„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
U čemu je problem ovog vremena? Zapadna civilizacija je raskoš racionalizma drugi put dovela do vrhunca iza kojeg nema nastavka. Rečeno je da se istorija ponavlja prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Krenimo redom. Racionalizam nije dovoljan. On je polovina celine. I pored sve efikasnosti, ne može da sagleda celinu i odgovri na pitanja zastoja. On je objektivno proverljiv metodološkim ponavljanjem. Savršeno matematički, toliko da je izgubio iz vida da je matematika nezamenljiv alat ali nikakav smisao. Racionalizam vodi poreklo iz antičkog doba. Ono je um savršenim dokazima pretvorio u samog sebe kao pretežno polje forsiranja sveta. Tako je prvi put ponovio tragediju. Jer, užas antičke nemilosrdnosti podržane racionalnom formulom obnovljivosti, besmisao je doveo do savršenstva samouništenja. Spas je stigao iz duboko potisnute zone druge polovine celine, iz vegetativnosti, koja se može za potrebe ove mozglaice, nazvati duša. On je došao sa istoka. Kao svaka pomoć, stigao je uz obavezno korišćenje sopstvenih rezervnih delova i paradoksalnost se sjedinila sa formalnom logikom. Spas je stigao u hrišćanskoj kočiji kojom je upravljala ljubav kao nesaznatljiv, nemerljiv, matematički neizračunljiv i potpuno nestabilan faktor korekcije racionalističkog užasa koji bez pomoći nije bio u stanju da proizvede novi oblik sopstvenog postojanja. Kao i svaki davljenik, prihvatio je slamku, ili zamku. Eureka, ljubav je bila dodatak matematici i sve je izgledalo savršeno. Do danas, do drugog ponavljanja, do farse. Kada su se bludni sinovi malo koškali pokušavali su da formalnologičku utemeljenost doteraju paradoksalnošću tvrdeći da je dijalektički materijalizam operativni model optimalnog funkcionisanja mozga i duše. Mislili su da je o praznicima moguće zajedno pominjati Ahila i Hrista. Svet je dobio Hitlera i Lenjina. Pravoverni sinovi tražili su rešenje u okrilju eklektizovane duše. Podelili su se na proverene kadrove, katolike i nove, protestante. U svetu terorizam i pedofilija. Danas sve znamo, samo ne znamo šta sada da radimo, kuda da idemo. Hrist danas ne može da pomogne. Ljubav je na lošem glasu. Pretvorila se u ideologiju čiji rezultati su prevazišli racionalističke okrutnosti. Zato je farsa u toku. Pametni ljudi nisu predvideli treće ponavljanje. Cogito ergo sum!
