Др Вељко Ђурић Мишина:
Суђење. Партизани су били ратни победници који су себе прогласили и ослободиоцима. Они су одмах по ослобађању и заузећу одређених територија кренули у општи обрачун са својим противницима. Истовремено је кренуо и терор према оним који би могли бити у будућности непријатељи. Била су то времена бесмислених убистава, хапшења и прогона, пљачкање и искоришћавање свих слојева народа.
Правни поредак у Југославији био је тада на нижем степену од предратног. Уместо права појавила се смеша огорчења, фанатизма, неукости итд.
У тим временима кривица се подразумавала од оног момента када је оптужница подигнута.
Судство је по мишљењу комуниста било само сердство класне борбе. Судијама је, по истом тумачењу, прва дужност, чак и по цену сукоба са законом, да се повинује партијској директиви. Тако је крајем маја 1945. наглашено да није битно образовање судија, већ је битно да су им погледи демократски и да буду привржени влади.
Директиве Комунистичке партије и жеље владе биле су да се Михаиловић мора убити! Први и последњи који се питао за судбину био је Јосип Броз. Партија је то само спровела преко државних органа.
Суђење Михаиловићу је трајало од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Прво је написана оптужница и припремљена велика количина доказног материјала. У току процеса суд је саслушао многе сведоке. Све је ишло по плану осим два-три пута. Непланиран је случај сведокиње Видосаве Тукуљац која ословила оптуженог речима „ђенерал Михаиловић“. На то је реаговао председник судског већа опоменувши је да убудуће уместо тога говори само „оптужени“! Она је на то одговорила: „Оптужен од Комунистичке партије али не од мене!“
Када је Михаиловић почео да прича о томе како је заробљен, председник судског већа није дозволио да говори. Некако истовремено, у сали се створила галама. Када се све стишало, Михаиловић је морао да прича неке друге ствари!
Суд није прихватио ниједан предлог одбране.
Када је одбрана поменула немачки плакат са потерницама за Михаиловићем и Брозом, судско веће је то одбило с мотивацијом да је то најбољи доказ о колаборацији са Немцима, који су то учинили као услугу. Чињеницу да су Немци стрељали Михаиловићеве војнике и присталице суд је оценио да су ти људи били у заблуди.
По речима адвоката Драгића Јоксимовића, који је познавао свога брањеника од пре рата, то није био иста личност. Нагласио је да му је једном приликом Михаиловић казао: „Знате Јоксимовићу, једва чекам да се све ово сврши, јер имам намеру да се бавим радиотелеграфијом“. Овакво слабо држање било је последица психичке и још неке тортуре.
Лондонски дневни лист „Дејли телеграф“ 14. јуна 1946. године објавио је текст свог дописника са суђења у Београду у коме је, између осталог, писало о томе како у својим одговорима Михаиловић говори како је уморан па уместо да каже потврдно он изговара негативно или обрнуто.
Михаиловић је потом изложио своју „тужну историју“, како каже дописник – историју непослушности у својој организацији, нелојалности, ситних амбиција које су се виделе поред њега, хотећи да искористе његов углед у покрету, радећи му истовремено и о глави и о части, њему и целом покрету.
Завршна реч ђенерала Михаиловића није добила публицитет у светској штампи какав заслужује. По писању лондонског „Тајмса“, Михаиловићева одбрана је била „без фраза, без кивности на политичке противнике или личне непријатеље, јасно и подробно. То је војник од заната подносио извештај, неодољив баш својом једноставношћу“.
Завршна реч војног тужиоца пуковника Милоша Минића почела је 8. јула у 7, 30 часова. Он је непрестано говорио до 12, 35. Следећих 15 минута била је пауза. Потом су говорили браниоци Никола Ђоновић и Драгић Јоксимовић. Njихове одбране прекидане су неколико пута. Претрес је прекинут у 23, 35.
Сутрадан, 9. јула, говорили су браниоци осталих оптужених.
Михаиловић је говорио 10. јула од 19 часова. Председник суда прекидао је одбрану неколико пута због пауза.
Михаиловић је на самом крају казао: „Нашао сам се у вртлогу догађаја и смутњи. Нашао сам се у вртлогу догађаја и смерница. Новог свесловенског света који се стварао, за коју сам заједницу одавно и ја био, и то одавно. Нашао сам се у вртлогу смерница западних демократија, уверен да ће тековине руске револуције бити примљење у целом свету. Нашао сам се пред конкурентском организацијом коју спроводи Комунистичка партија која директно тежи своме циљу. Нашао сам се пред смерницама и тежњама своје сопствене владе. Био сам окружен свим могућим обавештајним службама: Интелиџенс сервисом, Гестапоом и свим обавештајним службама света. Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. Позивао сам новинаре целог света и тражио мисију Црвене армије. Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад.“
Када је Михаиловић изговарао последње речи своје одбране било је 23, 50 часова.
Сутрадан, 11. јула од 8, 15 часова говорили су остали оптужени. Последње речи изговорене су 30 минута после поноћи, тј. 12. јула.
Читање пресуда почело је у 8, 15 часова 15. јула. Завршне речи председника суда изговорене су у 11, 35 часова.
По тексту пресуде, ђенерал Михаиловић је осуђен „на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине.“
Председник суда прочитао је на крају следеће речи: „Оптуженици против пресуде овога суда немају правног лека јер је ова пресуда одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу лично или преко својих браниоца или њихови рођаци да поднесу молбу за помиловање Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује вечерас до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од лица осуђених на смрт.“
Суђење је завршено у 11, 35 часова.
