vreme ne postoji u univerzumu nezavisno od života koji ga primećuje, niti postoji u okviru konteksta samog života. Odgajanje dece, starenje i dirljiv osećaj gubitka kad neko od bližnjih umre sačinjavaju ljudsku percepciju prolaznosti i postojanja vremena. Naša deca postaju odrasli i nastavljaju da stare zajedno sa nama. Mi svi rastemo zajedno. To je za nas vreme i ono pripada samo nama, ali nikako ne može predstavljati univerzalnu kategoriju. što nas dovodi do
Šestog principa biocentrizma: Vreme ne poseduje realnu egzistenciju izvan životinjske percepcije. Ono predstavlja samo proces pomoću kojeg shvatamo promene u univerzumu.
~
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
Stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao….
Ispredi iz svoje aorte
Pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
~
Staviti čoveka u ulogu kreatora prostora i vremena a ne njihovih subjekata je nešto što se protivi zdravom razumu, životnom iskustvu i vaspitanju. To zahteva radikalnu smenu perspektive od čega je svakako najteže srozati prostor i vreme iz sfere fizičkog apsoluta na nivo životinjske percepcije.
Generacije kojima je pripadao slavni fizičar Albert Ajnštajn su učene da oko nas egzistira objektivni fizički svet koji se povinuje zakonima nezavisnim od života. “Verovanje u vanjski svet nezavisan od posmatračkog subjekta,” Ajnštajn je jednom zapisao, “je osnova prirodnih nauka.” Univerzum je shvatan kao jedna velika mašina stavljena u pogon na početku vremena sa svojim točkovima i zupčanicima koji su se okretali rukovođeni nepromenljivim zakonima nezavisnim od nas. “Sve je determinisano, početak kao i kraj, od sila koje mi nismo u mogućnosti da kontrolišemo. Determinisani su kako insekti, tako i zvezde. Ljudska bića, biljke ili kosmička prašina, svi mi plešemo u misterioznom ritmu intoniranom sa velike daljine od nekog nevidljivog frulaša.”
Međutim, u međuvremenu mnogo toga se promenilo naročito sa stupanjem na scenu kvantne mehanike. U stvaranju realnosti, čak i prema najstrožoj interpretaciji naučnih podataka, mora se prihvatiti makar i korelativna uloga posmatrača. U tom svetlu prirodnoj filozofiji je neizostavno potrebna reinterpretacija sa uvažavanjem tih novih specijalnih karakteristika života koje preuzimaju fundamentalnu ulogu u kreiranju materijalne stvarnosti.
Mi instiktivno znamo da prostor i vreme nisu stvari i objekti koje možemo videti, opipati, pomirisati, okusiti, oni su nedodirljivi jer nisu fizički realni. Oni su konceptualni što znači da su prostor i vreme subjektivne prirode i predstavljaju modove interpretacije i razumevanja. Oni su deo mentalne logike živih organizama, neka vrsta softvera koji modelira senzacije u višedimenzionalne objekte.
Još u 18-om veku je nemački filozof Imanuel Kant vizionarski skrenuo pažnju da “mi moramo da se rešimo predodžbe da su prostor i vreme stvarni kvaliteti u samim stvarima…….sva tela zajedno sa prostorom u kome se nalaze moraju biti smatrana ništa više nego prosta refleksija u nama i ne postoje nigde nego u našim mislima”.
Biocentrizam ima nameru da pokaže da je prostor u stvari projekcija koja dolazi iz našeg uma gde počinje svako iskustvo kao važno oruđe života, neka vrsta vanjskog čula. Ono omogućava organizmu da koordinira senzorne informacije i rasuđuje u zavisnosti od kvaliteta i intenziteta opaženog. Prostor nije fizički fenomen za sebe i ne bi trebao da bude proučavan na isti način kao hemikalije i objekti u kretanju. Životinjski organizmi koriste takvu formu percepcije da organizuju osećaje u vanjska iskustva. U biološkom smislu interpretacija senzornih podataka u mozgu prvenstveno zavisi od neuronskog puta kojim se kreću od mesta prijema do mesta formiranja predodžbe.
