Da li je u životu modernog čoveka većina stvari oganizovana lažno i sračunato da čoveka drže u apsolutnom mraku i zabludi da je prosvećen i da sve zna?
Evo kako to izgleda na primeru bolesti poliomijelitis (dečija paraliza) koja je hiljadama godina postojala kao endemska bolest i nije privlačila mnogo pažnje do 1880-ih kada su u Evropi, a zatim i Severnoj Americi, izbile prve epidemije . Naučnici su primetili da se ova bolest pojavila sa početkom masovne primene pesticida a Čarls Kaverlija (Charles Caverly), koji se bavio testiranjima na tu temu dokazao je i poručio „sigurno nije u pitanju nikakva zarazna bolest“. Uprkos tome i mnogim drugim istraživanjima svi takozvani eksperimenti kojima su tadašnji naučnici pokušavali da dokažu postojanje virusa polia pre su ličili na veštičiju rabotu, nego na pravu nauku,a 1948. tadašnji ekspert za ta pitanja Džon Pol sa Univerziteta Jel je zaključio da još nije poznato na koji način taj virus, ako postoji, napada ljudsko telo.
Da bi dokazali suprotno iz džungli Afrike su stotine hiljada majmuna prebačene za eksperimente u evropskim i američkim laboratorijama. Od tog broja onima kojima su ubrizgavanja vršena u ostale delove tela (a ne u mozak) nijedan nikada nije oboleo. Nisu pomogli ni dokazi čuvenog profesora sa Harvarda, Miltona Rozenaua da se ne radi o infektivnoj bolesti koju su prouzrokovali virusi.Očigledno trebalo je napraviti vakcinu.
U svet je otišla režirana istina, a za njenu potvrdu početkom pedesetih poslužio je Džonas Edvard Salk koji je nepobitno dokazao postojanje polio virusa, i da može napraviti i efikasnu vakcinu a tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je dodelio Salku Zlatnu medalju Američkog kongresa.
Samo 13 dana nakon što je vakcina slavljenički dočekana od svih američkih novina i radija kao jedno od najvećih medicinskih otkrića veka, a dva dana nakon što je britanski ministar zdravlja objavio da će i njegova zemlja odmah krenuti sa proizvodnjom te vakcine, stigle su prve vesti o nesreći. Deca vakcinisana sa jednom vrstom vakcine su počela da dobijaju simptome polia.
Ovo je istina o tome.
Savremenici ovih modernih vremena, u kojima su se, kako čvrsto veruju, srećnom igrom sudbine našli, znaju ponekad da se prema onim malo starijim vremenima odnose, onako sa visine, ispunjeni ponosom, sa mešavinom omalovažavanja, sažaljenja, pa čak i ruganja. To se posebno odnosi na ona srednjovekovna vremana, koja se u njihovim glavama uvek nekako spontano vežu za nešto arhaično, primitivno, zastarelo, prevaziđeno, pa čak i mračno. Predodžba da je u tim mračnim vremenima bilo i nečega lepog i romantičnog, je potpuno nestala iz percepcije modernog čoveka. A da se ne govori o viteštvu, koje je na brutalan način proterano iz njegovog života, a koga je itekako bilo u onom mračnom srednjem veku, i po kojem bi se ponekad mogli tog vremena čak i sa pijetetom sećati. Kada bi se ušlo u malo dublju analizu poređenja ta dva vremena moglo bi se lako naći još dosta crta po kojima bi savremenici ovog modernog doba mogli da zavide svojim davnim precima.
Ali ono što je još interesantnije je da i u onim negativnim takmičarskim kategorijama moderno vreme ni malo ne zaostaje za srednjim vekom, te da ih u nekim i daleko nadmašuje. Onaj primitivizam i zastarelost, pa čak i divljaštvo, su u daleko većoj meri svojstveni modernom čoveku nego onom srednjovekovnom, ma da bi ga u tako nešto teško iko mogao ubediti. A da se ne govori o mračnjaštvu, to jest o apsolutnom mraku u kojem moderni čovek živi. U toj kategoriji je on daleko nadmašio sve svoje prethodnike, jer se nikada u čitavoj istoriji čovečanstava nije dogodilo da ljudi žive u takvom mraku i neznanju i pored toga što su svakodnevni bombardovani i zasipani neverovatnim brojem raznih informacija. Valjda zato što su sve, ili ogromna većina, lažne i sračunate da modernog čoveka drže u apsolutnom mraku, istovremeno ga održavajući u zabludi da je prosvećen i da sve zna.
