Nobelovac Aleksis Karel pita: “Zašto ne bismo očistili telo od istrošenih fluida, razvili sličnu tehniku njihovog obnavljanja i tako postigli besmrtnost?” Sa svim onim otrovom koji čovek udiše, pije ili jede kroz hranu, a koji ga ne ubija odmah, njegova vitalna struja se menja od reke zdravlja i života ka bari zagađenja i smrti.
Da li se dostignuća nauke više koriste za ostvarivanje nečijih interesa i ne baš dobronamernih ciljeva, nego za čovekovu dobrobit?!
Pogrešno je shvatanje da je ljudsko telo izgrađeno od hrane koju uzimamo.Ono se sastoji od triliona ćelija i svaka od tih ćelija potiče od originalne roditeljske ćelije koja se beskonačno deli. Ćelije ne uzimaju ništa iz okoline.
Svaka od njih je samoodrživo biće i predstavlja mikrokosmos u okviru većeg bića čiji sastav čini. Isto tako i ćelija je sastavljena od molekula, koji također ne zahtevaju hranu, a koji su sastavljeni od atoma i elektrona od kojih nijedan također ništa ne konzumira iz okoline.
Ako Zemlja, za koju ljudsko telo predstavlja ćeliju, ne uzima hranu, kao što je ne uzimaju sunčev sistem, galaksije, niti univerzum, zašto bi čoveku trebala hrana?
Dilema je pred nama i izazovna je.
“Nauka o čoveku je još uvek na rudimentarnom nivou da bi od nje bilo ikakve koristi – U stvari naše neznanje o ljudskom telu je prilično duboko.”
Aleksis Karel (1873-1944), francuski
hirurg i biolog, dobitnik Nobelove
nagrade za medicinu za 1912. godinu”
Setivši se šta je o nauci o čoveku rekao laureat Nobelove nagrade za medicinu, Aleksis Karel u vreme kada se rađala moderna, takozvana alopatska medicina, za koju se podrazumevalo da je trebala da se temelji upravo na nauci o čoveku, onda će biti mnogo jasnija iskušenja i patnje kroz koje je u narednih više od jednog veka prolazio čovek, kao nemoćni objekat te medicine. Od tada je prošlo dosta vremena. Za nauku o čoveku se mora priznati da se možda ipak pomerila sa onog rudimentarnog nivoa, ali se isto tako mora postaviti pitanje da li je čovek kao predmet te nauke imao ikakve koristi od tog pomeranja. Neke koristi je sigurno bilo ali se, kako je vreme prolazilo, sticao neodoljiv utisak da su se dostignuća te nauke više koristila za ostvarivanje nečijih interesa i ne baš dobronamernih ciljeva, nego za čovekovu dobrobit. Drugim rečima, sa naukom o čoveku se danas manipuliše, tako da prosečnom čoveku ostaje da se sam počne baviti naukom, kako bi mogao da razlikuje one prave naučnike od onih koji svesno ili nesvesno služe nečijim, a ne njegovim, interesima.
U tu svrhu tom prosečnom čoveku ukoliko želi da opstane u onom obliku i sa svojstvima podarenim od tvorca, preostaje jedino da se, kao što je rečeno, malo više, ali i dublje pozabavi naukom o samom sebi, i to ne samo onoj takozvanoj savremenoj, nego i onom prastarom, antičkom, preistorijskom naukom, čiji principi su se izgubili u dubinama prohujalih vekova i milenija, u kojima bi mogao pronaći pravi način i uputstvo kako da se ponaša prema sopstvenom telu, ukoliko želi da ga sačuva za one svrhe za koje je i stvoreno, ali i kasnije da ga upotrebljava sa punim kapacitetima, koristeći sve njegove potencijale i svojstva.
Živimo kao drveće
Ljudsko telo sastoji se od triliona ćelija od kojih nijedna nije, kako se pogrešno misli, izgrađena od hrane koju uzimamo. Svaka od njih potiče od originalne roditeljske ćelije koja se beskonačno deli. Ćelije ne uzimaju ništa iz okoline. Svaka od njih je samoodrživo biće i predstavlja mikrokosmos u okviru većeg bića čiji sastav čini. Isto tako i ćelija je sastavljena od molekula, koji također ne zahtevaju hranu, a koji su sastavljeni od atoma i elektrona od kojih nijedan također ništa ne konzumira iz okoline.