“Prostor,” nastavlja Ajnštajn, odbijajući da dozvoli upliv metafizike u njegove jednačine, “je ono što mi merimo pomoću merne trake.” Ali ključ u tom iskazu nije tvrdnja koja pretenduje na definiciju prostora već zamenica “mi”. Jer zašto je stvoren prostor nego za posmatrača? Prostor nije jedan veliki kontejner bez zidova. Nije na odmet upitati se također šta bi ostalo od prostora kada bi se iz njega uklonili svi objekti uključujući i život. Gde bi se onda nalazio prostor? Šta bi definisalo njegove granice? Zar nije nezamislivo razmišljati o bilo čemu što postoji u fizičkom svetu a ne poseduje supstancu i kraj.
Ajnštajn će kasnije svojim definicijama koje su udarile temelj novoj naučnoj oblasti u mnogome korigovati svoja mladalačka razmišljanja. Osnovni postulati njegovih teorija relativiteta će konačno potvrditi ono što se još od antičkih vremena sumnjalo. A to je upravo relativnost ne samo onih dužina izmerenih mernom trakom, nego i vremena samog. Još je Ajnštajnov savremenik i nešto mlađi kolega holandski fizičar Hendrik Lorenc primetio da u telima koja se kreću kroz prostor njihove elementarne čestice menjaju međusobnu udaljenost što na kraju dovodi do promene oblika tela i njegove kontrakcije u smeru kretanja. On će ta svoja zapažanja kasnije sistematizovati u kompletu jednačinaa poznatim kao Lorencova transformacija, koje će Ajnštajnu poslužiti kao glavno oruđe u njegovoj poznatoj Specijalnoj teoriji relativiteta obelodanjenoj 1905 godine.
U toj teoriji Ajnštajn će matematički elegantno dokazati implikacije koje prostorno-vremenska transformacija može imati ne samo na ponašanje univerzuma, nego i na kompletnu sliku stvarnosti oblikovanoj i ljudskom umu.
Ajnštajnova interpretacija prirode je prvenstveno bila motivisana potrebom da se objasne fenomeni proizašli iz kretanja i prisustva gravitacionih polja. Mada se nije upuštao u filozofska teoretisanja da li vreme i prostor postoje nezavisno od posmatrača može se reći da su njegovi principi primenljivi kako u matrici putujućih čestica ili svetlosnih zraka, tako i u polju svesti ili polju totalnog ništavila. Nije potrebno otarasiti se Ajnštajna da bi se prostor i vreme vratili na njihovo mesto kao sredstva pomoću kojih životinje i ljudi poimaju sebe, jer oni pripadaju nama a ne fizičkom svetu. Također nije potrebno uvoditi nove dimenzije, niti izmišljati nove matematičke teorije da bi se objasnilo zašto su prostor i vreme relativni u odnosu jedno prema drugom.
Ako se naša predodžba o nekoj stvari menja radikalno u zavisnosti od uslova onda se ta stvar ne može smatrati fundamentalnom. Svetlost i elektromagnetna energija su nepromenljivi pod bilo kakvim okolnostima i mogu se smatrati neophodnim komponentama na kojima počiva stvarnost. Sa druge strane činjenica da se iskustvo prostora menja bilo zbog zakrivljenosti, bilo zbog drastičnog skupljanja pri velikim brzinama koje može odvesti čak i do kraja samog univerzuma pokazuje da on ne poseduje inherentnu vanjsku strukturu.
Shodno tome ako se uklone prostor i vreme kao aktuelni entiteti, a ne subjektivni, relativni i od posmatrača kreirani fenomeni, onda se izvlači tepih ispod činjenice da vanjski svet postoji oslonjen na svoju sopstvenu nezavisnu konstrukciju. Gde je taj vanjski objektivni univerzum ako on ne poseduje ni vreme ni prostor?