Poliomelitis
Ako se u poređenju vremena držimo medicine, pošto je to jedna od oblasti ljudskog stvaralaštva u kojoj je moderni čovek u najvećoj meri nazadovao u odnosu na srednjovekovnog, možda bi se na primeru jedne bolesti zvane poliomijelitis mogao na najslikovitiji način predstaviti taj mrak u koji je zapao moderni čovek.
U stvaranju te slike, kao i bilo koje druge slike, najprikladnijim se čini krenuti od Vikipedije, da bi saznali one zvanične podatke o toj bolesti. U toj internet sveznalici se ta bolest naziva i dečija paraliza, a skraćeno je zovu još i polio. Kaže se da je to akutna infektivna i veoma zarazna bolest koja predstavlja „upalu sive moždine”. Izaziva je polio virus, a prenosi se fekalijama i oralno. Kaže se zatim da u 90-95% slučajeva ne izaziva nikakve simptome, dok samo u 3% slučajeva prodire u centralni nervni sistem i izaziva meningitis, ali samo kod 0.1-0.5% obolelih se uništavaju motorni neuroni i dolazi do slabosti mišića i paralize. Bolest najčešće napada decu od 3-8 godina starosti, te se stoga i naziva dečija paraliza. Poliomijelitis je hiljadama godina postojao kao endemska bolest i nije privlačio mnogo pažnje do 1880-ih kada su u Evropi, a zatim i Severnoj Americi, izbile prve epidemije.
Zatim se navodi da se inficiranje, to jest obolevanje, može sprečiti vakcinacijom, ali je potrebno vakcinaciju obnavljati više puta. Vakcinu je prvi napravio Džonas Edvard Salk, za koga se kaže da je rođen u porodici rusko-jevrejskih emigranata. Vakcina je stvorena na principu neutralisanog virusa koji izaziva imunu reakciju kod ljudi. Ova reakcija proizvodi dugotrajnu zaštitu od opasne žive forme virusa. Otkrio ju je 1952. i testirao na sebi, svojoj porodici i saradnicima. Testovi na oko dva miliona dece su sprovedeni 1954. tako što je polovina dece vakcinisana, a polovina je dobila placebo i služila kao kontrolna grupa. Dana 12. aprila 1955. saopšteni su rezultati; vakcina je bila sigurna i efikasna. Dve godine posle početka primene ove vakcine, broj slučajeva poliomijelitisa u SAD je pao za 85-90%. Vakcina se davala inekcijom. Kasnije, 1962. godine Albert Sejbin je napravio i oralnu vakcinu. Obe vakcine su i danas u upotrebi.
Tako bi otprilike izgledala zvanična bajkolika priča o poliomijelitisu, vakcinama i njihovim pronalazačima. Ona nezvanična priča na tu temu je sasvim drugačija i po žanru je bliža hororu, nego bajkama. Prema njoj masovnije pojave neurološke bolesti sa simptomima paralize pojavile su se u XIX veku tokom industrijalizacije, kada su se iz različitih razloga pojavile i mnoge druge bolesti, kojih nikada ranije nije bilo. Tokom prve polovine XX veka poput šumskog požara proširila se čitavim industrijalizovanim zapadom, dok u onim zemljama u kojima industrijalizacija još nije započela svoj smrtonosni pohod, poliomijelitisa uopšte nije bilo.
Ono što je privuklo pažnju tadašnjih savesnih i, može se reći, pravih naučnika je činjenica da je pojava poliomilelitisa koincidirala sa početkom masovne primene pesticida. To je inače bolest koju karakteriše degeneracija nerava kičmenog stuba. Prva velika epidemija dogodila se 1887. godine u Švedskoj, i to 13 godina nakon početka primene pesticida zvanog DDT, koji su izumili Nemci 1874. Skoro istovremeno je 1873. konstruisan i odmah uveden u upotrebu prvi mehanički raspršivač pesticida, kojim su usevi prskani smešom vode, kerozina, sapuna i atsenika. Kakva egzotična kombinacija!
