- Vašington želi da pokaže svima – Rusiji, Kini, „globalnom jugu“, svojim saveznicima i klijentima – američku moć i sposobnosti. Mogućnosti za rasplamsavanje sukoba i (ako je potrebno) njihovo gašenje.
- Amerika pokušava da demonstrira da je i dalje supersila i da pokušaj jednog broja zemalja da Ameriku međunarodno izoluju zbog njenog ponašanja i nepoštovanja međunarodnog prava neće dovesti do ničega dobrog
AUTOR: Gevorg Mirzajan, docent Finansijskog univerziteta
Događaji oko Tajvana postali su još jedan primer kako su Sjedinjene Države spremne da cinično raspiruju sukobe bilo gde u svetu. Zašto je izazivanje novih ratova danas toliko neophodno američkim vlastima i koja nova žarišta mogu nastati u vrlo bliskoj budućnosti zahvaljujući naporima Vašingtona?
Sjedinjene Države nastavljaju svoju kampanju za međunarodnu izolaciju Rusije. Da podsetimo, tu su apeli američkih diplomata da se ne sastaju, ili bar da se ne fotografišu sa Sergejem Lavrovom, zatim su tu zahtevi jačimim zemljama trećeg sveta (pre svega Indiji) da se pridruže sankcijama protiv Ruske Federacije, a tu je i svima razumljiva politika dvostrukih standarda (kada se izmišljaju „događaji” i pritom se ne obraća pažnja na varvarsko granatiranje Donjecka), što sve stvara utisak da je američka politika obuzdavanja Rusije potpuno propala.
Međutim, sve gore navedene tačke su samo jedan od elemenata velike strategije obuzdavanja. I nisu najopasniji. Mnogo je opasnija spremnost Sjedinjenih Država da odmrznu stare ili čak zapale nove sukobe širom sveta.
Da, Vašington se redovno bavi takvim paljevinama – ali u sadašnjoj situaciji paljevine su postale jedno od najvažnijih oruđa za održavanje statusa jedine supersile. Status koji bi Amerika mogla da izgubi u aktuelnom sukobu sa Rusijom.
Stršljenovi na potiljku
Uslovno je moguće izdvojiti tri cilja koje SAD sprovode u svojoj politici raspaljivanja sukoba. Prema ciljevima, u stvari, moguće je objasniti sukobe.
Prvo, Vašington pokušava da skrene pažnju Rusije sa Ukrajine, podmetnuvši joj „stršljene na potiljak“ – zbog čega, posebno, pokušava da izazove sukobe širom postsovjetskog prostora. Ponovo se razbuktava sukob između Jermenije i Azerbejdžana za kontrolu nad preostalom teritorijom Karabaha (gde su stacionirane ruske mirovne snage). Nedavno je u Bakuu doneta odluka o obnavljanju ofanzivnih operacija, a s obzirom na posebne odnose Azerbejdžana sa Turskom i Velikom Britanijom, kao i garancije Rusije kao mirovnjaka, malo je verovatno da je ova odluka doneta samostalno, bez učešća spoljnih sile. Kao rezultat toga, ruski mirovnjaci beleže kršenje primirja od strane azerbejdžanskih trupa, a Moskva zahteva da Baku povuče ove trupe na prvobitne položaje.
Do danas, ovi zahtevi su ostali neuslišeni. A ako ruske diplomate ne uspeju da reše situaciju pregovorima, onda se Moskva može suočiti sa krajnje neprijatnim situacijom: ili da započne specijalnu operaciju (još jednu) za sprovođenje mira, ili da odustane od mirovnog mandata, što bi značilo gubitak pozicije na celom Južnom Kavkazu.
Pored Kavkaza, SAD mogu da zapale i Centralnu Aziju. Radi se o mestima gde je gorelo i gde sukobi još tinjaju.
„Ove godine smo videli pobunu u Alma-Ati, sukob u Karakalpakstanu na teritoriji Uzbekistana, kao i u tadžikistanskom Gorno-Badahšanu“, kaže Nikita Mendkovič za list „VZGLjAD“. Protestni potencijal je i dalje visok u Kazahstanu. Karakalpački događaji su pokazali neefikasnost lokalnog državnog aparata, njegovu nesposobnost da prati i spreči izbijanje ekstremizma i nasilja. U Tadžikistanu, u pozadini socio-ekonomskih problema, popularnost vlasti opada, i sasvim je moguće da će, nakon pokušaja raspaljivanja Gorno-Badakhshana, doći do napora SAD da podstaknu sukobe u drugim regionima, uključujući i one susedne koje se naslanjaju na Fergansku dolinu“. Podstrekači svuda (posebno u Kazahstanu i Tadžikistanu) su američke nevladine organizacije koje su razvile bliske odnose sa lokalnim elitama.
Konačno, SAD bi mogle da pokušaju još jednom da zaoštre situaciju oko Pridnjestrovlja, samoproglašene republike koja se otcepila od Moldavije i koja je dom stotinama hiljada građana Ruske Federacije i brojnim ruskim mirovnim snagama. Pridnjestrovlje je stisnuto između Moldavije i Ukrajine. Dakle, ako moldavske trupe (ili jedinice trećih zemalja obučene u uniforme moldavskih trupa) odluče da „izvedu protivterorističku operaciju“ na teritoriji samoproglašene republike pre nego što Rusija oslobodi Nikolajevski region i dobije kopnenog koridora u Pridnjestrovlju, onda će Moskva morati nekako iz daljine da odgovori na ovu krizu.