Iza toga sledi sedmi princip biocentrizma: Prostor, kao i vreme nije objekt, niti stvar. Prostor je još jedna forma našeg životinjskog razumevanja okoline i ne poseduje nezavisnu realnost. Mi nosimo sa sobom prostor i vreme kao što kornjača nosi oklop na leđima. Stoga ne postoji apsolutna samoegzistirajuća matrica u kojoj se fizički događaji dešavaju nezvisno od života. ~
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
~
Svaki čovek i svako živo biće sastoji se od višestrukih sfera fizičke realnosti koje prolaze kroz njihove vlastite kreacije prostora i vremena kao što duhovi prolaze kroz vrata. Važeći naučni pogled na svet ne nudi nikakvu nadu niti izlaz za one uplašene od smrti i one koji umiru. Ali biocentrizam nagoveštava i nudi barem alternativu u poimanju smrti kroz logičko pitanje: Ako je vreme iluzija, a stvarnost stvorena u našoj vlastitoj svesti, može li se onda ta svest ikada istinski ugasiti?
Iz perspektive biocentrizma nervne ćelije predstavljaju osnovu na kojoj počiva realnost. One su na prvom mestu preduslova koje je priroda stvorila na svom poslu kreacije života. Neuroni a ne atomi su osnovni gradivni elemenat našeg posmatračem determinisanog sveta.
Univerzum je koncept koji koristimo da predstavimo u prostoru i vremenu sve ono što je kao iskustvo teoretski moguće.
Biocentrizam ima mnogo toga zajedničkog sa solipsizmom, a to je predodžba da je sve jedno, da pojedinačna svest prožima sve i da su pojave individualizma stvarne jedino na relativnom a ne i fundamentalnom nivou, mada je postojanje odvojenih organizama, svakog sa svojom svešću neosporno.
Nagoveštaji te slutnje da je “sve jedno” mogu se naći u mnogim disciplinama stvaralaštva, kao i fragmentima sveukupnog ljudskog iskustva. Univerzalna primenljivost brojnih konstanti i fizičkih zakona, insistiranje mnogih ljudi u svim kulturama kroz čitavu ljudsku istoriju na takozvanom mističnom “iskustvu otkrovenja”, te ona tajanstvena intimna povezanost čestica na nezamislivoj međusobnoj udaljenosti u teoriji kvantne mehanike predstavljaju samo neke od primera koji predodžbu “sve u jednom” čine nesumljivom. Ali i pored toga mi možemo biti sigurni samo u našu vlastitu percepciju i u ništa više.
~
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
Kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iklopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti rasčovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
~
Misterija svesti
Čini se da za svaki život postoji jedan univerzum koji se sastoji od sfera realnosti. Oblici i forme su generisani u unutrašnjosti nečije glave koristeći senzorne podatke sakupljene pomoću očiju, ušiju, nosa, usta ili kože. Naša planeta je sastavljena od milijardi sfera stvarnosti, jedno unutrašnje-vanjsko mnoštvo od čijeg obima zastaje dah.
Da bi se shvatila sva kompleksnost slike univerzuma koja se uvek iznova pomalja pred našim očima može poslužiti analogija sa video plejerom, elektronskim uređajem koji je donedavno bio u svakodnevnoj upotrebi. Iz laičkog iskustva je poznato da neki uređaj iz te kutije pretvara neživi disk u pokretni film. Elektronika u njemu animira informacije sa diska tako da se na ekranu dobija dvodimenzionalna predstava. Na sličan način naš mozak animira univerzum.
