Kopenhagen 1964. i Điljola Činkveti za one koji bi da se sete vremena buđenja mladih generacija, vremena bunta protiv ratova i konzumerizma koji su im nametali roditelji, vreme romantike, vreme cveća i vreme ljubavi bez granica i pravila.
21. marta se navršilo tačno 59 godina odkada je šesnaestogodišnja Điljola Činkveti, pre toga pobednica Sanrema, ubedljivo pobedila i na pesmi Evrovizije. Bez obzira kakva su osećanja mogla prožimati savremenike tog vremena, uključijući i njene vršnjake i vršnjakinje, nakon njene pobede, možda je još važnije kako bi se mogli osećati savremenici današnjeg vremena, ukoliko bi im se na Jutjubu slučajno pojavio snimak ove pesme. Ukoliko nisu vični italijanskom, a nema prevoda, sigurno bi onim starijima, koji se još uvek sećaju te 1964. i pesme Evrovizije, imponovala dirljivo skromna pojava skoro odrasle devojčice sa haljinom preko kolena, za koju bi se moglo slobodno reći da ju je pozajmila od majke za to, za nju, izuzetno veče, zatim belo nenašminkano lice i kosa uvezana u repić, a na nogama cipelice sa niskim štiklama, koje je također liče kao da su mamine .
Za kompletan utisak možda ne bilo loše setiti se reči te pesme.
Nisam dovoljno odrasla.
Nisam dovoljno odrasla da te volim.
Nisam dovoljno odrasla da idem sama s tobom.
Ne bih imala, ne nih imala, šta da ti kažem.
Jer ti znaš mnogo više stvari od mene.
Dopusti mi da uživam u romantičnoj ljubavi.
Dok čekam da dođe taj dan.
Ali ne sada.
Ako bi hteo, ako bi hteo, da me sačekaš.
Tog dana ćeš imati svu moju ljubav samo za sebe.
Svakako da neće biti ni malo lako preslikati taj prizor i reči te pesme na današnje vreme kako za one starije generacije, tako i za vršnjake Điljole Činkveti. Ti njeni vršnjaci, savremenici tog vremena pretvorenog u karikaturu, izluđeni od pametnih telefona i idiotluka, kojima im se 24 časa dnevno pune sve praznije glave, verovatno neće ni obratiti pažnju na tu slatku i skromnu devojčicu iz šezdesetih, iz nekog nestvarnog prastarog i za njih glupog vremena, kada se još nisu bili rodili ne samo oni, nego ni njihovi roditelji.
Dok će kod onih starijih posmatrača taj prizor sigurno pobuditi nostalgična sećanja na jedno davno i zauvek prošlo vreme, koje nije imalo ničega zajedničkog sa onim u kojem provode svoje stare dane. Možda će pustiti i poneku suzu. Bilo je to vreme buđenja mladih generacija, vreme bunta protiv ratova i konzumerizma koji su im nametali roditelji, vreme romantike, vreme cveća i vreme ljubavi bez granica i pravila. Prema onom reinkarnacijskom modelu veruje se da su pripadnici te generacije, koju je poveo Džon Lenon, bile brzo reinkarnirane duše onih koji su u prethodnoj inkarnaciji izgubili živote u onom najvećem pokolju u istoriji čovečanstava, i koji su tako hteli da odmah izraze bunt protiv ratova i mržnje.
To vreme će im se u odnosu na ono koje trenutno žive sigurno učiniti i nestvarnim, a možda čak i iluzijom, ukoliko se u tim trenutcima sete reči koje je izgovorio Lenonov vršnjak i kolega, roker Frenk Zapa.
Iluzija slobode će se nastavljati sve dok bude isplativo održavati je. Kada iluzija postane skupa za održavanje, čitava scenografija, zajedno sa zavesama, stolovima i stolicama će biti uklonjena, a u pozadini će ostati goli zid od cigli.
Čini se da je Zapa tako genijalno i proročanski predvideo ono što će se dogoditi marta 2020.
A nama starima, koji se još uvek sećamo Điljole Činkveti i šezdesetih prošlog veka, ostaje da se nadamo da će se istorija možda ponoviti, i da će se duše onih mladića i devojaka koji su stradali u ovom najnovijem pokolju brzo reinkarnirati i pokušati da urade isto ono što su pokušali Lenon, Zapa i ostali dečaci i devojčice njihove generacije, sa cvećem u kosi i gutarama u rukama. Za to će biti potrebni zaista čvrsta vera, dugovečnost i, naravno, mogućnost da se iluzije mogu ponekad vraćati kada ponovo postanu isplative.
I na kraju nije zgoreg podsetiti se da se tog 21. marta 1964. u svečano uređenoj sali Tivoli u Kopenhagenu dogodio i jedan incident. Naime, tih dana tokom održavanja pesme Evrovizije bilo je protesta oko učešća Španije i Portugala, koje su tada bile dve jedine evropske zemlje pod diktaturom. Tako da je tokom same predstave na binu upao jedan gledalac sa plakatom na kojem je pisalo: Bojkotovati Franka i Salazara. Ukoliko taj ispad uporedimo sa današnjim vremenom, onda bi pravo da učestvuju na ovogodišnjoj Evroviziji mogle imati samo dve evropske zemlje: Belorusija i Mađarska.