Na isti način na koji se nevidljiva vodena para kondenzuje u čvrst led ljudsko telo kondenzuje sve svoje materijalne potrebe iz polja elektro-magnetne radijacije koje nas okružuje na određenoj frekvenciji zahtevanoj za svaku pojedinačnu supstancu.
Veoma sličan proces se dešava svuda oko nas u prirodi. Drveće ne dobija hranu iz tla. To je očigledno, jer drveće i biljke sadrže elemente koji se ne mogu naći u tlu iz kojeg rastu. Još u 17-om veku Žan Van Helmont je izveo eksperiment da bi to dokazao. On je stavio oko 90 kilograma zemlje u keramičku saksiju i posadio u nju vrbovu sadnicu koja je težila oko dva ipo kilograma. U narednih pet godina on je dodavao u saksiju samo destilovanu vodu ili kišnicu a drvo je za to vreme naraslo do visine od 1.8 metara, a težilo je oko 80 kilograma. U isto vreme težina i sastav tla ostali su nepromenjeni. Postavlja se pitanje: odakle je nastala ta drvena masa?
Ona je stvorena pod dejstvom kosmičke radijacije. Taj proces u kojem biljke i drveće pretvaraju svetlost u materiju, kao što je poznato, naziva se “fotosinteza”.
Ruski inženjer i naučnik Grigor Lakovski je također dokazao da hrana ne obezbeđuje energiju, niti je odgovorna za rast i održavanje života. U eksperimentu koji je izveo on je izolovao u epruvetu koloniju jednoćelijskih organizama prethodno izmerivši ukupnu količinu železa. Nakon perioda rasta on je utvrdio da se količina železa znatno uvećala iako je kolonija bila potpuno izolovana u epruveti. Tako je dokazano da su fiziološki telesni procesi sposobni da pretvaraju kosmičku radijaciju u proteine, minerale i ostale potrebne supstance i da im za to nije potrebna hrana.
Kada biljke i jednoćelijski organizmi mogu da rastu, razvijaju se i stvaraju novu materiju bez ikakve hrane, zašto to ne bi moglo i ljudsko telo? Zar ono ne bi također moglo imati svoju posebnu vrstu fotosinteze sa kojom bi pretvaralo kosmičku radijaciju, to jest svetlost, u živu materiju?
Da li nam je hrana zaista potrebna
Sa zdravim razumom kao sredstvom da se dođe do zaključka na osnovu posmatranja nekog fenomena mora se biti oprezan, jer se veoma lako može dospeti do pogrešnog zaključka, koji je zasnovan je na nekorektnoj interpretaciji posmatranog fenomena. I to uglavnom zbog neprikladne logike i selektivnog naglaska na nekim dokazima, a istovremenog ignorisanja drugih koji se ne uklapaju u ono što se želi videti. Tako se dogodilo da mi, videći da hrana ulazi u telo koje raste, pravimo ipak pogrešan zaključak da je rast nemoguć bez hrane, što se čini logičnim, jer je zasnovan na uzročno posledičnom odnosu između hrane i rasta. Sledeći takvu logiku, moglo bi se postaviti pitanje: “Ako nam hrana nije potrebna i ako nismo stvoreni da jedemo, zašto onda imamo probavni sistem?”
To pitanje pada u sličnu logičku zamku jer implicira da mi jedemo zato što imamo probavni sistem. Ta tvrdnja ne uvažava mogućnost da je ljudsko telo projektovano da bude izuzetno prilagodljivo, a istovremeno i mogućnost da mi nismo oduvek imali probavni sistem kakav trenutno imamo, već da je naš probavni sistem mogao nekada biti u stanju zakržljalosti, te da se postepeno razvio kada smo iz određenih razloga počeli uzimati hranu.