Opisano jezikom biologije mozak pretvara impulse iz naših pet čula u jedan osmišljen red koji za krajnji rezultat daje slike predmeta i predela koji nas okružuju kao delova jedne jedinstvene trodimenzionalne celine. On pretvara talase senzornih nerazumljivih informacija u nešto tako stvarno da se veoma malo ljudi ikada zapita kako se to događa. Naš um je tako uspešan u kreiranju trodimenzionalnog univerzuma da mi retko kada postavimo pitanje da li bi on mogao biti drugačiji nego što ga zamišljamo. Mozak sortira, preslaguje i interpretira senzacije koje primaju čula. Fotoni svetlosti koji stižu sa sunca noseći elektromagnetnu silu sami za sebe ne predstavljaju ništa. Oni su samo delići energije. Nebrojeni trilioni tih energetskih nevidljivih iskri se odbijaju od objekata oko nas, neki od njih u različitim kombinacijama talasnih dužina pronalaze put i do našeg oka. Tu oni isporučuju silu trilionima atoma tako majstorski aranžiranih u nekoliko miliona kupastih ćelija koje trpe tako brze permutacije, u svojoj složenosti neizračunljive ni pomoću najmoćnijih kompjutera. A onda u mozgu stvara se svet. Svetlost, koja je po prirodi bezbojna, pretvara se u magičnu kombinaciju oblika i boja. Dalje paralelno procesiranje kroz neuronsku mrežu brzinom od jedne trećine brzine zvuka stvara osećaj od svih tih senzacija.
Vid, dodir, miris – iskustvo svih tih osetila počiva u unutrašnjosti uma. Nijedno se ne nalazi izvan nas osim kao imitacija izražena jezički pomoću usvojenih konvencija. Sve ono što posmatramo je direktna interakcija energije i uma. Bilo šta što ne posmatramo direktno postoji samo kao potencijal, ili matematički rečeno, kao maglovita mogućnost. Ništa ne postoji ako nije posmatrano.
Smrt i večnost
Opsednutost životom i iz toga proizašao strah od smrti predstavljaju izvor čovekove večite teskobe koja se ne tako retko pretvara u opsesiju. Biocentrički koncept svakako da nudi neku vrstu sekularnog nereligioznog pomagala u sve beznadežnijoj borbi modernog čoveka sa neizbežnošću smrti i još uvek nedefinisanim odnosom između tela i svesti. Jer sve je jasnije da je tek napuštanjem koncepta slučajnosti fizički shvaćenog kosmosa i prihvatanjem principa biocentrizma moguće započeti dugotrajan put oslobađanja iz okova opsednutosti ograničenim trajanjem života.
~
I onda: živeti prostran.
Biti do kraja sveta
sve što se doseći može.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnost pali.
~
Još su antički filozofi i mudraci na čelu sa Epikurejcem Lukrecijem pre više od dve hiljade godina učili da se ne treba bojati smrti. Kontemplacija vremena i otkrića moderne nauke vode do sličnih tvrdnji – da svesnost uma predstavlja krajnju, vrhovnu i bezgraničnu realnost pa se onda spontano nameće pitanje da li i ona zaista umire sa telom. Ako se pokuša na trenutak otrgnuti iz čvrstih kandži autoriteta nauke uz čiju pomoć su čula do te mere zasenila um da je čovek postao zatočenik nesavladivih zidina tvrđave vremena i prostora, može se u okrilju barem onoga što biocentrizam sugeriše i dopušta naći prikladno oruđe u toj donkihotovskoj borbi sa ograničenim trajanjem tela.
~
Ja sam svoja najčudnija,
Najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.
I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš.
~
Postavlja se pitanje koja je to vrsta vremena koja razdvaja čoveka od prošlosti, a sadašnjost od budućnosti, i pored toga obezbeđuje kontinuitet onoj nevidljivoj niti svesti. Ako smatramo da je ono “sada” u trenutku smrti i poslednje zar ne bismo mogli da se zapitamo da li prostor i vreme, viđeni kroz biocentrističku prizmu pre kao forme intuicije, nego nepromenljivi samostalni okvir posmatranja, ne predstavljaju možda neko naslućivano “uvek”. Čovek čak i smrtno bolestan drži instiktivno oči širom otvorene fokusirane na neprestalno menjajući kaleidoskop onoga “ovde i sada”. Nema ni pomisli o smrti, a stoga ni straha od nje. Mi verujemo u smrt jer smo učeni da na kraju moramo umreti, ali i zbog toga jer same sebe posmatramo jednoznačno kroz naša tela koja su neopozivo također smrtna.