Džim Vest (Jim West), iz Njujorka, je bio jedan od prvih koji su primetili da postoji direktna uzročno-posledična veza između sve češćih pojava epidemija paralize i neviđene ekspanzije izmišljanja i upotrebe raznih hemikalija za navodnu borbu protiv insekata i ostalih štetočina. Ali nije samo pomenuti DDT bio problematičan, jer je tih godina već u upotrebi bilo još nekoliko neurotoksičnih organohlorina.
- je neurolog Alfred Vulpian eksperimentom dokazao da je olovo izazvalo kod pasa iste simptome koje su imali ljudi obolele od polia. Da bi 1883. godine ruski naučnik Mjezejeski Popov (Miezeyeski Popow) u sličnom eksperimentu dokazao da iste simptome izaziva i arsen. A to su sve bili glavni sastojci prvih pesticida. Arsenik je bio u sastavu insekticida zvanog Paris green, koji se koristio još od 1870. za ubijanje gusenica.
Umesto da se na osnovu tih eksperimentalnih dokaza zabrani upotreba Pariz grina, izmišljen je jedan još otrovniji, zvani olovni arsenat, u čijim sastavu je bilo još nekih teških metala, a koji je počeo da se koristi 1892. u američkoj saveznoj državi Masaćusec. Prema jednom članku objavljenom 2004. u britanskom magazinu The Ecologist, samo dve godine nakon početka upotrebe tog pesticida u toj američkoj državi izbila je epidemija poliomijelitisa. To je navelo doktora Čarlsa Kaverlija (Charles Caverly), koji se također bavio testiranjima na tu temu, da zaključi da su toksini najverovatniji uzrok epidemija, a ne virusi. Ostalo je zabeleženo da je rekao da: „tu sigurno nije u pitanju nikakva zarazna bolest”.
Međutim, uprkos sve više dokaza o vezi između paralize i pesticida olovni arsenat je velikom brzinom postao najvažniji pesticid za voćarstvo u vodećim industrijskom zemljama. Manija pesticida se nastavljala nesmanjenim tempom, tako da su se neprestalno pojavljivali novi, efikasniji, ali i otrovniji. U onom Masaćusecu se 1907. godine počeo na pamučnim poljima, ali i u fabrikama, koristiti kalcijum aresnat. Samo nekoliko meseci kasnije u blizini tri fabrike za preradu pamuka 69-toro dece je obolelo od bolesti sa siptomima paralize. Ostalo je zabeleženo da je istovremeno i olovni arsenat korišten u obližnjim voćnjacima. Paralelno sa gomilanjem dokaza o vezi između paralize i pesticida i manijom u njihovoj upotrebi, nastavljena je i manija u potrazi za virusom kao uzročnikom poliomijelitisa.
Temelje za građevinu teorije virusa kao uzročnika polia postavili su 1908. godine Austrijanci Karl Landštajner i Ervin Poper, za koje će Svetska zdravstvena organizacija izjaviti da njihovi eksperimenti predstavljaju: „kamene međaše u borbi protiv polia”. To je bilo samo godinu dana nakon onoga što se dogodilo u Masaćusecu. Njih dvojica su uzeli uzorak iz kičmene moždine jednog devetogodišnjeg dečaka obolelog od paralize i to pomešali sa vodom da bi dobili smešu koju će ubrizgati u abdomen dva majmuna koji su služili kao zamorci. Ubrizgali su ni manje, ni više nego šolju ipo te smeše. Jedan od majmuna je umro, a drugi obolio od polia. To je bilo dovoljno revolucionarno da opravda onu pohvalu ugledne WHO. U izveštaju se nije baš glasno pominjalo da je ista ta „virusna supa” data oralno jednoj grupi majmuna, a drugoj ubrizgana inekcijom u nožne mišiće, i da nijedan od tih majmuna nije oboleo od paralize.