Da bi to bilo jasnije treba uzeti u obzir da ljudsko telo sadrži nekoliko organa, kao što su krajnici i slepo crevo, za koje se čini da nemaju nikakvu ulogu. Oni upravo govore o njegovoj adaptibilnosti i inteligenciji jer su ti organi nekada verovatno imali funkciju koja se ugasila. To ne znači da će to večno trajati i da možda opet telo neće doći u situaciju da ih koristi. Ako na primer pokušamo da steknemo naviku jedenja trave verovatno bi na početku imali velikih problema jer telo nije više opremljeno da je vari. Međutim, ako uporno ostanemo verni toj navici telo će se brzo adaptirati. Prvo će se inhibirati reakcija povraćanja kao odbrana od nove navike, a zatim će se postepeno povećavati slepo crevo da bi se omogućilo varenje trave. Ako bi se prestala unositi trava telo bi se opet adaptiralo tako što bi slepo crevo ponovo zakržljalo. Tako se dolazi do one mogućnosti prema kojoj, ukoliko bismo postepeno potpuno prestali da unosimo bilo kakvu hranu, bi čitav digestivni trakt, postajući suvišan, počeo da se skuplja i zakržljava.
Isto tako, sledeći njutnovski pogled da je ljudsko telo jedan slepi mehanizam a ne dinamičan i inteligentan sistem, moglo bi se postaviti pitanje: “Zašto nam krče creva kada smo gladni i ne jedemo?” Odgovor je prost i očigledan. Krčanje creva iz stomaka dolazi kao rezultat povećanog refleksnog lučenja kiseline u očekivanju hrane na koju je organizam navikao da dolazi u pravilnim vremenskim intervalima, a ne kao indikator gladi. Glad je u neku ruku iluzija jer svako ko je postio barem jednu nedelju zna da apetit dolazi sa jedenjem, a da se gladovanjem gubi. Na pitanje kako onda ljudi umiru od gladi, odgovor je da je svaka nagla promena opasna i nepodnošljiva za telo, ali ako mu se da dovoljno vremena da se adaptira na novonastalu situaciju ono se može postepeno naviknuti da mu uopšte nije potrebna hrana.
Dakle, ukoliko se upotrebi drugačija logika prilikom interpretacije posmatranog fenomena uzimanja hrane, može se doći do iznenađujućih zaključaka o čovekovim skrivenim i malo kome poznatim mogućnostima. Da te mogućnosti nisu bez osnova nagoveštaji se mogu naći u mnogim pisanim tekstovima i usmenim svedočenjima, koji su preživeli milenije sračunatog uništavanja, i sakrivanja, na osnovu kojih se može naslutiti da je čovek daleke preistorijske prošlosti za svoje funkcionisanje koristio sasvim drugačije principe od onih prilično primitivnih i nakaradnih, na kojima njegov današnji potomak pokušava da opstane.
Hira Ratan Manek i Viktor Truviano
Ali ne samo nagoveštaji, nego postoje i dokumentovani dokazi da je u bližoj i daljoj prošlosti živelo mnogo ljudi koji su svoje organizme uspeli da odviknu od hrane i sasvim normalno prožive svoje živote do duboke starosti. Takvih ljudi se može naći i među našim savremenicima. Sa dvojicom od njih je razgovarao u svojoj kultnoj emisiji Na rubu znanosti, Krešimir Mišak.
Jedan od njih je Indijac Hira Ratan Manek, koji je specijalnim tehnikama gledanja u Sunce uspeo da funkcionisanje svog organizma prebaci na sunčevu energiju i proživi preko dvadeset godina bez hrane, unoseći u organizam samo vodu. Na njemu je 2001. i 2002. godine izvršen eksperiment, kada je proveo u bolnici 411 dana bez hrane pod nadzorom grupe od 24 lekara, koji su čitavo to vreme pratili i laboratorijskim testovima proveravali kako se njegov organizam ponaša tokom tog eksperimenta. Rezultati su pokazali da je njegov organizam funkcionisao besprekorno, a on sam se ponašao kao potpuno zdrava osoba.
O njemu su kasnije snimljena tri dokumentarna filma. Tokom dve decenije neuzimanja hrane, to jest življenja od sunčeve energije i vode, proputovao je više od sto zemalja držeći predavanja. Napisao je mnoge naučne članke o svojoj veštini i knjigu pod naslovom „Gledanje u Sunce” (Sungazing). Njegova tehnika življenja od sunčeve energija dobila je popularni naziv solarna joga.
