Нобеловац Алексис Карел пита: “Зашто не бисмо очистили тело од истрошених флуида, развили сличну технику њиховог обнављања и тако постигли бесмртност?” Са свим оним отровом који човек удише, пије или једе кроз храну, а који га не убија одмах, његова витална струја се мења од реке здравља и живота ка бари загађења и смрти.
Да ли се достигнућа науке више користе за остваривање нечијих интереса и не баш добронамерних циљева, него за човекову добробит?!
Погрешно је схватање да је људско тело изграђено од хране коју узимамо.Оно се састоји од трилиона ћелија и свака од тих ћелија потиче од оригиналне родитељске ћелије која се бесконачно дели. Ћелије не узимају ништа из околине.
Свака од њих је самоодрживо биће и представља микрокосмос у оквиру већег бића чији састав чини. Исто тако и ћелија је састављена од молекула, који такођер не захтевају храну, а који су састављени од атома и електрона од којих ниједан такођер ништа не конзумира из околине.
Ако Земља, за коју људско тело представља ћелију, не узима храну, као што је не узимају сунчев систем, галаксије, нити универзум, зашто би човеку требала храна?
Дилема је пред нама и изазовна је.
“Наука о човеку је још увек на рудиментарном нивоу да би од ње било икакве користи – У ствари наше незнање о људском телу је прилично дубоко.”
Алексис Карел (1873-1944), француски
хирург и биолог, добитник Нобелове
награде за медицину за 1912. годину”
Сетивши се шта је о науци о човеку рекао лауреат Нобелове награде за медицину, Алексис Карел у време када се рађала модерна, такозвана алопатска медицина, за коју се подразумевало да је требала да се темељи управо на науци о човеку, онда ће бити много јаснија искушења и патње кроз које је у наредних више од једног века пролазио човек, као немоћни објекат те медицине. Од тада је прошло доста времена. За науку о човеку се мора признати да се можда ипак померила са оног рудиментарног нивоа, али се исто тако мора поставити питање да ли је човек као предмет те науке имао икакве користи од тог померања. Неке користи је сигурно било али се, како је време пролазило, стицао неодољив утисак да су се достигнућа те науке више користила за остваривање нечијих интереса и не баш добронамерних циљева, него за човекову добробит. Другим речима, са науком о човеку се данас манипулише, тако да просечном човеку остаје да се сам почне бавити науком, како би могао да разликује оне праве научнике од оних који свесно или несвесно служе нечијим, а не његовим, интересима.
У ту сврху том просечном човеку уколико жели да опстане у оном облику и са својствима подареним од творца, преостаје једино да се, као што је речено, мало више, али и дубље позабави науком о самом себи, и то не само оној такозваној савременој, него и оном прастаром, античком, преисторијском науком, чији принципи су се изгубили у дубинама прохујалих векова и миленија, у којима би могао пронаћи прави начин и упутство како да се понаша према сопственом телу, уколико жели да га сачува за оне сврхе за које је и створено, али и касније да га употребљава са пуним капацитетима, користећи све његове потенцијале и својства.
Живимо као дрвеће
Људско тело састоји се од трилиона ћелија од којих ниједна није, како се погрешно мисли, изграђена од хране коју узимамо. Свака од њих потиче од оригиналне родитељске ћелије која се бесконачно дели. Ћелије не узимају ништа из околине. Свака од њих је самоодрживо биће и представља микрокосмос у оквиру већег бића чији састав чини. Исто тако и ћелија је састављена од молекула, који такођер не захтевају храну, а који су састављени од атома и електрона од којих ниједан такођер ништа не конзумира из околине.
На исти начин на који се невидљива водена пара кондензује у чврст лед људско тело кондензује све своје материјалне потребе из поља електро-магнетне радијације које нас окружује на одређеној фреквенцији захтеваној за сваку појединачну супстанцу.