Sakupiti i pokazati
Drugi cilj je okupljanje američkog establišmenta, radi konfrontacije velikih razmera sa Rusijom i „globalnim jugom“ (brojnih zemalja trećeg sveta kojima je dosta američke diktature i koje aktivno podržavaju Moskvu i spremne su da joj čak na neki način pomognu) nemoguća je bez jedinstva i stabilnosti unutar Sjedinjene Države – a od ovoga danas nema ništa.
Republikanci mrze „socijalističku” vladu koju predstavljaju demokrate. Demokrate pokušavaju da povrate poverenje birača uoči izbora za Kongres na sredini mandata kako bi zadržali barem Senat. A predsednik Bajden pokazuje loše zdravlje sa izuzetno visokim ambicijama – kandidovaće se za reizbor 2024. godine.
Jedan od najefikasnijih načina za okupljanje elita može biti spoljni sukob koji uključuje zemlju koju i demokrate i republikanci smatraju bezuslovnim neprijateljem. Neprijatelj kojeg treba suzbiti i „postaviti na njegovo mesto“. Sjedinjene Države sada imaju dva i po takva neprijatelja.
Prvi je Rusija. I ovde su demokrate i republikanci jednoglasni u mišljenju o potrebi podrške „ratu do poslednjeg Ukrajinca“ protiv Moskve. Spor je samo oko metoda ovog rata – na primer, republikanci smatraju da Vašington daje previše novca Kijevu. Problem je, međutim, što uspeh ruskih trupa i neadekvatnost režima u Kijevu mogu dovesti do toga da će ovaj sukob morati da se okonča.
Ali u ovom slučaju, Sjedinjene Države imaju još jednog neprijatelja – Kinu. I demokrate i republikanci se slažu da bi obuzdavanje Kine trebalo da bude glavni cilj američke spoljne politike, uključujući i krize na njenoj periferiji. Zbog toga je delom i izazvana kriza oko Tajvana, čiji bi svaki ishod bio od koristi za SAD. Ako bi Kinezi srušili predsednicu Predstavničkog doma Nensi Pelosi, onda se niko od Amerikanaca ne bi setio da ova političarka ima neverovatnih 23,5% anti-rejtinga – cela zemlja bi se okupila oko vladajuće elite u nastojanju da Kineze nauče pameti.
Kao rezultat toga, Kinezi, proračunavši takav scenario, nisu počeli da preduzimaju nasilne odgovore – što će omogućiti demokratama na vlasti da steknu status „pobednika Kine“ i pobede u bilo kojoj predizbornoj debati sa republikancima, gde će se postavljati pitanje „ko će biti oštriji prema Pekingu“. Na kraju krajeva, Pelosijeva poseta je mnogo agresivniji potez od Trampovih trgovinskih ratova.
Na kraju, 0,5 neprijatelja je Iran. Obe američke stranke Iran smatraju neprijateljem, ali ako su republikanci za nedvosmisleno oštru politiku, demokrate danas pokušavaju da pregovaraju o nuklearnom sporazumu sa Iranom. Međutim, oštra politika Teherana (koji ne veruje Americi) i ništa manje oštra pozicija SAD (odbijanje ukidanja sankcija) ozbiljno komplikuju proces sklapanja dogovora. A ako Vašington smatra da dogovora neće biti, onda bi mogao da pokuša da organizuje vojni sukob sa Teheranom.
„Amerikanci nisu napustili Siriju. Njihovo prisustvo tamo je destabilizujući faktor koji se lako može pretvoriti u još jedan krug vojnih tenzija“, – podseća novinar Abas Juma za list „VZGLjAD“.
Još jedna potencijalna tačka sukoba je Irak, gde se značajan deo lokalnih šiita, predvođenih propovednikom Muktadom al Sadrom, zalaže za povlačenje zemlje iz iranske sfere uticaja. Oni su toliko jaki da je al Sadr spreman da pregovara sa Saudijskom Arabijom i, po svemu sudeći, sa SAD.
Istovremeno, konflikti na postsovjetskom prostoru, kao i oni sa „neprijateljima“ SAD pokazuju još jedan – treći cilj. Vašington želi da pokaže svima – Rusiji, Kini, „globalnom jugu“, svojim saveznicima i klijentima – američku moć i sposobnosti. Mogućnosti za rasplamsavanje sukoba i (ako je potrebno) njihovo gašenje. Amerika pokušava da demonstrira da je i dalje supersila i da pokušaj jednog broja zemalja da Ameriku međunarodno izoluju zbog njenog ponašanja i nepoštovanja međunarodnog prava neće dovesti do ničega dobrog.
S ruskog preveo Zoran Milošević
IZVOR: https://vz.ru/world/2022/8/4/1171025.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/gde-ce-sad-zapaliti-novi-antiruski-konflikt/