Drugi čudotvorac je Argentinac Viktor Truviano, koji je otišao korak dalje u odnosu na Indijca Maneka. On od 2007. živi ne samo bez hrane, nego i bez vode, dakle samo od vazduha koju udiše. Po vlastitom svedočenju još kao dečak, kada je imao samo 4 godine, primio je pomoću neobjašnjive transmisije signal iz univerzuma, koji mu je preneo poruku koju njegov um nije mogao da shvati, nego samo oseti. Od tada je počeo da spontano u nepredvidljivim intervalima upražnjava postove. Kada je imao 28 godina upao je u stanje permanentne meditacije i u potpunosti izgubio osećaj potrebe za hranom i vodom. Od tada je postao potpuni „bretarijanac”, kako se takvo umeće življenja popularno naziva. I on često putuje po svetu pokušavajući da na predavanjima objasni na koji način, nalazeći se i dubokom stanju samoposmatranja, uspeva da absorbuje energiju iz suptilnih izvora. On sam smatra da se njegov organizam hrani onom indijskom „prana” ili kineskom „či” energijom.
Odakle energija bez hrane?
Iz tih primera je očigledno da je telo čoveka sposobno da generiše energiju koja ne potiče iz biohemijskih procesa prerade hrane, niti iz neke očigledne molekularne interakcije sa udahnutim kiseonikom. Da bi se dokučio izvor te energije potrebno je uroniti u svet slobodne energije.
Kada je krajem devetnaestog veka Nikola Tesla izumio naizmeničnu struju čitav svet je bio oduševljen sa novim medijem za prenos električne energije. Međutim, on je nakon toga usmerio svoju stvaralačku pažnju nazad ka jednosmernoj struji, naročito ka fenomenu koji je zapazio kod operatora velikih motora na jednosmernu struju u trenutcima kada su ih palili i gasili. Tada bi dolazilo do kratkog spoja i pojave plavo-bele svetlosti slične munji na nebu.
Nakon daljeg istraživanja on je uspeo da ponovi taj efekat pulsirajući visokovoltažnu jednosmernu struju pri veoma velikim brzinama, otkrivši da je to u stvari bila drugačija forma energije koju je nazvao radijalna energija. Ona je nalikovala jarkoj plavo-beloj iskri elektriciteta, ali se ponašala slično gasu koji je plovio na površini provodnika kroz koji je proticala struja. Pored toga ona je obilovala mnogim drugim čudnim i izvanrednim svojstvima.
Povećavanjem frekvencije pulsiranja generisanih u uređaju za proizvodnju radijalne energije Tesla je primetio da se prostorija ispunila svetlošću od molekula koji su sami počinjali da svetle. Daljim povećanjem učestalosti pulsiranja vazduh je počeo da emituje infracrvenu radijaciju koja je ispunila sobu toplinom. A na još višim frekvencijama lagani povetarac je počeo da rashlađuje prostoriju.
Više od 100 godina nakon toga pronalazač po imenu Džon Bedini izumio je uređaj za proizvodnju besplatne energije kojom su mogle da se pune baterije pomoću kanalisanja radijalne energije u njih. Taj uređaj je generisao udare radijalne energije koje je elektrohemijsko punjenje baterija moglo da preuzme tako da su se baterije praktično punile iz vakuma. Džon Bedini je tvrdio da su pražnjenja radijalne energije identična nervnim impulsima u ljudskom telu.
Pomenuti ruski naučnik Lakovski je stvorio jednu interesantnu hipotezu o hemiji života, koja bi se mogla također iskoristiti za objašnjenje odakle se ljudski organizam snabdeva energijom, ako ne iz hrane. Prema toj hipotezi fizička tela predstavljaju vibracione oslonce čije oscilacije su animirane zračenjima nekih nedokučivih vibracionih energija. On je smatrao da su žive ćelije stvorene integrisanjem oscilatornih fenomena toplote, svetlosti, elektriciteta i magnetizma, organskih hemijskih čestica, koje se na različitim nivoima ispoljavanja povinuju zakonima izmena i međupovezanosti, te rezonanci i indukciji koje postoje na zemlji, solarnom sistemu i međugalaktičkom prostoru.