Веома сличан процес се дешава свуда око нас у природи. Дрвеће не добија храну из тла. То је очигледно, јер дрвеће и биљке садрже елементе који се не могу наћи у тлу из којег расту. Још у 17-ом веку Жан Ван Хелмонт је извео експеримент да би то доказао. Он је ставио око 90 килограма земље у керамичку саксију и посадио у њу врбову садницу која је тежила око два ипо килограма. У наредних пет година он је додавао у саксију само дестиловану воду или кишницу а дрво је за то време нарасло до висине од 1.8 метара, а тежило је око 80 килограма. У исто време тежина и састав тла остали су непромењени. Поставља се питање: одакле је настала та дрвена маса?
Она је створена под дејством космичке радијације. Тај процес у којем биљке и дрвеће претварају светлост у материју, као што је познато, назива се “фотосинтеза”.
Руски инжењер и научник Григор Лаковски је такођер доказао да храна не обезбеђује енергију, нити је одговорна за раст и одржавање живота. У експерименту који је извео он је изоловао у епрувету колонију једноћелијских организама претходно измеривши укупну количину железа. Након периода раста он је утврдио да се количина железа знатно увећала иако је колонија била потпуно изолована у епрувети. Тако је доказано да су физиолошки телесни процеси способни да претварају космичку радијацију у протеине, минерале и остале потребне супстанце и да им за то није потребна храна.
Када биљке и једноћелијски организми могу да расту, развијају се и стварају нову материју без икакве хране, зашто то не би могло и људско тело? Зар оно не би такођер могло имати своју посебну врсту фотосинтезе са којом би претварало космичку радијацију, то јест светлост, у живу материју?
Да ли нам је храна заиста потребна
Са здравим разумом као средством да се дође до закључка на основу посматрања неког феномена мора се бити опрезан, јер се веома лако може доспети до погрешног закључка, који је заснован је на некоректној интерпретацији посматраног феномена. И то углавном због неприкладне логике и селективног нагласка на неким доказима, а истовременог игнорисања других који се не уклапају у оно што се жели видети. Тако се догодило да ми, видећи да храна улази у тело које расте, правимо ипак погрешан закључак да је раст немогућ без хране, што се чини логичним, јер је заснован на узрочно последичном односу између хране и раста. Следећи такву логику, могло би се поставити питање: “Ако нам храна није потребна и ако нисмо створени да једемо, зашто онда имамо пробавни систем?”
То питање пада у сличну логичку замку јер имплицира да ми једемо зато што имамо пробавни систем. Та тврдња не уважава могућност да је људско тело пројектовано да буде изузетно прилагодљиво, а истовремено и могућност да ми нисмо одувек имали пробавни систем какав тренутно имамо, већ да је наш пробавни систем могао некада бити у стању закржљалости, те да се постепено развио када смо из одређених разлога почели узимати храну.
Да би то било јасније треба узети у обзир да људско тело садржи неколико органа, као што су крајници и слепо црево, за које се чини да немају никакву улогу. Они управо говоре о његовој адаптибилности и интелигенцији јер су ти органи некада вероватно имали функцију која се угасила. То не значи да ће то вечно трајати и да можда опет тело неће доћи у ситуацију да их користи. Ако на пример покушамо да стекнемо навику једења траве вероватно би на почетку имали великих проблема јер тело није више опремљено да је вари. Међутим, ако упорно останемо верни тој навици тело ће се брзо адаптирати. Прво ће се инхибирати реакција повраћања као одбрана од нове навике, а затим ће се постепено повећавати слепо црево да би се омогућило варење траве. Ако би се престала уносити трава тело би се опет адаптирало тако што би слепо црево поново закржљало. Тако се долази до оне могућности према којој, уколико бисмо постепено потпуно престали да уносимо било какву храну, би читав дигестивни тракт, постајући сувишан, почео да се скупља и закржљава.
Исто тако, следећи њутновски поглед да је људско тело један слепи механизам а не динамичан и интелигентан систем, могло би се поставити питање: “Зашто нам крче црева када смо гладни и не једемо?” Одговор је прост и очигледан. Крчање црева из стомака долази као резултат повећаног рефлексног лучења киселине у очекивању хране на коју је организам навикао да долази у правилним временским интервалима, а не као индикатор глади. Глад је у неку руку илузија јер свако ко је постио барем једну недељу зна да апетит долази са једењем, а да се гладовањем губи. На питање како онда људи умиру од глади, одговор је да је свака нагла промена опасна и неподношљива за тело, али ако му се да довољно времена да се адаптира на новонасталу ситуацију оно се може постепено навикнути да му уопште није потребна храна.
