Dr Veljko Đurić Mišina:
Suđenje. Partizani su bili ratni pobednici koji su sebe proglasili i oslobodiocima. Oni su odmah po oslobađanju i zauzeću određenih teritorija krenuli u opšti obračun sa svojim protivnicima. Istovremeno je krenuo i teror prema onim koji bi mogli biti u budućnosti neprijatelji. Bila su to vremena besmislenih ubistava, hapšenja i progona, pljačkanje i iskorišćavanje svih slojeva naroda.
Pravni poredak u Jugoslaviji bio je tada na nižem stepenu od predratnog. Umesto prava pojavila se smeša ogorčenja, fanatizma, neukosti itd.
U tim vremenima krivica se podrazumavala od onog momenta kada je optužnica podignuta.
Sudstvo je po mišljenju komunista bilo samo serdstvo klasne borbe. Sudijama je, po istom tumačenju, prva dužnost, čak i po cenu sukoba sa zakonom, da se povinuje partijskoj direktivi. Tako je krajem maja 1945. naglašeno da nije bitno obrazovanje sudija, već je bitno da su im pogledi demokratski i da budu privrženi vladi.
Direktive Komunističke partije i želje vlade bile su da se Mihailović mora ubiti! Prvi i poslednji koji se pitao za sudbinu bio je Josip Broz. Partija je to samo sprovela preko državnih organa.
Suđenje Mihailoviću je trajalo od 10. juna do 15. jula 1946. godine. Prvo je napisana optužnica i pripremljena velika količina dokaznog materijala. U toku procesa sud je saslušao mnoge svedoke. Sve je išlo po planu osim dva-tri puta. Neplaniran je slučaj svedokinje Vidosave Tukuljac koja oslovila optuženog rečima „đeneral Mihailović“. Na to je reagovao predsednik sudskog veća opomenuvši je da ubuduće umesto toga govori samo „optuženi“! Ona je na to odgovorila: „Optužen od Komunističke partije ali ne od mene!“
Kada je Mihailović počeo da priča o tome kako je zarobljen, predsednik sudskog veća nije dozvolio da govori. Nekako istovremeno, u sali se stvorila galama. Kada se sve stišalo, Mihailović je morao da priča neke druge stvari!
Sud nije prihvatio nijedan predlog odbrane.
Kada je odbrana pomenula nemački plakat sa poternicama za Mihailovićem i Brozom, sudsko veće je to odbilo s motivacijom da je to najbolji dokaz o kolaboraciji sa Nemcima, koji su to učinili kao uslugu. Činjenicu da su Nemci streljali Mihailovićeve vojnike i pristalice sud je ocenio da su ti ljudi bili u zabludi.
Po rečima advokata Dragića Joksimovića, koji je poznavao svoga branjenika od pre rata, to nije bio ista ličnost. Naglasio je da mu je jednom prilikom Mihailović kazao: „Znate Joksimoviću, jedva čekam da se sve ovo svrši, jer imam nameru da se bavim radiotelegrafijom“. Ovakvo slabo držanje bilo je posledica psihičke i još neke torture.
Londonski dnevni list „Dejli telegraf“ 14. juna 1946. godine objavio je tekst svog dopisnika sa suđenja u Beogradu u kome je, između ostalog, pisalo o tome kako u svojim odgovorima Mihailović govori kako je umoran pa umesto da kaže potvrdno on izgovara negativno ili obrnuto.
Mihailović je potom izložio svoju „tužnu istoriju“, kako kaže dopisnik – istoriju neposlušnosti u svojoj organizaciji, nelojalnosti, sitnih ambicija koje su se videle pored njega, hoteći da iskoriste njegov ugled u pokretu, radeći mu istovremeno i o glavi i o časti, njemu i celom pokretu.
Završna reč đenerala Mihailovića nije dobila publicitet u svetskoj štampi kakav zaslužuje. Po pisanju londonskog „Tajmsa“, Mihailovićeva odbrana je bila „bez fraza, bez kivnosti na političke protivnike ili lične neprijatelje, jasno i podrobno. To je vojnik od zanata podnosio izveštaj, neodoljiv baš svojom jednostavnošću“.