Kao još jedan primer mogućeg izvora energije može poslužiti ona biološka radijacija koju je otkrio Vilhelm Rajh, a koju je nazvao orgonska energija. On je tu energiju čak mogao i da hvata pomoću onih svojih legendarnih orgonskih akumulatora, dokazavši tako da ona stvarno postoji i da ona u stvari predstavlja onu indijsku „pranu” ili kinesku „či” životnu energiju, koja sigurno ne bez razloga predstavlja ključnu komponentu istočnjačkog poimanja stvarnosti.
Implikacija je jasna – mi ne koristimo hemijsku energiju iz hrane koju jedemo. Naša tela rade na vakumsku energiju tako što nervni impulsi reaguju sa elektrohemijskim sastavom samog tela puneći se poput baterije energijom iz praznog prostora oko nas, to jest iz kosmosa. Jer ljudsko telo, ako obitava u nezagađenoj okolini i ako nije poremećeno nezdravim civilizacijskim navikama, predstavlja samodovoljnu jedinku, koja ne zahteva nikakve materijalne sastojke iz okolne sredine za svoj opstanak, isto kao što ćelije od kojih je sastavljeno i atomi koji grade ćelije ne zahtevaju hranu. Ako Zemlja, za koju ljudsko telo predstavlja ćeliju, ne uzima hranu, kao što je ne uzimaju sunčev sistem, galaksije, niti univerzum, zašto bi čoveku trebala hrana?
Ako se nalazi u povoljnoj sredini ljudsko telo proizvodi sve svoje materijalne potrebe u određenim odnosima koji održavaju telesnu ravnotežu i optimalno zdravlje. Svi takozvani nedostatci i poremećaji su rezultat prilagođavanja tela negostoljubivoj sredini, kao i unesenoj hrani koji, remeteći ravnotežu, stimulišu preteranu proizvodnju nekih supstanci, a inhibiraju proizvodnju drugih.
Na koji način hrana može poremetiti unutrašnju ravnotežu u organizmu može se videti na sledećem primeru. Ako se kojim slučajem unese u telo hrana koja stimuliše preterano lučenje probavnih kiselina ono će reagovati povlačenjem kalcijuma iz kostiju i još nekih organa jer je kalcijum najbolji mogući antacid. To, ne slučajno, dovodi do nedostatka kalcijuma u kostima ali ne zato što se ne pije dovoljno mleka, već zbog sasvim nepovezanog događaja koji je isprovocirao telo da redistribuira neke svoje sastojke u jednoj nametnutoj hitnoj situaciji. Ali ako se pokuša nadoknaditi manjak tog minerala unošenjem neorganskih saplemenata to će izgledati kao da se žvaću ekseri da bi se korigovao nedostatak železa.
Saplementi ne mogu nadoknaditi nedostatke pojedinih elemenata. Ako se telo ne ometa ono je sposobno da se samo koriguje. Međutim, neorganski minerali iz saplemenata će se, pošto su za telo beskorisni, nagomilavati u pojedinim njegovim delovima i vremenom izazivati dalje probleme.
Zbog svega toga može se ukratko zaključiti, hrana nije prijatelj našeg tela. Zato bi je trebalo uzimati što manje, ili pokušati potpuno se odviknuti od nje.
Besmrtno telo
Pomenuti nobelovac Aleksis Karel je smatrao da je eliminacija tih štetnih supstanci iz krvi važnija od same ishrane. Pitanje zdravlja i života se po njemu uvek svodi na krv. Karel je zaključio da je krv fluid u kojem ćelija ne samo plovi i živi, nego se i degeneriše i zatim dodaje: “Zašto ne bismo očistili telo od istrošenih fluida, razvili sličnu tehniku njihovog obnavljanja i tako postigli besmrtnost?” Sa svim onim otrovom koji čovek udiše, pije ili jede kroz hranu, a koji ga ne ubija odmah, njegova vitalna struja se menja od reke zdravlja i života ka bari zagađenja i smrti.
