Ako smo hrišćani, trebalo bi ujedno da budemo i ljudi koji su gostoljubivi, da otvorimo naše domove za goste i za hodočasnike, i da se potrudimo da im obezbedimo udobnost, da brinemo o njima. Ovako bi trebalo da bude, ali sva je prilika da postoji duhovni razlog zbog kojeg sve manje ispoljavamo gostoljublje
AUTOR: Otac Jovan Mojsije
Nekada se govorilo da je jedna od karakteristika hrišćanske kulture njen duh gostoljublja. Međutim, kao i mnoge druge stvari u modernom dobu, gostoljublje je praktično iščezlo.
Još uvek se mogu čuti reči Bendžamina Frenklina: ”Riba i prijatelji smrde posle tri dana.” Danas bi mogli da izmenimo ovu izreku i da skratimo ta tri dana na dan ili dva. Naravno, naporno je imati gosta. Kada nekoga pozovemo u naš dom, njegove potrebe i udobnost postaju važniji od naših. Od gosta ne očekujemo da kuva ručak, da pere odeću ili sudove, ili da usisava. Možda postoje i drugi razlozi zašto se ne žurimo da pozovemo gosta i da mu ukažemo gostoprimstvo; mislim da smo postali suviše iscrpljeni i prezauzeti. Želimo da se vratimo sa posla i da se zatvorimo u kuću, kao u pećinu.
Gostoljublje je na Bliskom Istoku bilo na još većem nivou od gostoljublja drugim prostorima. U mediteranskim zemljama su se i prema neprijateljima ophodili kao prema gostima, ako bi se našli u kući. Niko se ne bi usudio da podigne ruku na njih, jer bi time uvredio domaćina. Izuzetna je priča iz Biblije u kojoj Gospod boravi u kući fariseja. Farisej želi da Gospod dođe u njegov dom i da zajedno obeduju. Ipak, domaćin nije pokazao gostu osnove gostoljublja. Pošto bi gost pešačio prašnjavim izraelskim putevima, domaćin bi mu ponudio vodu da opere noge. I pošto je sunce tamo veoma jako, a vazduh suv, domaćin bi ponudio ulje gostu, da izlije na svoju glavu, da ublaži suvoću. U najmanju ruku, domaćin bi tako dočekivao gosta, koji bi dolazio u njegov dom. Farisej nije učinio ništa od ovoga.
Ako smo hrišćani, trebalo bi da ujedno budemo i ljudi koji su gostoljubivi. Trebalo bi da otvorimo naše domove za goste i za hodočasnike, i da se potrudimo da im obezbedimo udobnost, da brinemo o njima. Ovako bi trebalo da bude, ali ja mislim da postoji duhovni razlog zbog kojeg mi sve manje ispoljavamo gostoljublje.
I ja, kao farisej, želim da Gospod dođe u moj dom. Moj dom je moja duša. Gospod kuca na vrata mog doma i već je spreman da uđe. Ali, ja ga ne dočekujem pozdravom kada ulazi, ne nudim vodu da operem Njegove noge, nemam ulja da izlijem na Njegovu glavu. Ja sam nezahvalni i nedostojni domaćin. Ne mogu da zamislim da ikoga pozovem, posebno nekoga važnog u moju kuću, a da ne pripremim dobrodošlicu i da mu ne pružim gostoprimstvo. Ipak, Car nad carevima, Gospod svih, došao je u moju dom, a ja nisam spreman, i ne staram se o Njegovim potrebama. Preokupiran sam sopstvenim brigama i prohtevima.
Gospod je pravo rekao – to je stvar opraštanja i ljubavi. Gospod je došao u Zakhejevu kuću, i Zakhej ga dočekuje srdačnom dobrodošlicom – svojim pokajanjem. Gospod je rekao ženi koja je oprala Njegove noge suzama da joj se mnogo oprošteno, jer je imala mnogo ljubavi. Njena ljubav ju je naterala da Gospodu ukaže takvo gostoljublje. Očigledno, ja nemam osećaj za ono što mi je oprošteno. Imam malo ljubavi. Dokaz je to što Gospod dolazi u moj dom, a ja mu nudim malo ili ništa.
Trebalo bi da nam bude jasno kako Gospod ulazi u naš dom. Naravno, on želi da dođe Duhom svojim u moje srce. Bez toga, sve drugo bi bilo uzaludno. On me takođe posećuje u Crkvi i na Svetim Liturgijama. Kako da se pripremim za Gospoda, koji dolazi da me upozna? Da li proučavam Jevanđelje pred službu? Da li sam pročitao neku od pripremnih molitvi? Da li sam spreman da izlijem ulje na Njegovu glavu ili da operem Njegove noge mojim suzama?
On takođe dolazi k meni u liku drugih ljudi. Lav Tolstoj je napisao priču o Martinu obućaru. Martin veruje da će mu Gospod doći narednog dana, i dok Ga čeka, celo selo, ljudi sa svojim brigama i problemima, dolaze da ga vide. Na kraju dana, Martin je tužan, jer mu Gospod nije došao. Ipak, Gospod mu se javlja i govori da je bio kod njega. Kada Martin gleda u čudu, Gospod mu se predstavlja u liku svih onih ljudi, koji su toga dana došli u njegov dućan.
Pa, ako ja Gospodu pokazujem malo ili nimalo gostoljublja, kada On stupa u moj dom, vrlo je verovatno da Ga neću prepoznati ni u liku drugih ljudi. Dakle, kad moja supruga i deca traže da budem sa njima, ja sam ili previše zauzet ili umoran. Kada dolazim u Crkvu, želim da budem dočekan kao počasni gost, a nikada ne želim da čujem o potrebama drugih , ili da služim drugima. Naravno, ja sam najspremniji da drugima govorim o svojim patnjama i nevoljama. I ljutim se kada mi ne pokazuju svoju zabrinutost. Kad pitam «Kako si?» to nije ozbiljno pitanje, jer očekujem odgovor «Dobro, hvala!» Ako srdačno ne pitam, to je zato što ne želim da operem čoveku noge i izlijem ulje njegovu glavu.
Gostoljublje je mrtvo. Možda zato što je moja ljubav umrla.
Može li se ova situacija promeniti? Gospod nam je dao odgovor, a i Crkva nam nudi odgovor iz nedelje u nedelju. Pokajte se! Onaj kome je mnogo oprošteno, mnogo i ljubi. Onaj koji mnogo ljubi, dolazi da služi, i ne traži da mu drugi služe.
IZVOR: manastir-lepavina.org
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/gostoljublje-je-mrtvo/
