Људи оставише своју дужност и објавише побуну, иако су им сви захтеви у напред били испуњени.
“Није богат који много има, него којем мало треба”. Када је Сидарта разговарао са оцем о напуштању дома и започињању самосталног живота, њихова породица била је најбогатија. Разговор је вођен у чистој духовности, у болној и неумитној размени аргумената који су значај и значење заснивали, оваполотили и протезали у просторе изван пописа материјалних вредности и имовине. И када је очајнички покушавао да убеди сина да остане у родитељском дому, отац није посезао за имовинским обећањима нити разлозима у корист сина. Те прилике нису вредноване, ти аргументи нису коришћени, имовина је остала по страни. Духовност је развијана и брањена духовним разлозима, виђења вредности одражавана су духовним погледима, осветљивана светлошћу унутрашњег бића.
Када у одлучујућим тренуцима преваге духовности наспрам пролазности света материјалних добара, највећа хришћанска књига треба да поентира примерима који јасно и недвосмислено подржавају врлину, она то неочекивано и парадоксално чини причама о новцу и имовни. Када хришћански син (Мт.9. 10-13) жели да оде из очевог дома, он тражи “свој део” имовине који му не може припасти јер га он није стварио сопственим радом а отац је још увек жив да би се позивао на наследно право. Синчић не размишља да у сусрет животу крене “без динара”, са великом жељом да се очовечи у раду и самосталном избору пута кроз патњу и одрицања. Пусти отац даје “део” и на пут зрелости испраћа сина са незаслуженом имовином. Како је накарадно пошао, још накарадније се вратио, туђе паре трошио је на раскалашан живот а своје сопсобности спознао уз свиње са жиревима. Да га је отац испратио љубављу и подршком, син би се вратио са троструким делом имовине да увећају породичне вредности, као што је Сидарта од најбогатијег оца отишао без “свог дела”, бос у шуму, а вратио се са немерљиво већим богатством.
Када су људи прихватили да по одређеним условима раде у винограду, бодри су започели службу све док им се пред сам крај није придружио окаснели радник који је добио исте услове за очигледну несразмеру уложеног рада. Људи оставише своју дужност и објавише побуну, иако су им сви захтеви у напред били испуњени. Када је имовина у питању, није довољно да онај који је стиче добије оно што му по претходном договору припада, већ је једнако важно да други не добију више од њега (Лк.30.20).
Када су прилоге давали, код Бога је боље прошла сиромашна удовица која је дала све што је имала, него богаташи који су дали вишеструко више од ње али симболично мало у односу на оно што су укупно имали и што им је по давању остало (Мк.14.9). Зашто по давању новца заслуге? Зашто хрићанин не би био достојан пријема подуке у задатку прихватања духовних вредности која би садржала само примере чисте духовности без икаквог имовинско учешћа које без обзира на сву очигледност и ефикасан симболички пренос значења, ипак пажњу усмерава ка новцу, универзалном имовинском изразу, и одвраћа је од основног образовног поља врлине.
И данас због тога убијају “за свој део” који стане у “шаку долара”.
Међутим, сусрет метафизичког и материјалног представља тотални формат постојања. Својина као друштвена позиција посредовања омогућава злоупотребе, сусрет са припадајућим комадом материјалности доказује људско сједињење душе са светом.
Можда су „блудни син“ и Сидарта ипак браћа.