To znači, a što Karel nije primetio, da ako sredina postane zagađena, sposobnost ćelije da održava vezu sa okolnom sredinom, to jest sa onim izvorima energije, se postepeno degradira dok se na kraju ne spusti na nivo na kojem ne može više primati signal životvornog duha, gubeći istovremeno i svoju vitalnost. Na toj tački ćelija je mrtva. Njeni magnetni polovi su korodirali pod dejstvom kiselih supstanci koje nisu mogle biti eliminisane iz krvotoka.
Karel je dobro primetio da je ljudsko telo sastavljeno od ćelija koje su, pod uslovom da im je obezbeđena odgovarajuća sredina besmrtne, nikada ne umiru. Tu bi se mogla kriti tajna fizičke besmrtnosti. Nije na odmet napomenuti da je Karel, kao talentovan i uspešan naučnik, pre svega hirurg i biolog, nakon što se iz Francuske preselio u Ameriku, radio u onom čuvenom Rokfelerovom institutu za medicinska istraživanja. Za svoj rad je od instituta primio nekoliko nagrada. Međutim, nakon što ju u svojim istraživanjima, rukovođen dubokoumnim promišljanjima, zašao u sferu održavanja zdravlja, te čak i postizanja besmrtnosti, on je na diskretan način uklonjen iz Rokfelerovog instituta. Što se čini potpuno logičnim, jer je on tvrdio da se u održavanju ljudskog tela u čistom, prirodnom stanju, uz pomoć redovne detoksikacije, krije tajna isceljenja, apsolutnog zdravlja i dugovečnosti. Što podrazumeva pronalaženje i tumačenje uzroka bolesti na prirodan način, bez upotrebe bilo kakve hemije. Rokfelerovom institutu takve teorije nisu trebale.
Epilog
Uzimajući sve to u obzir, zar se na kraju ne čini da je današnja nauka o čoveku ipak još uvek na rudimentarnom nivou i da je naše neznanje o sopstvenim telima još uvek duboko, te da se nije mnogo promenilo od onih vremena kada je to Aleksis Karel primetio. U njegovom sadašnjem degenerisanom stanju čovekovo telo je direktno pogođeno kumulativnim efektom njegovih štetnih navika, neprijateljske sredine i otrova unesenih kroz hranu i lekove, tako da je krajnje vreme da se današnji moderni čovek seti Marka Tvena, koji je nekada davno vispreno primetio:
„U nevolju nas ne dovodi toliko ono što ne znamo,
koliko ono što znamo, ali što jednostavno nije tačno.”
Pa da shodno tome, preispita svoje znanje u koje tako čvrsto i tvrdoglavo veruje, zatim pokuša da se izvuče iz nevolje koja ga je snašla, i počne sa vlastitom obnovom. Ta obnova neće sigurno biti laka, jer je u toj obnovi, kao što je rekao Aleksis Karel u još jednoj svojoj poruci sa samog početka, on istovremeno i mermer i kipar. A kao nagrada za uloženi trud i eventualni patnju će mu moći poslužiti saznanje da je kao kipar, vajanjem svog tela, konačno svoj život i svoju sudbinu preuzeo u svoje ruke, istrgnuvši ih iz ruku grabljivica.
A kada taj kip bude završen konačno će shvatiti da je stanje, izgled, sposobnost i zdravlje njegovog tela direktna refleksija stanja njegovog uma i sistema verovanja koje on upražnjava, jer je njegovo telo samo projekcija onoga što on veruje da ono predstavlja. Ali isto tako će shvatiti da je on sam konačan izraz beskonačne univerzalne svesti koja sagledava samu sebe iz bezbroj različitih tačaka i perspektiva da bi dokučila sopstveno značenje.
I na samom kraju, kako je onomad proročanski poručio Vilhelm Rajh: „Nema dokaza. Ne postoji nikakav autoritet, ni predsednik, ni akademija, ni sud, ni kongres, ni senat, na čitavoj planeti, koji bi posedovali znanje i moć da odluče kako će izgledati znanje sutrašnjice. Nema nikakvog smisla pokušavati dokazati nešto nepoznato nekome ko nije svestan toga nepoznatog ili je uplašen od pretećih autoriteta. Jedino dobra stara pravila učenja će konačno dovesti do razumevanja onoga što je suštinski važno za našu ovozemaljsku egzistenciju.”