~
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, na vrežama od zlata i posle desetak
koraka već hodaš po nebesima. ~
Jedno je sigurno a to je da savremeni naučni pogled na svet još ne može pružiti utehu pred strahom od smrti, ali se pojedine naučno i eksperimentalno verifikovane postavke mogu iskoristiti za avanturističko kreiranje logički utemeljenih mogućnosti i postavljanje pitanja na koja će odgovori, ma koliko neverovatno zvučali nositi u sebi onu spasonosnu iskru smisla. Svaki čovek uvek može postaviti jednostavno pitanje: zašto se on u određenom trenutku nalazi baš na tom mestu, a ne na nekom od bezbroj drugih, balansirajući tako između slučajnosti i ništavila u neomeđenom magičnom prostranstvu beskraja. Odgovor je za Roberta Lancu jednostavan – vrata mogućnosti se nikada ne zatvaraju jer matematička verovatnoća da je svest ograničena jednaka je nuli.
~
Znaš ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
~
Večnost predstavlja zaista fascinantan koncept koji ne znači prosto večito fizičko postojanje onog zagonetnog posmatrača bez koga svet nije moguć. Ona je pre svega smeštena u potpunosti van vremena. Istočne religije već milenijumima tvrde da su smrt kao i rođenje jednako iluzorni. Ako krećući se linijom te prastare logike prihvatimo da nema ni smrti ni rođenja onda nam ostaje jedino svest, taj tajanstveni fenomen neosporno dokazan ali još uven nedovoljno objašnjen, kao alternativno uporište vlastite identifikacije. Pošto su, kao što smo videli, vanjsko i unutrašnje u suštini konvencije, proizvodi jezika i iskustvene težnje za praktičnošću, onda bi se svest i pored toga što je odvojena od tela mogla smatrati daleko trajnijim atributom egzistencije koja bi nas možda mogla približiti korak bliže večnosti.
A ta egzistencija istrgnuta iz čvrstog zagrljaja logike makro sveta, te posmatrana kroz prizmu zakonitosti koje vladaju u mikro kosmosu ne izgleda ni iz daleka tako obeshrabrujuće mizerna, jednosmerna i efemerna. Misteriozno ponašanje one dve kvantne čestice u eksperimentu sa dva proreza čiji hipotetički položaj na dva suprotna kraja univerzuma ih nije mogao sprečiti da ostanu u međusobnoj neraskidivoj vezi, kao i neosporno dokazana činjenica da su njihove namere i ponašanje uvek iznova prkosili očekivanjima eksperimentatora predstavljaju prvi putokaz ka nekim drugačijim nivoima stvarnosti na kojima se događaji i predstave ne odvijaju jednoznačno i jednom za svagda na izabran način. A ona Lorencova jednačina transformacije kojom je još krajem 19-og veka u osvit kvantnomehaničke ere matematički formulisana i dokazana relativnost do tada neprikosnovenog prostorno-vremenskog apsoluta otškrinjuje vrata jednog novog sveta sakrivenog u pomračini satkanoj od neznanja, sumnje, straha i neverice.
~
I plamen sveće ima svog Zolu i svoj zen.
Komad stakla svoga Tomu Akvinskog i svoj Tao.
Zakleo bih se da sam u jednom krilu leptira
poznao njegovog Avicenu; u drugome Meng Cea.
Ko sme da tvrdi da Zaratustra od hlorofila
ili Keops ne žive u listu jedne jasike kraj Volge?
