Да ли је у животу модерног човека већина ствари оганизована лажно и срачунато да човека држе у апсолутном мраку и заблуди да је просвећен и да све зна?
Ево како то изгледа на примеру болести полиомијелитис (дечија парализа) која је хиљадама година постојала као ендемска болест и није привлачила много пажње до 1880-их када су у Европи, а затим и Северној Америци, избиле прве епидемије . Научници су приметили да се ова болест појавила са почетком масовне примене пестицида а Чарлс Каверлија (Charles Caverly), који се бавио тестирањима на ту тему доказао је и поручио „сигурно није у питању никаква заразна болест“. Упркос томе и многим другим истраживањима сви такозвани експерименти којима су тадашњи научници покушавали да докажу постојање вируса полиа пре су личили на вештичију работу, него на праву науку,а 1948. тадашњи експерт за та питања Џон Пол са Универзитета Јел је закључио да још није познато на који начин тај вирус, ако постоји, напада људско тело.
Да би доказали супротно из џунгли Африке су стотине хиљада мајмуна пребачене за експерименте у европским и америчким лабораторијама. Од тог броја онима којима су убризгавања вршена у остале делове тела (а не у мозак) ниједан никада није оболео. Нису помогли ни докази чувеног професора са Харварда, Милтона Розенауа да се не ради о инфективној болести коју су проузроковали вируси.Очигледно требало је направити вакцину.
У свет је отишла режирана истина, а за њену потврду почетком педесетих послужио је Џонас Едвард Салк који је непобитно доказао постојање полио вируса, и да може направити и ефикасну вакцину а тадашњи амерички председник Двајт Ајзенхауер је доделио Салку Златну медаљу Америчког конгреса.
Само 13 дана након што је вакцина слављенички дочекана од свих америчких новина и радија као једно од највећих медицинских открића века, а два дана након што је британски министар здравља објавио да ће и његова земља одмах кренути са производњом те вакцине, стигле су прве вести о несрећи. Деца вакцинисана са једном врстом вакцине су почела да добијају симптоме полиа.
Ово је истина о томе.
Савременици ових модерних времена, у којима су се, како чврсто верују, срећном игром судбине нашли, знају понекад да се према оним мало старијим временима односе, онако са висине, испуњени поносом, са мешавином омаловажавања, сажаљења, па чак и ругања. То се посебно односи на она средњовековна времана, која се у њиховим главама увек некако спонтано вежу за нешто архаично, примитивно, застарело, превазиђено, па чак и мрачно. Предоџба да је у тим мрачним временима било и нечега лепог и романтичног, је потпуно нестала из перцепције модерног човека. А да се не говори о витештву, које је на бруталан начин протерано из његовог живота, а кога је итекако било у оном мрачном средњем веку, и по којем би се понекад могли тог времена чак и са пијететом сећати. Када би се ушло у мало дубљу анализу поређења та два времена могло би се лако наћи још доста црта по којима би савременици овог модерног доба могли да завиде својим давним прецима.
Али оно што је још интересантније је да и у оним негативним такмичарским категоријама модерно време ни мало не заостаје за средњим веком, те да их у неким и далеко надмашује. Онај примитивизам и застарелост, па чак и дивљаштво, су у далеко већој мери својствени модерном човеку него оном средњовековном, ма да би га у тако нешто тешко ико могао убедити. А да се не говори о мрачњаштву, то јест о апсолутном мраку у којем модерни човек живи. У тој категорији је он далеко надмашио све своје претходнике, јер се никада у читавој историји човечанстава није догодило да људи живе у таквом мраку и незнању и поред тога што су свакодневни бомбардовани и засипани невероватним бројем разних информација. Ваљда зато што су све, или огромна већина, лажне и срачунате да модерног човека држе у апсолутном мраку, истовремено га одржавајући у заблуди да је просвећен и да све зна.
Полиомелитис
Ако се у поређењу времена држимо медицине, пошто је то једна од области људског стваралаштва у којој је модерни човек у највећој мери назадовао у односу на средњовековног, можда би се на примеру једне болести зване полиомијелитис могао на најсликовитији начин представити тај мрак у који је запао модерни човек.