Nedugo zatim drugi dvojac virusologa revolucionara Sajmon Fleksner i Pol Luis su sličnu supu ubrizgali direktno u mozak jednog majmuna, da bi zatim iz njegovog mozga uzeli uzorak i ubacili u mozak drugog majmuna. I tako redom, valjda da dokažu infektivnost tog novootkrivenog virusa, sve dok na kraju jedan majmun nije konačno oboleo od paralize. I eto eureke, virus je konačno dokazan kao uzročnik te tajanstvene bolesti. Nekoliko godina kasnije, 1911. će se Fleksner hvaliti u izjavi za jedne novine da su njih dvojica blizu da pronađu i lek protiv te bolesti.
Više je nego jasno, čak i laicima, da su svi ti takozvani eksperimanti kojima su tadašnji naučnici pokušavali da dokažu postojanje virusa polia pre ličili na veštičiju rabotu, nego na pravu nauku. Kao osnovno, što se naučnosti tiče, pošto tada još nije bilo ni elektronskog mikroskopa, tog fantomskog virusa niko nije uspeo izolovati i pokazati kako izgleda. A osim toga, nije tu bilo ni kontrolnih ispitivanja, što se smatra osnovnim i neophodnim uslovom da bi se neki eksperiment mogao priznati od strane kolega kao naučan. I na kraju, nije ni čudo što su majmuni obolevali i umirali, jer su im se u glave ubacivale smeše koje su sadržale čak i komade izmeta, delove mozga drugih životinja i ko zna kakve još materije. A ono što je najvažnije, niko se nije setio da u mozak ispitivanih životinja ubrizga olovo, arsen i ostale sastojke pesticida zbog kojih su ljudi i životinje stvarno obolevali od paralize
Narednih decenija epidemije polia će nastaviti da se povremeno javljaju uporedo sa potragom za njihovim izazivačem, za koga su kvazi naučnici bivali sve fanatičnije uvereni da to mora biti virus. Čak i elektronski mikroskop, koji je konstruisan 1931. nije pomogao da iko tog virusa konačno izoluje. 1948. na Međunarodnom kongresu o poliomijelitisu, održanom u Njujorku, tadašnji ekspert za ta pitanja Džon Pol sa Univerziteta Jel je zaključio da još nije poznato na koji način taj virus, ako postoji, napada ljudsko telo. Nije nevažno napomenuti da je tih decenija vladala prava majmunska lovačka groznica u tropskim krajevima Azije i Afrike, u čijim džunglama su uhvaćene hiljade majmuna, da bi bili transportovani u udaljene evropske i američke laboratorije. Tamo su im u glave ubrizgavali svakojake supe nepoznatog sadržaja, od kojih su nesretnici obolevali i umirali.
Treba naglasiti da su majmuni obolevali i umirali samo onda kada su im te supe ubrizgavane direktno u mozak. Od onih majmuna kojima su ubrizgavanja vršena u ostale delove tela nijedan nikada nije oboleo. 1953. je konačno nekome od tih neumornih lovaca pošlo za rukom da napravi sliku polio virusa uz pomoć elektronskog mikroskopa. Ali, kako se pokazalo, na slici su se videle samo bele tačke. Da bi se tako nešto moglo smatrati naučnim dokazom te tačkice su morale biti izolovane i pročišćene, pa tek onda fotografisane, uz prethodno određene biohemijske karakteristike. Nikome tada to nije pošlo za rukom.
Jedini dokaz je bio da su poneke od životinja kojima su ubrizgavali one smeše nepoznatih sastava obolevali ili umirale. Najteži udarac ti lovci na polio virusa su dobili 1941. kada je u naučnom časopisu Archives of Pediatrics objavljeno da: „Još nije neopozivo dokazano da je humani poliomijelitis zarazna bolest. “ Također nije dokazano da je i onaj eksperimentalni majmunski, takozvani poliomijelitis prenosiv. Još 1921. godine je onaj legendarni doktor i profesor sa Harvarda, Milton Rozenau, koji je učestvovao u onom ispitivanju u bostonskoj luci na ostrvu Galops, kojim je dokazano da ona španska groznica nije infektivna, te stoga nije uzrokovana nikakvim virisom, ustvrdio: „da u tadašnjim eksperimentima sa majmunima nije nikada dokazano da je ijedan majmun spontano oboleo, mada je živeo i bio u bliskom kontaktu sa takozvanim inficiranim majmunima”. Što bi trebalo da bude dovoljan dokaz da se ne radi o infektivnoj bolesti koju su prouzrokovali virusi.