Leonardo od perja u krilu laste nad Atlantikom.
Demokrit od kristala u zrncu peska Eufrata.
Čajkovski od polena u cvatu trešnje podno Kjota.
Svi oni, svi ti svetovi, imaju svoga Odiseja,
svoga Mojsija i Brojgela, Saru Bernar i svoga Boša,
i mene, i mnogo dečaka kao ja, koji baš sad umiru
Nakon smrti svoga sina Ralf Valdo Emerson je rekao: “Naš život nije ni izbliza u tolikoj opasnosti kao što je naša percepcija. Nažalost žalost nas ničemu ne uči, niti nas može odvesti ni korak bliže suštini života”.
Robert Lanca na to dodaje da jedino nastojeći da prodremo iza varljivog vela svakodnevne percepcije možemo se približiti razumevanju dubine i karaktera našeg odnosa prema svemu onom što iritira naša čula i inspiriše um; razumevanju skrivenih mogućnosti koje potencijalno zrače iz neiskorištenih izbora; prihvatanju iluzije vremena svedenog na konvenciju hronološkog smenjivanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, te integralnog jedinstva i međusobne prožetosti velikog vidljivog sveta sa onim infinitezimalnim nevidljivim.
~
… suočavam se sa nekim duhovnim, sa nekim moralnim… sa nekim psihološkim problemima savremenog čoveka, koji je postavljen tu negde, u kosmosu, između… Zemlje i svega što je okružuje… Pokušavam da otkrijem neke prostore, neke nove dimenzije, da zađem iza nekih stvari koje nemaju vrata; da podignem vetar kao nekakav veliki čaršav i da se provučem ispod njega; da protumačim vreme kao mogućnost da se sve vrati unazad i … možda otvorim neke perspektive, ako bi se uopšte moglo govoriti o perspektivi kao daljini, jer perspektiva je nešto što se uliva u čoveka. Dakle, ona nikada ne mora uvek biti samo daljina, nego može biti i strahovita blizina… Sve moje pesme su, u stvari, kako sam ja to shvatio od početka do kraja, nekakva… kritika… ali u isto vreme i nekakav projekat… za neke nove svetove.
~
Čvrsto uveren u realnost onog neiscrpnog vrela naizgled neiskorištenih mogućnosti Robert se raduje susretu sa svojom sestrom Kristinom koja je u onoj davno iskorištenoj poginula u saobraćajnoj nesreći. U jednoj od onih hipotetičkih Kristina je za kratko vreme smršala preko sto paunda. Njen muž Ed je za tu priliku pripremio skupoceno iznenađenje: dijamantske minđuše. Roberta niko ne može ubediti da ona neće izgledati zanosno kada se jednoga dana budu videli u jednoj od formi u kojoj će ih ta neverovatna i čudesna igra svesti pretpostaviti i otelotvoriti.
~
Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi, ali odnekud, iz paparati, nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Pa metar dalje oživim. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa.
~
Možda Mika i nije onako naučnički dosledno i precizno anticipirao sve principe biocentrizma ali je razornom snagom svog pesničkog genija i neobuzdanim dečačkim nestašlukom u pojedinim sferama otišao čak mnogo dalje i dublje dokazujući ako ništa svojom pojavom da je vreme zaista konvencija i da se budućnost ponekad može desiti pre prošlosti. A ono njegovo putovanje na koje se otisnuo kroz pustoš vetrovite glave u koju su stali neslućeni beskraji kao da još uvek traje pokazujući da je i prostor poput vremena samo još jedno od zgodnih pomagala koja će nam pomoći da se oslobodimo iluzije vlastite konačnosti.
Ogromno klatno neba nad njegovim hrskavičavim čelom pokrenuće se i zaljuljati zbivanja iz početka. To će veliki zaboravni svemir pogađati unapred ono što je već jednom izgovorio zauvek.
Završio na jezeru Munja 19. jula 2014.