Дакле, уколико се употреби другачија логика приликом интерпретације посматраног феномена узимања хране, може се доћи до изненађујућих закључака о човековим скривеним и мало коме познатим могућностима. Да те могућности нису без основа наговештаји се могу наћи у многим писаним текстовима и усменим сведочењима, који су преживели миленије срачунатог уништавања, и сакривања, на основу којих се може наслутити да је човек далеке преисторијске прошлости за своје функционисање користио сасвим другачије принципе од оних прилично примитивних и накарадних, на којима његов данашњи потомак покушава да опстане.
Хира Ратан Манек и Виктор Трувиано
Али не само наговештаји, него постоје и документовани докази да је у ближој и даљој прошлости живело много људи који су своје организме успели да одвикну од хране и сасвим нормално проживе своје животе до дубоке старости. Таквих људи се може наћи и међу нашим савременицима. Са двојицом од њих је разговарао у својој култној емисији На рубу знаности, Крешимир Мишак.
Један од њих је Индијац Хира Ратан Манек, који је специјалним техникама гледања у Сунце успео да функционисање свог организма пребаци на сунчеву енергију и проживи преко двадесет година без хране, уносећи у организам само воду. На њему је 2001. и 2002. године извршен експеримент, када је провео у болници 411 дана без хране под надзором групе од 24 лекара, који су читаво то време пратили и лабораторијским тестовима проверавали како се његов организам понаша током тог експеримента. Резултати су показали да је његов организам функционисао беспрекорно, а он сам се понашао као потпуно здрава особа.
О њему су касније снимљена три документарна филма. Током две деценије неузимања хране, то јест живљења од сунчеве енергије и воде, пропутовао је више од сто земаља држећи предавања. Написао је многе научне чланке о својој вештини и књигу под насловом „Гледање у Сунце” (Sungazing). Његова техника живљења од сунчеве енергија добила је популарни назив соларна јога.
Други чудотворац је Аргентинац Виктор Трувиано, који је отишао корак даље у односу на Индијца Манека. Он од 2007. живи не само без хране, него и без воде, дакле само од ваздуха коју удише. По властитом сведочењу још као дечак, када је имао само 4 године, примио је помоћу необјашњиве трансмисије сигнал из универзума, који му је пренео поруку коју његов ум није могао да схвати, него само осети. Од тада је почео да спонтано у непредвидљивим интервалима упражњава постове. Када је имао 28 година упао је у стање перманентне медитације и у потпуности изгубио осећај потребе за храном и водом. Од тада је постао потпуни „бретаријанац”, како се такво умеће живљења популарно назива. И он често путује по свету покушавајући да на предавањима објасни на који начин, налазећи се и дубоком стању самопосматрања, успева да абсорбује енергију из суптилних извора. Он сам сматра да се његов организам храни оном индијском „прана” или кинеском „чи” енергијом.
Одакле енергија без хране?
Из тих примера је очигледно да је тело човека способно да генерише енергију која не потиче из биохемијских процеса прераде хране, нити из неке очигледне молекуларне интеракције са удахнутим кисеоником. Да би се докучио извор те енергије потребно је уронити у свет слободне енергије.
Када је крајем деветнаестог века Никола Тесла изумио наизменичну струју читав свет је био одушевљен са новим медијем за пренос електричне енергије. Међутим, он је након тога усмерио своју стваралачку пажњу назад ка једносмерној струји, нарочито ка феномену који је запазио код оператора великих мотора на једносмерну струју у тренутцима када су их палили и гасили. Тада би долазило до кратког споја и појаве плаво-беле светлости сличне муњи на небу.
Након даљег истраживања он је успео да понови тај ефекат пулсирајући високоволтажну једносмерну струју при веома великим брзинама, откривши да је то у ствари била другачија форма енергије коју је назвао радијална енергија. Она је наликовала јаркој плаво-белој искри електрицитета, али се понашала слично гасу који је пловио на површини проводника кроз који је протицала струја. Поред тога она је обиловала многим другим чудним и изванредним својствима.
