“Ја нисам имао никакву идеју о томе и прича о ‘На рубу знаности’ се уствари истинито не може испричати ако се не урачунају у формулу разне ставке као што су синхро инциденти или случајности, зависно о томе како се гледа на свијет заданости и других ствари”, тако почиње наш разговор са Крешимиром Мишаком, којег вјероватно знате као аутора емисије „На рубу знаности“. Можда сте прочитали неку његову књигу, или сте, тамо, крајем осамдесетих слушали „Фантоме“, бенд у којем је свирао.
Ауторство:eTrafika.net – Jovana Savanović
Претходних дана Мишак је боравио у Бањој Луци на Фестивалу науке. Наших пет минута са научником се претворило у три пута више минута, он је саговорник за пожељети, великодушан на ријечима.
Наравно, прво што нас је занимало била је та, сада већ култна емисија Хрватске телевизије „На рубу знаности“, која се приказује већ 11 година. Његова дјечачка интересовања израсла су у озбиљну ствар, озбиљну емисију, која садржи све три потребне функције- да информише, да образује и да забави гледаоце.
“О тим темама сам читао као клинац, мој стари је имао гомилу таквих књига, НЛО, Бермудски трокут, па наравно, Марти мистерија се појавила када сам ја имао 12 година, нови свијет се отворио. Негдје деведесетих година су почели излазити часописи као што су “Свјетлост”, “Неxус”, књиге као што су „Поље“, „Холографски свемир“, „Забрањена археологија“ и слично, и ту се мој интерес обновио. Ја сам био превисе инертан, и нисам неки подузетни тип, јесам кад ми даш задатак, али сам по себи, не.”
Признаје да није волио телевизију, иако је имао искуства са њом док је свирао у групи Фантоми. Ипак је отишао на хрватску националну телевизију и нашао се пред затвореним вратима.
“Једна особа која нам је помагала на телевизији још док сам био у групи Фантоми ми је рекла „хајде на телевизију“, а ја сам си мислио, мрзим телевизију, оно, политика, одјела, некакви спикери… Знаш, кад си у бенду имаш неку другу перспективу. И ја сам се тако нашао у том тренутку пред неким чудним затвореним вратима и касније сам схватио да је то принцип Сханиyа из индијске митологије – кад требаш негдје ићи, желиш лијево или десно, он ће ти помагати, али то неће увијек бити угодно. Ако идеш у правом смјеру добиваћеш буст у леђа, погон, али ако идеш криво, само ће ти се врата затварати.”
Прије 11 година, Домагој Бурић, уредник научно-обарзовног програма на ХРТ-у, замислио је четири емисије: једна би се бавила друштвеним наукама, једна природним, једна етиком, а једна је била управо „На рубу знаности“.
“Назове мене Домагој, дођем ја доле, њему сад нешто тркељам, размишљао сам шта му то могу понудити, а он мени вели „Хоћеш радити емисију ‘На рубу знаности’?” То је стварно била велика случајност, да је он мене то питао, јер ја могу са сигурношћу рећи, да је бирао међу 50.000 људи, да међу свим тим људима не би могао наћи некога ко је више информисан о тим темама, колико се у то вријеме могло бити.”
Бурић о Мишаку ништа није знао, баш као што ни Мишак није ништа знао о телевизији. Али је имао искуства са новинарством. Самим тим, већ је имао одређене критеријуме за будућу емисију, а испричао нам је и откуд идеја за њену најаву.
“Имао сам одређена умијећа која су потребна за медије, био сам уредник на радију разних емисија 10 година, писао сам за гомилу новина, значи научио сам како се ради занимљив формат, шта је занимљиво, шта није. Имао сам једноставне критеријуме, знао сам шта је мени глупо и досадно на телевизији, и то сам знао да нећу радити. Рецимо, увијек сам мрзио оно ‘добро вече драги слушатељи’. Као клинац сам гледао ‘Козмос’ Карла Сагана, и увијек ми се свиђало како оно он шеће међу планетама и нешто прича, па је то постала најава емисије и то је од прве емисије тако, никад се није ни мијењало. Наравно, то је све дошло из подсвијести. И так’ је случајно настала емисија, научио сам технолошке ствари и тако даље, кренуло је, и ево, није ни престало.”