У стварању те слике, као и било које друге слике, најприкладнијим се чини кренути од Википедије, да би сазнали оне званичне податке о тој болести. У тој интернет свезналици се та болест назива и дечија парализа, а скраћено је зову још и полио. Каже се да је то акутна инфективна и веома заразна болест која представља „упалу сиве мождине”. Изазива је полио вирус, а преноси се фекалијама и орално. Каже се затим да у 90-95% случајева не изазива никакве симптоме, док само у 3% случајева продире у централни нервни систем и изазива менингитис, али само код 0.1-0.5% оболелих се уништавају моторни неурони и долази до слабости мишића и парализе. Болест најчешће напада децу од 3-8 година старости, те се стога и назива дечија парализа. Полиомијелитис је хиљадама година постојао као ендемска болест и није привлачио много пажње до 1880-их када су у Европи, а затим и Северној Америци, избиле прве епидемије.
Затим се наводи да се инфицирање, то јест оболевање, може спречити вакцинацијом, али је потребно вакцинацију обнављати више пута. Вакцину је први направио Џонас Едвард Салк, за кога се каже да је рођен у породици руско-јеврејских емиграната. Вакцина је створена на принципу неутралисаног вируса који изазива имуну реакцију код људи. Ова реакција производи дуготрајну заштиту од опасне живе форме вируса. Открио ју је 1952. и тестирао на себи, својој породици и сарадницима. Тестови на око два милиона деце су спроведени 1954. тако што је половина деце вакцинисана, а половина је добила плацебо и служила као контролна група. Дана 12. априла 1955. саопштени су резултати; вакцина је била сигурна и ефикасна. Две године после почетка примене ове вакцине, број случајева полиомијелитиса у САД је пао за 85-90%. Вакцина се давала инекцијом. Касније, 1962. године Алберт Сејбин је направио и оралну вакцину. Обе вакцине су и данас у употреби.
Тако би отприлике изгледала званична бајколика прича о полиомијелитису, вакцинама и њиховим проналазачима. Она незванична прича на ту тему је сасвим другачија и по жанру је ближа хорору, него бајкама. Према њој масовније појаве неуролошке болести са симптомима парализе појавиле су се у XIX веку током индустријализације, када су се из различитих разлога појавиле и многе друге болести, којих никада раније није било. Током прве половине XX века попут шумског пожара проширила се читавим индустријализованим западом, док у оним земљама у којима индустријализација још није започела свој смртоносни поход, полиомијелитиса уопште није било.
Оно што је привукло пажњу тадашњих савесних и, може се рећи, правих научника је чињеница да је појава полиомилелитиса коинцидирала са почетком масовне примене пестицида. То је иначе болест коју карактерише дегенерација нерава кичменог стуба. Прва велика епидемија догодила се 1887. године у Шведској, и то 13 година након почетка примене пестицида званог ДДТ, који су изумили Немци 1874. Скоро истовремено је 1873. конструисан и одмах уведен у употребу први механички распршивач пестицида, којим су усеви прскани смешом воде, керозина, сапуна и атсеника. Каква егзотична комбинација!
Џим Вест (Jim West), из Њујорка, је био један од првих који су приметили да постоји директна узрочно-последична веза између све чешћих појава епидемија парализе и невиђене експанзије измишљања и употребе разних хемикалија за наводну борбу против инсеката и осталих штеточина. Али није само поменути ДДТ био проблематичан, јер је тих година већ у употреби било још неколико неуротоксичних органохлорина.
- је неуролог Алфред Вулпиан експериментом доказао да је олово изазвало код паса исте симптоме које су имали људи оболеле од полиа. Да би 1883. године руски научник Мјезејески Попов (Miezeyeski Popow) у сличном експерименту доказао да исте симптоме изазива и арсен. А то су све били главни састојци првих пестицида. Арсеник је био у саставу инсектицида званог Paris green, који се користио још од 1870. за убијање гусеница.
Уместо да се на основу тих експерименталних доказа забрани употреба Париз грина, измишљен је један још отровнији, звани оловни арсенат, у чијим саставу је било још неких тешких метала, а који је почео да се користи 1892. у америчкој савезној држави Масаћусец. Према једном чланку објављеном 2004. у британском магазину The Ecologist, само две године након почетка употребе тог пестицида у тој америчкој држави избила је епидемија полиомијелитиса. То је навело доктора Чарлса Каверлија (Charles Caverly), који се такођер бавио тестирањима на ту тему, да закључи да су токсини највероватнији узрок епидемија, а не вируси. Остало је забележено да је рекао да: „ту сигурно није у питању никаква заразна болест”.