Још мало о пресуди
У документима југословенске амбасаде из Вашингтона из јуна 1945. године налази се и телеграм упућен у Београд, у Министарство спољних послова, у коме се наводи одговор америчког Министарства иностраних послова (State Departmant) на питање да ли имају намеру да помогну евентуални излазак генерала Михаиловића из земље. У телеграму се тврди да за то Американци децидирано нису заинтересовани.
А Американци су посмртно одликовали Михаиловића после стрељања – 1948. године!
Сава Косановић, југословенски амбасадор у Вашингтону, јављао је средином јула својим надређеним о реакцијама у Америци поводом суђења Михаиловићу и осталим. Тако је јавио о уговореном пријему код председника Харија Трумана. Остала је тајна о чему су разговарали. Међутим, није остала тајна порука неких Енглеза о пресуди ђенералу Михаиловићу. Наиме, Косановић је јавио 14. јула да су му пријатељи Енглези, вероватно њихов амбасадор у Америци, казали како би њима, тј. Енглезима „била најнезгоднија осуда Михаиловића на доживотну робију“!
Косановић је средином августа опширно писао о томе како је америчка штампа пропратила суђење и пресуду. Тако је 12. августа описао једну занимљивост. Наиме, у једним новинама појавила се сумња да је Михаиловић пристао на тајну сарадњу са комунистички властима и то је било поткрепљено тврдњом како је генерал признао да је коректно третиран као и што је оптужио своје подређене команданте за колаборацију с Италијанима и Немцима итд. У наставку, амбасадор је поменуо текст из још једних новина: „Вашингтон Пост у свом уводнику од 16. VII т.ј. непосредно послије изрицања смртне осуде Дражи с горчином констатира, како се у неким лондонским круговима мислило да ће Дража из процеса изпливати као московски колаборатер и агент панславизма, свједочећи против Енглеске и Америка.“
Смрт
Партијски гласник „Борба“ објавила је 18. јула 1946. године на трећој страни вест следеће садржине:
„Београд, 17. јула
Пошто је Президијум народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије одбио молбе за помиловање на смрт осуђених издајника и ратних злочинаца, то је извршена смртна казна над Михаиловићем Драгољубом – Дражом, Радићем Радославом – Радом, Глишићем Милошем, Јовановић Драгомиром – Драгим, Динић Танасијем – Тасом, Јонићем Велибором, Докићем Ђуром, Мушицким Костом и Павловић Бошком. Смртна казна над Младеном Жујовићем и Петром Живковићем није могла бити извршена, јер су се налазили у емиграцији.“
Како су молбе за помиловање одбијене, председник судског већа захтевао је од Светислава Стефановића – Ћеће, помоћника министра унутрашњих послова, да се приступи извршењу пресуде. Следећи ту логику може се закључити да се догађало следеће: одређена је група за егзекуцију, стрељању је присуствовао неко из судског већа и оптужбе, потом је направљен записник који је упућен пуковнику Михаилу Ђорђевићу, председнику Војног суда!
Сви публицисти и историчари прихватају 17. јун као датум убиства ђенерала Михаиловића и осталих осуђеника. Има озбиљних истраживача који тврде да је казна над Драгомиром – Драгим Јовановићем извршена 1952. године на Авали тек пошто је Слободану Пенезићу Крцуну урадио неколико елабората. Ако је то тачно, сме ли се поставити питање: Да ли је генерал Михаиловић заиста убијен 17. јула? Одговор мора да гласи: Јесте!
Брозу се журило јер су се бојали интервенција Шарла де Гола, можда и Американаца. Зато су га две-три сата по одбијању молбе за помиловање стрељали, највероватније, на Ади Циганлији. Није утврђено да ли су му ноге и руке сломљење за живота или је то учињено после стрељања. Тело је сахрањено у једну јаму и поливено кречом.
У животом крају генерала Михаиловића има неколико неспорних чињеница: ђенерал Михаиловић је ухваћен, подигнута је оптужница, организовано је суђење, састављено је судско веће, именован је тужилац, окривљени је изабрао браниоце, било је сведока оптужбе, пресуда је изречена, окривљени је написао молбу за помиловање, молба је одбијена па је казна извршена. С праве тачке гледишта, у процесу су се догодиле неколике повреде права. Тако на пример, оптужени нису добили право жалбе на пресуду! Итд.
Операцију хватања одрадило је Министарство унутрашњих послова Србије. Суђење је организовано у Београду тј. Србији. Егзекуција је извршена у Београду тј. Србији. Мање важна документа налазе су у архиву Војног суда. Важнија документа о случају генерала Михаиловића морају да се налазе у архиву Министарства унутрашњих послова Србије!
Пре неку годину министар унутрашњих послова Србије показао је наочаре и још неке предмете ђенерала Михаиловића. Нама остаје нада да ће наредни министар показати документа после чега ће бити много тога разјашњено. Треба разјаснити процес који је почео организовањем групе за хватање и саму операцију! Ни то није све! Остају још две ствари: Србија мора преместити остатке Јосипа Броза Тита на друго место а пронаћи гробове ђенерала Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића и достојно их сахранити!
(Први део: „Друг Тито“ и „Чича Дража“)
(Други део: „Сукоб два устаничка покрета“)