Završna reč vojnog tužioca pukovnika Miloša Minića počela je 8. jula u 7, 30 časova. On je neprestano govorio do 12, 35. Sledećih 15 minuta bila je pauza. Potom su govorili branioci Nikola Đonović i Dragić Joksimović. Njihove odbrane prekidane su nekoliko puta. Pretres je prekinut u 23, 35.
Sutradan, 9. jula, govorili su branioci ostalih optuženih.
Mihailović je govorio 10. jula od 19 časova. Predsednik suda prekidao je odbranu nekoliko puta zbog pauza.
Mihailović je na samom kraju kazao: „Našao sam se u vrtlogu događaja i smutnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Novog sveslovenskog sveta koji se stvarao, za koju sam zajednicu odavno i ja bio, i to odavno. Našao sam se u vrtlogu smernica zapadnih demokratija, uveren da će tekovine ruske revolucije biti primljenje u celom svetu. Našao sam se pred konkurentskom organizacijom koju sprovodi Komunistička partija koja direktno teži svome cilju. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama: Intelidžens servisom, Gestapoom i svim obaveštajnim službama sveta. Ostao sam vojnik ubeđen da narod treba da da reč na kraju. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu. Pozivao sam novinare celog sveta i tražio misiju Crvene armije. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad.“
Kada je Mihailović izgovarao poslednje reči svoje odbrane bilo je 23, 50 časova.
Sutradan, 11. jula od 8, 15 časova govorili su ostali optuženi. Poslednje reči izgovorene su 30 minuta posle ponoći, tj. 12. jula.
Čitanje presuda počelo je u 8, 15 časova 15. jula. Završne reči predsednika suda izgovorene su u 11, 35 časova.
Po tekstu presude, đeneral Mihailović je osuđen „na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine.“
Predsednik suda pročitao je na kraju sledeće reči: „Optuženici protiv presude ovoga suda nemaju pravnog leka jer je ova presuda odmah i izvršna. Jedino lica koja su osuđena na kaznu smrti mogu lično ili preko svojih branioca ili njihovi rođaci da podnesu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Sud određuje večeras do 20 časova, u kome će roku, ako ko hoće, podneti molbu za pomilovanje od lica osuđenih na smrt.“
Suđenje je završeno u 11, 35 časova.
Još malo o presudi
U dokumentima jugoslovenske ambasade iz Vašingtona iz juna 1945. godine nalazi se i telegram upućen u Beograd, u Ministarstvo spoljnih poslova, u kome se navodi odgovor američkog Ministarstva inostranih poslova (State Departmant) na pitanje da li imaju nameru da pomognu eventualni izlazak generala Mihailovića iz zemlje. U telegramu se tvrdi da za to Amerikanci decidirano nisu zainteresovani.
A Amerikanci su posmrtno odlikovali Mihailovića posle streljanja – 1948. godine!
Sava Kosanović, jugoslovenski ambasador u Vašingtonu, javljao je sredinom jula svojim nadređenim o reakcijama u Americi povodom suđenja Mihailoviću i ostalim. Tako je javio o ugovorenom prijemu kod predsednika Harija Trumana. Ostala je tajna o čemu su razgovarali. Međutim, nije ostala tajna poruka nekih Engleza o presudi đeneralu Mihailoviću. Naime, Kosanović je javio 14. jula da su mu prijatelji Englezi, verovatno njihov ambasador u Americi, kazali kako bi njima, tj. Englezima „bila najnezgodnija osuda Mihailovića na doživotnu robiju“!
