По други пут награда „Најевропљанин“ збунила је још оне малобројне посматраче политичке сцене Србије којима још увек није јасно шта се то догодило у међувремену, за само неколико година. Малобројне, јер стварно је остало врло мало оних којима ствари нису јасне. Међународна заједница је желела резултате и оно што није добила у претходним годинама од оних од којих се то више очекивало, добила је сада, од оних који су на тренутак, пре десетак година, деловали као путници у историју. Али, изгледа да нам се само учинило када смо помислили да је једна комплетна екипа оних који су деведесетих година ведрили и облачили, пардон – само облачили на овим просторима, изгубила шансу да икада више добије и минималну подршку грађана. Не само да су се вратили, већ су се пред очима иностраних фактора вратили у великом стилу и порадили на ономе на чему протекла Влада није могла или није умела. Тако то иде у политици. Добијете шансу да ближу прошлост пошаљете у далеку историју, а онда се играте годину, две, три, десет и када већ схватите да сте се преиграли, буде касно. На тај начин, „Најевропљани“ су постали Ивица Дачић и Александар Вучић и у овом моменту заиста делује потпуно испразно причати о политичкој прошлости овог двојца и других који су окупљени око њих, јер ко би и желео да вас саслуша? Има ли таквих? Тешко. Амнезија је једна од бољки нашег друштва, али да будемо потпуно поштени, сваком грађанину је далеко важније шта се дешава данас и на који начин ће то мењати његов живот од тога шта је преживео пре двадесет година. Преживео је. То је једино важно. На крају крајева, ти замало заборављени пре десетак година, данас су окупљени око политике за коју су се њихови политички противници залагали и на којој су поентирали у претходних неколико изборних циклуса, али очигледно је да се 2012. нешто променило. Улоге су промењене и ако је веровати истраживањима јавног мњења којих је случајно или не највише баш у данима када Александар Вучић иде на Косово или у Брисел, улоге су промењене на дуге стазе.
Демократска странка још увек делује као раштимана странка без јасног правца и јасне поруке, иако је и даље виђена да буде стожер опозиције на републичком нивоу. Наравно, тешко је сада када вам је највећи политички конкурент преузео политички план и програм и њиме вас поразио на изборима, али о томе се морало мислити раније. Вероватнија је опција да проблем уопште није био у политици, већ у људима, погрешним људима на погрешним позицијама. Делује невероватно да се неко није озбиљније позабавио тиме у протеклим годинама и схватио да се странка креће путем суноврата. Грађани су изгубили поверење у људе, не у политику, али је и о томе требало мислити раније. Када су се већ досетили, цена је плаћена и почела су страначка препуцавања, изласци из странке и све оно што иде уз таква времена, у којима се једна странка налази на ивици провалије.
Нажалост, и Влада Војводине још увек чешће делује пасивно. Одбор за питања уставно-правног положаја Војводине радио је свој посао, али и даље је, макар мој утисак, да Влади Војводине фали добра и редовна комуникација са грађанима Војводине. Понекад се чини да се недељама ништа битно не догађа у Војводини, грађани су препуштени нагађањима на основу наслова из штампаних медија, а сви знамо да се и те како много тога дешава и да су ово, ако не преломни, а онда сигурно месеци који претходе оним најважнијима за Војводину. Војвођани морају имати непрекидну копчу са својом наближом Владом, јер у супротном, неће разумети суштину децентралистичког механизма и, парадоксално, више ће разумети ону даљу Владу, из Београда.
И за крај – Нови Сад. Данас, када сам пролазио поред „Информатике“ видео сам једну госпођу која је погледом у празно стајала испред зидова овог предузећа. Само она зна шта јој је било на уму, али није тешко погодити да мучи исту муку као и већина дужника. Дужници или не, вероватно сте занемели пред најновијом егзибицијом чиниоца локалне власти, али можда је управо у томе и проблем. Пречесто занемимо у тренуцима када бисмо требали да будемо најгласнији.
Извор: autonomijainfo.rs