Повећавањем фреквенције пулсирања генерисаних у уређају за производњу радијалне енергије Тесла је приметио да се просторија испунила светлошћу од молекула који су сами почињали да светле. Даљим повећањем учесталости пулсирања ваздух је почео да емитује инфрацрвену радијацију која је испунила собу топлином. А на још вишим фреквенцијама лагани поветарац је почео да расхлађује просторију.
Више од 100 година након тога проналазач по имену Џон Бедини изумио је уређај за производњу бесплатне енергије којом су могле да се пуне батерије помоћу каналисања радијалне енергије у њих. Тај уређај је генерисао ударе радијалне енергије које је електрохемијско пуњење батерија могло да преузме тако да су се батерије практично пуниле из вакума. Џон Бедини је тврдио да су пражњења радијалне енергије идентична нервним импулсима у људском телу.
Поменути руски научник Лаковски је створио једну интересантну хипотезу о хемији живота, која би се могла такођер искористити за објашњење одакле се људски организам снабдева енергијом, ако не из хране. Према тој хипотези физичка тела представљају вибрационе ослонце чије осцилације су анимиране зрачењима неких недокучивих вибрационих енергија. Он је сматрао да су живе ћелије створене интегрисањем осцилаторних феномена топлоте, светлости, електрицитета и магнетизма, органских хемијских честица, које се на различитим нивоима испољавања повинују законима измена и међуповезаности, те резонанци и индукцији које постоје на земљи, соларном систему и међугалактичком простору.
Као још један пример могућег извора енергије може послужити она биолошка радијација коју је открио Вилхелм Рајх, а коју је назвао оргонска енергија. Он је ту енергију чак могао и да хвата помоћу оних својих легендарних оргонских акумулатора, доказавши тако да она стварно постоји и да она у ствари представља ону индијску „прану” или кинеску „чи” животну енергију, која сигурно не без разлога представља кључну компоненту источњачког поимања стварности.
Импликација је јасна – ми не користимо хемијску енергију из хране коју једемо. Наша тела раде на вакумску енергију тако што нервни импулси реагују са електрохемијским саставом самог тела пунећи се попут батерије енергијом из празног простора око нас, то јест из космоса. Јер људско тело, ако обитава у незагађеној околини и ако није поремећено нездравим цивилизацијским навикама, представља самодовољну јединку, која не захтева никакве материјалне састојке из околне средине за свој опстанак, исто као што ћелије од којих је састављено и атоми који граде ћелије не захтевају храну. Ако Земља, за коју људско тело представља ћелију, не узима храну, као што је не узимају сунчев систем, галаксије, нити универзум, зашто би човеку требала храна?
Ако се налази у повољној средини људско тело производи све своје материјалне потребе у одређеним односима који одржавају телесну равнотежу и оптимално здравље. Сви такозвани недостатци и поремећаји су резултат прилагођавања тела негостољубивој средини, као и унесеној храни који, реметећи равнотежу, стимулишу претерану производњу неких супстанци, а инхибирају производњу других.
На који начин храна може пореметити унутрашњу равнотежу у организму може се видети на следећем примеру. Ако се којим случајем унесе у тело храна која стимулише претерано лучење пробавних киселина оно ће реаговати повлачењем калцијума из костију и још неких органа јер је калцијум најбољи могући антацид. То, не случајно, доводи до недостатка калцијума у костима али не зато што се не пије довољно млека, већ због сасвим неповезаног догађаја који је испровоцирао тело да редистрибуира неке своје састојке у једној наметнутој хитној ситуацији. Али ако се покуша надокнадити мањак тог минерала уношењем неорганских саплемената то ће изгледати као да се жваћу ексери да би се кориговао недостатак железа.
Саплементи не могу надокнадити недостатке појединих елемената. Ако се тело не омета оно је способно да се само коригује. Међутим, неоргански минерали из саплемената ће се, пошто су за тело бескорисни, нагомилавати у појединим његовим деловима и временом изазивати даље проблеме.
Због свега тога може се укратко закључити, храна није пријатељ нашег тела. Зато би је требало узимати што мање, или покушати потпуно се одвикнути од ње.