Међутим, чини се да се и у његовом случају потврђује она фраза „сваки почетак је тежак“, јер, како каже, на почетку није било нимало лако.
“У почетку је била катострофа. Ја сам радио једну емисију сваке четири седмице и од ње сам имао чир на желудцу наредне четири седмице. Јер као прво, одлучио сам радити оне као велике теме. Мислио сам једну годину то радити, и то је то, 10 емисија, не више. Ја наравно нисам знао људе који се тим баве. Замислио сам си једну тему, куцао сам на разна врата, па сам добијао одбијенице. И то је мени била жива мука.”
Али, сигурно вас занима откуд све те теме, како се долази до њих.
“Почео сам примјењивати оно што се у новнарству иначе примјењује и у било којој креативној дјелатности, кад запнеш, кад ти се чини да нема више тема на свијету, сљедеће седмице изађу новине пуне тема које је неко други написао. И онда једноставно промјениш пут гледања. Почео сам ширити подручје тема на футурологију, на одређене сегменте неких тема, на чудновате приче, Жил Верн, све оне приче које имају осјећај зачудности у себи. Временом се почело догађати да је емисија почела ићи сваке седмице, што ми се чинило потпуно немогуће. Међутим, никад ти вријеме не да задатке које ти не можеш направити. Људи су почели звати, ја сам упознао људе за нека подручја, па су се теме почеле саме догађати.”
Мишак каже да посједује велику архиву са разних конференција на којима снима многобројне интервјуе. Сад има 50-так интервјуа које је користио у малим дијеловима и које увијек може испочетка користити. Размишља и о једној новој могућности.
“С временом сам чак схватио, шта не радим, да бих требао неке теме понављати. За мене је ових десет, једанест година једно раздобље, један дан и једноставно сам неке теме одрадио и више их не понављам. Онда, кад се сјетим да неко ко је имао 12 година, данас има 22, и одједном схватим да неке ствари од прије десет година су за њега потпуно нове. Али некако мислим да теме треба да иду неким својим смјеровима, једноставно, да пратим знакове и куд ме одведу ту ћу и доћи. Некада давно сам нешто планирао, као ја ћу ово, оно, а сад сам од тога одустао.”
Неминовно је, да је у току свих ових година, Мишак разговарао са неким од највећих имена из области науке. Сада су се сви ти разговори скупили у једну књигу.
“Видиш ову књигу ‘Сретан вам крај свијета каквог сте познавали’, (за столом видимо и ту и још неколико книга) издата је прије три, четири године, а сада ћу направити нову такву. То је књига која сабира 40 интервјуа искључиво са странцима који су прваци у својим подручјима, које сам ја лично срео. Нема ту имена које сам ја срео на конференцијама што су долазили у Загреб, што сам их ја звао из другог дијела свијета, или сам их некад интервјуисао преко интернета, преко сателита и слично. Значи, апсолутно сва имена на која ћете наићи у свим књигама из различитих подручја знања. Томе су припомогле многе конференције. Дођеш тамо, на једном мјесту имаш десет људи сваке године. Ја се прије свега бавим граничним подручјима људског знања, значи говорим о том подручју.”
„На рубу знаности“ је емисија која спаја новинарство и науку. Занимало нас је на којим тачкама се те двије области сударају, а гдје се потпуно разлиазе.
“Те двије дјелатности су двије паралелне линије. Новинарство би требало бити нешто што извјештава, а наука би требала бити нешто што открива нове ствари. Према томе, оне се наравно додирују само на одређеним тачкама, а то је оно кад новинарство извјештава о новим открићима. Нема ту велике филозофије. У тој мјери, наравно и наука се релативно ограничава на то што је новинарство само одређени сектор открића. На тим мјестима се новинарство и наука дотичу. А све друге ствари највише зависе од тога колико су сами новинари информисани о томе да нешто постоји. Јер ако си ти информисана о некој теми, открићеш право богатство. Али, ако ниси, ако се само ослањаш на то шта је неки други новинар открио, па ћеш ти то само од њега поновити, наравно да би се почела вртити у једном те истом зачараном кругу.”