Међутим, упркос све више доказа о вези између парализе и пестицида оловни арсенат је великом брзином постао најважнији пестицид за воћарство у водећим индустријском земљама. Манија пестицида се настављала несмањеним темпом, тако да су се непрестално појављивали нови, ефикаснији, али и отровнији. У оном Масаћусецу се 1907. године почео на памучним пољима, али и у фабрикама, користити калцијум ареснат. Само неколико месеци касније у близини три фабрике за прераду памука 69-торо деце је оболело од болести са сиптомима парализе. Остало је забележено да је истовремено и оловни арсенат кориштен у оближњим воћњацима. Паралелно са гомилањем доказа о вези између парализе и пестицида и манијом у њиховој употреби, настављена је и манија у потрази за вирусом као узрочником полиомијелитиса.
Темеље за грађевину теорије вируса као узрочника полиа поставили су 1908. године Аустријанци Карл Ландштајнер и Ервин Попер, за које ће Светска здравствена организација изјавити да њихови експерименти представљају: „камене међаше у борби против полиа”. То је било само годину дана након онога што се догодило у Масаћусецу. Њих двојица су узели узорак из кичмене мождине једног деветогодишњег дечака оболелог од парализе и то помешали са водом да би добили смешу коју ће убризгати у абдомен два мајмуна који су служили као заморци. Убризгали су ни мање, ни више него шољу ипо те смеше. Један од мајмуна је умро, а други оболио од полиа. То је било довољно револуционарно да оправда ону похвалу угледне WHO. У извештају се није баш гласно помињало да је иста та „вирусна супа” дата орално једној групи мајмуна, а другој убризгана инекцијом у ножне мишиће, и да ниједан од тих мајмуна није оболео од парализе.
Недуго затим други двојац вирусолога револуционара Сајмон Флекснер и Пол Луис су сличну супу убризгали директно у мозак једног мајмуна, да би затим из његовог мозга узели узорак и убацили у мозак другог мајмуна. И тако редом, ваљда да докажу инфективност тог новооткривеног вируса, све док на крају један мајмун није коначно оболео од парализе. И ето еуреке, вирус је коначно доказан као узрочник те тајанствене болести. Неколико година касније, 1911. ће се Флекснер хвалити у изјави за једне новине да су њих двојица близу да пронађу и лек против те болести.
Више је него јасно, чак и лаицима, да су сви ти такозвани експериманти којима су тадашњи научници покушавали да докажу постојање вируса полиа пре личили на вештичију работу, него на праву науку. Као основно, што се научности тиче, пошто тада још није било ни електронског микроскопа, тог фантомског вируса нико није успео изоловати и показати како изгледа. А осим тога, није ту било ни контролних испитивања, што се сматра основним и неопходним условом да би се неки експеримент могао признати од стране колега као научан. И на крају, није ни чудо што су мајмуни оболевали и умирали, јер су им се у главе убацивале смеше које су садржале чак и комаде измета, делове мозга других животиња и ко зна какве још материје. А оно што је најважније, нико се није сетио да у мозак испитиваних животиња убризга олово, арсен и остале састојке пестицида због којих су људи и животиње стварно оболевали од парализе
Наредних деценија епидемије полиа ће наставити да се повремено јављају упоредо са потрагом за њиховим изазивачем, за кога су квази научници бивали све фанатичније уверени да то мора бити вирус. Чак и електронски микроскоп, који је конструисан 1931. није помогао да ико тог вируса коначно изолује. 1948. на Међународном конгресу о полиомијелитису, одржаном у Њујорку, тадашњи експерт за та питања Џон Пол са Универзитета Јел је закључио да још није познато на који начин тај вирус, ако постоји, напада људско тело. Није неважно напоменути да је тих деценија владала права мајмунска ловачка грозница у тропским крајевима Азије и Африке, у чијим џунглама су ухваћене хиљаде мајмуна, да би били транспортовани у удаљене европске и америчке лабораторије. Тамо су им у главе убризгавали свакојаке супе непознатог садржаја, од којих су несретници оболевали и умирали.
Треба нагласити да су мајмуни оболевали и умирали само онда када су им те супе убризгаване директно у мозак. Од оних мајмуна којима су убризгавања вршена у остале делове тела ниједан никада није оболео. 1953. је коначно некоме од тих неуморних ловаца пошло за руком да направи слику полио вируса уз помоћ електронског микроскопа. Али, како се показало, на слици су се виделе само беле тачке. Да би се тако нешто могло сматрати научним доказом те тачкице су морале бити изоловане и прочишћене, па тек онда фотографисане, уз претходно одређене биохемијске карактеристике. Никоме тада то није пошло за руком.