Бесмртно тело
Поменути нобеловац Алексис Карел је сматрао да је елиминација тих штетних супстанци из крви важнија од саме исхране. Питање здравља и живота се по њему увек своди на крв. Карел је закључио да је крв флуид у којем ћелија не само плови и живи, него се и дегенерише и затим додаје: “Зашто не бисмо очистили тело од истрошених флуида, развили сличну технику њиховог обнављања и тако постигли бесмртност?” Са свим оним отровом који човек удише, пије или једе кроз храну, а који га не убија одмах, његова витална струја се мења од реке здравља и живота ка бари загађења и смрти.
То значи, а што Карел није приметио, да ако средина постане загађена, способност ћелије да одржава везу са околном средином, то јест са оним изворима енергије, се постепено деградира док се на крају не спусти на ниво на којем не може више примати сигнал животворног духа, губећи истовремено и своју виталност. На тој тачки ћелија је мртва. Њени магнетни полови су кородирали под дејством киселих супстанци које нису могле бити елиминисане из крвотока.
Карел је добро приметио да је људско тело састављено од ћелија које су, под условом да им је обезбеђена одговарајућа средина бесмртне, никада не умиру. Ту би се могла крити тајна физичке бесмртности. Није на одмет напоменути да је Карел, као талентован и успешан научник, пре свега хирург и биолог, након што се из Француске преселио у Америку, радио у оном чувеном Рокфелеровом институту за медицинска истраживања. За свој рад је од института примио неколико награда. Међутим, након што ју у својим истраживањима, руковођен дубокоумним промишљањима, зашао у сферу одржавања здравља, те чак и постизања бесмртности, он је на дискретан начин уклоњен из Рокфелеровог института. Што се чини потпуно логичним, јер је он тврдио да се у одржавању људског тела у чистом, природном стању, уз помоћ редовне детоксикације, крије тајна исцељења, апсолутног здравља и дуговечности. Што подразумева проналажење и тумачење узрока болести на природан начин, без употребе било какве хемије. Рокфелеровом институту такве теорије нису требале.
Епилог
Узимајући све то у обзир, зар се на крају не чини да је данашња наука о човеку ипак још увек на рудиментарном нивоу и да је наше незнање о сопственим телима још увек дубоко, те да се није много променило од оних времена када је то Алексис Карел приметио. У његовом садашњем дегенерисаном стању човеково тело је директно погођено кумулативним ефектом његових штетних навика, непријатељске средине и отрова унесених кроз храну и лекове, тако да је крајње време да се данашњи модерни човек сети Марка Твена, који је некада давно виспрено приметио:
„У невољу нас не доводи толико оно што не знамо,
колико оно што знамо, али што једноставно није тачно.”
Па да сходно томе, преиспита своје знање у које тако чврсто и тврдоглаво верује, затим покуша да се извуче из невоље која га је снашла, и почне са властитом обновом. Та обнова неће сигурно бити лака, јер је у тој обнови, као што је рекао Алексис Карел у још једној својој поруци са самог почетка, он истовремено и мермер и кипар. А као награда за уложени труд и евентуални патњу ће му моћи послужити сазнање да је као кипар, вајањем свог тела, коначно свој живот и своју судбину преузео у своје руке, истргнувши их из руку грабљивица.
А када тај кип буде завршен коначно ће схватити да је стање, изглед, способност и здравље његовог тела директна рефлексија стања његовог ума и система веровања које он упражњава, јер је његово тело само пројекција онога што он верује да оно представља. Али исто тако ће схватити да је он сам коначан израз бесконачне универзалне свести која сагледава саму себе из безброј различитих тачака и перспектива да би докучила сопствено значење.
И на самом крају, како је ономад пророчански поручио Вилхелм Рајх: „Нема доказа. Не постоји никакав ауторитет, ни председник, ни академија, ни суд, ни конгрес, ни сенат, на читавој планети, који би поседовали знање и моћ да одлуче како ће изгледати знање сутрашњице. Нема никаквог смисла покушавати доказати нешто непознато некоме ко није свестан тога непознатог или је уплашен од претећих ауторитета. Једино добра стара правила учења ће коначно довести до разумевања онога што је суштински важно за нашу овоземаљску егзистенцију.”