Džonas Salk – spasilac
Međutim, ništa od toga nije sprečilo onog Vikipedijinog junaka Džonasa Edvarda Salka da početkom pedesetih proglasi da je nepobitno dokazao postojanje polio virusa, i ne samo to, nego da može napraviti i efikasnu vakcinu. On je bio toliko opsednut svojim istraživanjima da je, po sopstvenom svedočenju, za ono dokazivanje nedokazivog na naučničkom virusnom oltaru, tokom najvažnije faze istraživanja, žrtvovao ni manje, ni više, nego 17,000 majmuna, koje je jedan od njegovih kolega nazvao herojima. Prema konzervativnim procenama, ukupan broj za nauku stradalih majmuna tih godina ceni se na stotine hiljada. Prosto je čudo da danas na planeti Zemlji ima uopšte majmuna.
- godine, tokom testiranja Salkove vakcine, Bernis Edi (Bernice Eddy), koja je ispred američkevlade kontrolisala sigurnost, primetila je da ta vakcina kod nekih testiranih majmuna izaziva izuzetno oštru paralizu. Ona nije bila sigurna šta izaziva paralizu, virus, prisutni ćelijski otpad ili neki toksini, ali je bila sigurna da bi to moglo izazvati i smrt životinja. Kao što zahteva protokol, napravila je snimke majmuna i sve to prijavila pretpostavljenom. On je bio ljut, zašto je napravila bespotrebnu paniku. I umesto da uzme ozbiljno u obzir njena zapažanja i preduzme istragu, Bernis je odmah skinuta sa te dužnosti, a nešto kasnije je morala da napusti taj istraživački posao, pre nego što će se njene sumnje pokazati opravdanim.
- aprila 1955. Salkovu vakcinu je slavila čitava nacija, kao spasonosnu supstancu koja je konačno nudila potpunu zaštitu od polio virusa. Tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je dodelio Salku Zlatnu medalju Američkog kongresa. Američka i kanadska televizija i sve glavne novine su se pridružile slavlju. 16. aprila se pridružio i Manchester Guardian sa tvrdnjom na naslovnoj strani: „Samo bi zbacivanje sa vlasti komunističke vlade u Sovjetskom savezu izazvalo više sreće u srcima i domovima američkih građana, od te vesti koja je objavljena prošlog utorka, da se 166 godina dug rat protiv paralitičkog poliomijelitisa konačno bliži kraju.
Ali slavlje i trijumf su bili kratkog daha. Istoričar medicine Bidou Bejli (Beddow Bayly) je zapisao: „Samo 13 dana nakon što je vakcina slavljenički dočekana od svih američkih novina i radija kao jedno od najvećih medicinskih otkrića veka, a dva dana nakon što je britanski ministar zdravlja objavio da će i njegova zemlja odmah krenuti sa proizvodnjom te vakcine, stigle su prve vesti o nesreći. Deca vakcinisana sa jednom vrstom vakcine su počela da dobijaju simptome polia. Narednih dana stizale su vesti o sve više sličnih slučajeva, neki su bili uzokovani drugim markama vakcine.” Bejli je zatim nastavio: „Onda je došla vest o jednoj sasvim neočekivanoj komplikaciji. Medicinski državni činovnik iz Denvera, doktor Florio je opisao nešto što je on nazvao ‘satelitski polio’, a to je da su neki od roditelja ili bliskih rođaka dece koju su doveli na vakcinaciju sami dobili prve simptome polia i bili zadržani u bolnici. Nakon što su se vratili kući simptomi su se preneli na one sa kojima su bili u kontaktu, mada oni sami nisu imali više nikakve simptome.”
SLEDEĆI NASTAVAK ČITAJTE OD : 17.05.2003.