Једини доказ је био да су понеке од животиња којима су убризгавали оне смеше непознатих састава оболевали или умирале. Најтежи ударац ти ловци на полио вируса су добили 1941. када је у научном часопису Archives of Pediatrics објављено да: „Још није неопозиво доказано да је хумани полиомијелитис заразна болест. “ Такођер није доказано да је и онај експериментални мајмунски, такозвани полиомијелитис преносив. Још 1921. године је онај легендарни доктор и професор са Харварда, Милтон Розенау, који је учествовао у оном испитивању у бостонској луци на острву Галопс, којим је доказано да она шпанска грозница није инфективна, те стога није узрокована никаквим вирисом, устврдио: „да у тадашњим експериментима са мајмунима није никада доказано да је иједан мајмун спонтано оболео, мада је живео и био у блиском контакту са такозваним инфицираним мајмунима”. Што би требало да буде довољан доказ да се не ради о инфективној болести коју су проузроковали вируси.
Џонас Салк – спасилац
Међутим, ништа од тога није спречило оног Википедијиног јунака Џонаса Едварда Салка да почетком педесетих прогласи да је непобитно доказао постојање полио вируса, и не само то, него да може направити и ефикасну вакцину. Он је био толико опседнут својим истраживањима да је, по сопственом сведочењу, за оно доказивање недоказивог на научничком вирусном олтару, током најважније фазе истраживања, жртвовао ни мање, ни више, него 17,000 мајмуна, које је један од његових колега назвао херојима. Према конзервативним проценама, укупан број за науку страдалих мајмуна тих година цени се на стотине хиљада. Просто је чудо да данас на планети Земљи има уопште мајмуна.
- године, током тестирања Салкове вакцине, Бернис Еди (Bernice Eddy), која је испред америчкевладе контролисала сигурност, приметила је да та вакцина код неких тестираних мајмуна изазива изузетно оштру парализу. Она није била сигурна шта изазива парализу, вирус, присутни ћелијски отпад или неки токсини, али је била сигурна да би то могло изазвати и смрт животиња. Као што захтева протокол, направила је снимке мајмуна и све то пријавила претпостављеном. Он је био љут, зашто је направила беспотребну панику. И уместо да узме озбиљно у обзир њена запажања и предузме истрагу, Бернис је одмах скинута са те дужности, а нешто касније је морала да напусти тај истраживачки посао, пре него што ће се њене сумње показати оправданим.
- априла 1955. Салкову вакцину је славила читава нација, као спасоносну супстанцу која је коначно нудила потпуну заштиту од полио вируса. Тадашњи амерички председник Двајт Ајзенхауер је доделио Салку Златну медаљу Америчког конгреса. Америчка и канадска телевизија и све главне новине су се придружиле слављу. 16. априла се придружио и Manchester Guardian са тврдњом на насловној страни: „Само би збацивање са власти комунистичке владе у Совјетском савезу изазвало више среће у срцима и домовима америчких грађана, од те вести која је објављена прошлог уторка, да се 166 година дуг рат против паралитичког полиомијелитиса коначно ближи крају.
Али славље и тријумф су били кратког даха. Историчар медицине Бидоу Бејли (Beddow Bayly) је записао: „Само 13 дана након што је вакцина слављенички дочекана од свих америчких новина и радија као једно од највећих медицинских открића века, а два дана након што је британски министар здравља објавио да ће и његова земља одмах кренути са производњом те вакцине, стигле су прве вести о несрећи. Деца вакцинисана са једном врстом вакцине су почела да добијају симптоме полиа. Наредних дана стизале су вести о све више сличних случајева, неки су били узоковани другим маркама вакцине.” Бејли је затим наставио: „Онда је дошла вест о једној сасвим неочекиваној компликацији. Медицински државни чиновник из Денвера, доктор Флорио је описао нешто што је он назвао ‘сателитски полио’, а то је да су неки од родитеља или блиских рођака деце коју су довели на вакцинацију сами добили прве симптоме полиа и били задржани у болници. Након што су се вратили кући симптоми су се пренели на оне са којима су били у контакту, мада они сами нису имали више никакве симптоме.”
СЛЕДЕЋИ НАСТАВАК ЧИТАЈТЕ ОД : 17.05.2003.
