Пише: Проф .Др Љиљана Манић : Чак и Сунце стари. (Бурманска пословица)Развијеност једног друштва не мери се бројем партија које учествују на изборима, како би се у јеку предизборне кампање могло помислити пратећи медијске извештаје, већ положајем који у том друштву имају оне категорије становништва којима је помоћ неопходна.
Као што се каже да је ланац јак онолико колико је јака његова најслабија карика, тако би и за једно друштво могли да кажемо да је стабилно онолико колико се у њему сигурно осећа сваки појединачни члан друштва. Положај жена, деце, старих, инвалида или мањина највећи су индикатори развијености и етичности једног друштва.
И док су борци за права жена, за права деце или националних мањина чести гости телевизијских емисија, аутори бројних прилога на радију и у штампи, о положају старих људи у Србији говори се мало и веома ретко.
Иако особе старије од 65 година чине скоро петину становништва у Србији медијски садржаји који се баве њиховим ставовима, жељама и хтењима веома су ретки, а прилози често обојени предрасудама и стереотипима.
У друштву у коме оно што није објављено у медијима као да се није ни десило, ова незаинтересованост медија за старе има много веће последице – она утиче на слику коју јавност има о старима, старости уопште, па и на начин на који старији људи доживљавају сами себе.
Ово је био повод да Геронтолошко друштво Србије у сарадњи са Факултетом за културу и медије организује истраживање о утицају медијског извештавања на перцепцију и ставове јавности о старијим особама у Србији. У оквиру пројекта који је подржало Министарство културе и информисања, најпре су праћени медијски садржаји у дневној штампи.
Иако су старији суграђани највернији читаоци новина, често их купују и више им верују, истраживање је показало да дневни листови о старима пишу мало и веома ретко.
Истраживање показује да су стари у много већем проценту објекти говора – они о којима се говори. О њима говоре представници министарства, разних организација и служби, док су у само 15,4 одсто објављених текстова они главни субјекти „приче“. Њиховим интересовањима, ставовима и осећањима, надама и активностима у српским штампаним медијима готово да се не даје простор.
Старији се најчешће помињу у црној хроници и рубрици култура, док се у рубрикама као што су економија, политика, спорт и разонода објављује занемарљив проценат текстова о старима. Зарад сензационалистичких наслова и прилога новинари су посебно заинтересовани за старе као жртве и страдалнике што додатно појачава осећај несигурности код старих. Као доминантна тема издваја се питање пензија, често коришћено у дневнополитичким препуцавањима као и остале теме које се односе на јавну политику, законе или прописе (27%). Међутим, о темама о којима би и стари и општа јавност требало да се боље и детаљније упознају као што су социјална угроженост, сиромаштво, права старијих особа и друштвени ангажман, извештава се веома мало и спорадично.
Како се о њима ретко говори, тако се старији, ретко и виде. Текстове о старима прате фотографије на којима се они приказују углавном у стереотипним позама, на клупи у парку, у групи коју чине искључиво стари…У погледу визуелних елемената, у овим текстовима приметан је необичан тренд маргинализовања старије женске популације на пратећим фотографијама. Готово на половини фотографија (44,5%) представљени су старији мушкарци сами, док су уз само 8,6 процената текстова на њима жене саме.
Приметно је и фаворизовање престонице као главне географске одреднице на коју се текст односи. Чак 54,4 одсто прилога односи се на теме од директног значаја за старије Београђане, док се у само 23 од укупно 14.199 анализираних текстова говори о старим особама са села и из мањих градова заједно.
Највећи број текстова је мале и средње величине. Текстова на целој страни има само 10%, и они су најчешће посвећени политичарима старијим од 65 година (нпр. Доналд Трамп и Сергеј Лавров).
Било би површно на основу изнетих података закључити да штампани медији не нуде садржаје интересантне старијим читаоцима. Постоје неке теме које се тичу највише старих, али то свакако нису теме које занимају све старије људе, нити су то једине теме које их занимају. Старији људи су страсни читаоци спортских рубрика, дневнополитичких анализа, вести из културе… У том смислу не можемо да кажемо да дневна штампа не пише за старе. Оно што можемо закључити је да о њима пише мало и на начин који не доприноси јачању међугенерацијске повезаности и солидарности. Инсистирање на старима као немоћним, зависним и на терету друштва доприноси и да се сами стари, под утицајем медијске слике саживљавају са улогом инфериорних, непожељних, зависних…
Како се истраживање бавило утицајем медијског извештавања на ставове јавности о старима у Србији, у другој фази пројекта вршено је истраживање јавног мнења. Шта мисле о начину на који се старије особе приказују у медијима, да ли су стари довољно уважавани, који су њихови највећи животни проблеми и која је старост најбоља испитивано је методом анкете на репрезентативном узорку од 1200 испитаника, различитих година и из свих делова Србије. О резултатима друге фазе овог истраживања у наредном броју…
(Антрфиле)
Од 14.199 текстова објављених у пет дневних новина које излазе у Србији (Политика, Вечерње новости, Данас, Блиц и Курир) током децембра 2015. године, темама посвећеним особама старијим од 65 година бавило се само 596. Поразна је и чињеница да се једна четвртина текстова о старима односи на славне старије особе које нису из Србије (политичаре, уметнике, верске поглаваре и сл.).