Одлучили смо мало скренути тему са емисије, телевизије, и прећи на научну фантастику. Наиме, Мишак већ годинама пише приче, есеје, а има и неколико књига иза себе, а неке тек треба да изађу.
“Може се рећи да сам ја у научној фантастици јако успјешан, мада сам јако мало написао. У раздобљу од 1999. до 2004. године написао сам 15-ак прича. Другу коју сам написао, добила је награду „Сфера“ за најбољу причу у Хрватској те године. Онда сам четири године касније добио другу награду за још једну причу, а потом је још једна прича ушла у антологију хрватске научне фантастике. И тако ја од тих својих 15 прича имам 7-8 књига, три часописа у којима су објављене, своју властиту збирку, есеје. Чак је једна продуцентска кућа откупила од мене права за двије приче. Тих својих 15 прича стварно сам добро искористио у смислу да се са малом количном текста догодила велика количина, како да велим, артефаката на полици, не знам како бих то другчије назвао.”
Ипак, од 2004. године је престао да пише приче и есеје јер како каже, нема времена за то. Али, вјерује да ће се једном опет вратити томе.
“Нисам научну фантастику писао већ од 2004. године. Као прво нисам имао времена, друго, написао сам других пет књига које су се бавиле граничним подручјима знања, а као треће, на неки начин ми је научна фантастика постала мање фасцинантна него што стварно је. Стварност је доиста фантастична у тој мјери да то уопште нико не може ни прихватити. Прије или касније ћу се вратити есеју, јер апсолутно, најзанимљивија ствар на свијету је писање есеј прича. Прије три мјесеца сам написао књигу ‘Путовати кроз вријеме, зашто не’ о путовању кроз вријеме, а потом, ову књигу ‘Све пише у новинама, а понешто и не’, о ишчитавању уроте у новинама, па ‘Сретан крај свијета’ књига интервјуа, ево сад излази нова књига која је наставак ‘Све пише у новинама’ и зове се ‘Дечки, одјебите у скоковима’.”
Са научне фантастике прелазимо на музику, групу Фантоме.
“Ја сам врло активан у музици. Група Фантоми је постојала до 1993. у међувремену је било неколико других група. Не бих хтио бити као фудбалери који кажу ‘играо сам у репрезентацији негдје око 53 пута’, тако да сам ја снимио негдје око осам или девет албума, морао бих мало збројити јер има и конпилација. Сад смо направили материјал за нову плочу, група се зове Хакуна Матата, може се наћи на интернету ако се укуца ‘хакуна матата бенд’, јер се иначе добије оно из оног цртића. Снимили смо двије плоче, сад ћемо снимити и материјал за трећу која ће се звати ‘Успон и пад трећег рајха’.”
Занимљиво је то што нам је открио да му се наш град већ дуже вријеме некако намеће. И то га весели, јер за Бања Луку га вежу одређена сјећања.
“Бас занимљиво како ми се у задње вријеме Бања Лука почела приказивати у пољу. Отворим ја свој службени хрт мејл негдје у деветом мјесецу након три, четри године, хајде да видим, можда и тамо неко нешто пише. И погледам, некаква ту дружина из Бања Луке, сад сам заборавио шта тачно. Можете ли доћи на свирку у БЛ, ми организујемо ту нешто, не знам ни ја шта. Нажалост, ја сам то касно видио, хтио сам се жив појести. Ја сам иначе овдје служио војску годину дана. Сад кад сам шетао кроз град мислим си како је то чудно стање, човјек као да живи у стању сна, хипнотисан. Ничег се не сјећам. Сјећам се свих детаља, већину времена сам проводио у касарни у Малом логору у центру града, а послије у Залужанима. То је било од деветог мјесеца 1990. до краја августа 1991. Тако да сам ја ту провео знатан дио свог живота. Баш је било занимљиво кад су ме звали да дођем свирати, и онда ево пар мјесеци касније ево ме у Бањој Луци. Значи, кад ти се нешто нађе на путу ти то не можес избјећи.”
ИЗВОР: https://www.etrafika.net/drustvo/4466/kresimir-misak-bavim-se-granicnim-podrucjima-ljudskog-znanja/
