Копенхаген 1964. и Ђиљола Чинквети за оне који би да се сете времена буђења младих генерација, времена бунта против ратова и конзумеризма који су им наметали родитељи, време романтике, време цвећа и време љубави без граница и правила.
21. марта се навршило тачно 59 година одкада је шеснаестогодишња Ђиљола Чинквети, пре тога победница Санрема, убедљиво победила и на песми Евровизије. Без обзира каква су осећања могла прожимати савременике тог времена, укључијући и њене вршњаке и вршњакиње, након њене победе, можда је још важније како би се могли осећати савременици данашњег времена, уколико би им се на Јутјубу случајно појавио снимак ове песме. Уколико нису вични италијанском, а нема превода, сигурно би оним старијима, који се још увек сећају те 1964. и песме Евровизије, импоновала дирљиво скромна појава скоро одрасле девојчице са хаљином преко колена, за коју би се могло слободно рећи да ју је позајмила од мајке за то, за њу, изузетно вече, затим бело ненашминкано лице и коса увезана у репић, а на ногама ципелице са ниским штиклама, које је такођер личе као да су мамине .
За комплетан утисак можда не било лоше сетити се речи те песме.
Нисам довољно одрасла.
Нисам довољно одрасла да те волим.
Нисам довољно одрасла да идем сама с тобом.
Не бих имала, не них имала, шта да ти кажем.
Јер ти знаш много више ствари од мене.
Допусти ми да уживам у романтичној љубави.
Док чекам да дође тај дан.
Али не сада.
Ако би хтео, ако би хтео, да ме сачекаш.
Тог дана ћеш имати сву моју љубав само за себе.
Свакако да неће бити ни мало лако пресликати тај призор и речи те песме на данашње време како за оне старије генерације, тако и за вршњаке Ђиљоле Чинквети. Ти њени вршњаци, савременици тог времена претвореног у карикатуру, излуђени од паметних телефона и идиотлука, којима им се 24 часа дневно пуне све празније главе, вероватно неће ни обратити пажњу на ту слатку и скромну девојчицу из шездесетих, из неког нестварног прастарог и за њих глупог времена, када се још нису били родили не само они, него ни њихови родитељи.
Док ће код оних старијих посматрача тај призор сигурно побудити носталгична сећања на једно давно и заувек прошло време, које није имало ничега заједничког са оним у којем проводе своје старе дане. Можда ће пустити и понеку сузу. Било је то време буђења младих генерација, време бунта против ратова и конзумеризма који су им наметали родитељи, време романтике, време цвећа и време љубави без граница и правила. Према оном реинкарнацијском моделу верује се да су припадници те генерације, коју је повео Џон Ленон, биле брзо реинкарниране душе оних који су у претходној инкарнацији изгубили животе у оном највећем покољу у историји човечанстава, и који су тако хтели да одмах изразе бунт против ратова и мржње.
То време ће им се у односу на оно које тренутно живе сигурно учинити и нестварним, а можда чак и илузијом, уколико се у тим тренутцима сете речи које је изговорио Ленонов вршњак и колега, рокер Френк Запа.
Илузија слободе ће се настављати све док буде исплативо одржавати је. Када илузија постане скупа за одржавање, читава сценографија, заједно са завесама, столовима и столицама ће бити уклоњена, а у позадини ће остати голи зид од цигли.
Чини се да је Запа тако генијално и пророчански предвидео оно што ће се догодити марта 2020.
А нама старима, који се још увек сећамо Ђиљоле Чинквети и шездесетих прошлог века, остаје да се надамо да ће се историја можда поновити, и да ће се душе оних младића и девојака који су страдали у овом најновијем покољу брзо реинкарнирати и покушати да ураде исто оно што су покушали Ленон, Запа и остали дечаци и девојчице њихове генерације, са цвећем у коси и гутарама у рукама. За то ће бити потребни заиста чврста вера, дуговечност и, наравно, могућност да се илузије могу понекад враћати када поново постану исплативе.
И на крају није згорег подсетити се да се тог 21. марта 1964. у свечано уређеној сали Тиволи у Копенхагену догодио и један инцидент. Наиме, тих дана током одржавања песме Евровизије било је протеста око учешћа Шпаније и Португала, које су тада биле две једине европске земље под диктатуром. Тако да је током саме представе на бину упао један гледалац са плакатом на којем је писало: Бојкотовати Франка и Салазара. Уколико тај испад упоредимо са данашњим временом, онда би право да учествују на овогодишњој Евровизији могле имати само две европске земље: Белорусија и Мађарска.