Kosanović je sredinom avgusta opširno pisao o tome kako je američka štampa propratila suđenje i presudu. Tako je 12. avgusta opisao jednu zanimljivost. Naime, u jednim novinama pojavila se sumnja da je Mihailović pristao na tajnu saradnju sa komunistički vlastima i to je bilo potkrepljeno tvrdnjom kako je general priznao da je korektno tretiran kao i što je optužio svoje podređene komandante za kolaboraciju s Italijanima i Nemcima itd. U nastavku, ambasador je pomenuo tekst iz još jednih novina: „Vašington Post u svom uvodniku od 16. VII t.j. neposredno poslije izricanja smrtne osude Draži s gorčinom konstatira, kako se u nekim londonskim krugovima mislilo da će Draža iz procesa izplivati kao moskovski kolaborater i agent panslavizma, svjedočeći protiv Engleske i Amerika.“
Smrt
Partijski glasnik „Borba“ objavila je 18. jula 1946. godine na trećoj strani vest sledeće sadržine:
„Beograd, 17. jula
Pošto je Prezidijum narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca, to je izvršena smrtna kazna nad Mihailovićem Dragoljubom – Dražom, Radićem Radoslavom – Radom, Glišićem Milošem, Jovanović Dragomirom – Dragim, Dinić Tanasijem – Tasom, Jonićem Veliborom, Dokićem Đurom, Mušickim Kostom i Pavlović Boškom. Smrtna kazna nad Mladenom Žujovićem i Petrom Živkovićem nije mogla biti izvršena, jer su se nalazili u emigraciji.“
Kako su molbe za pomilovanje odbijene, predsednik sudskog veća zahtevao je od Svetislava Stefanovića – Ćeće, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, da se pristupi izvršenju presude. Sledeći tu logiku može se zaključiti da se događalo sledeće: određena je grupa za egzekuciju, streljanju je prisustvovao neko iz sudskog veća i optužbe, potom je napravljen zapisnik koji je upućen pukovniku Mihailu Đorđeviću, predsedniku Vojnog suda!
Svi publicisti i istoričari prihvataju 17. jun kao datum ubistva đenerala Mihailovića i ostalih osuđenika. Ima ozbiljnih istraživača koji tvrde da je kazna nad Dragomirom – Dragim Jovanovićem izvršena 1952. godine na Avali tek pošto je Slobodanu Peneziću Krcunu uradio nekoliko elaborata. Ako je to tačno, sme li se postaviti pitanje: Da li je general Mihailović zaista ubijen 17. jula? Odgovor mora da glasi: Jeste!
Brozu se žurilo jer su se bojali intervencija Šarla de Gola, možda i Amerikanaca. Zato su ga dve-tri sata po odbijanju molbe za pomilovanje streljali, najverovatnije, na Adi Ciganliji. Nije utvrđeno da li su mu noge i ruke slomljenje za života ili je to učinjeno posle streljanja. Telo je sahranjeno u jednu jamu i poliveno krečom.
U životom kraju generala Mihailovića ima nekoliko nespornih činjenica: đeneral Mihailović je uhvaćen, podignuta je optužnica, organizovano je suđenje, sastavljeno je sudsko veće, imenovan je tužilac, okrivljeni je izabrao branioce, bilo je svedoka optužbe, presuda je izrečena, okrivljeni je napisao molbu za pomilovanje, molba je odbijena pa je kazna izvršena. S prave tačke gledišta, u procesu su se dogodile nekolike povrede prava. Tako na primer, optuženi nisu dobili pravo žalbe na presudu! Itd.
Operaciju hvatanja odradilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Suđenje je organizovano u Beogradu tj. Srbiji. Egzekucija je izvršena u Beogradu tj. Srbiji. Manje važna dokumenta nalaze su u arhivu Vojnog suda. Važnija dokumenta o slučaju generala Mihailovića moraju da se nalaze u arhivu Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije!
Pre neku godinu ministar unutrašnjih poslova Srbije pokazao je naočare i još neke predmete đenerala Mihailovića. Nama ostaje nada da će naredni ministar pokazati dokumenta posle čega će biti mnogo toga razjašnjeno. Treba razjasniti proces koji je počeo organizovanjem grupe za hvatanje i samu operaciju! Ni to nije sve! Ostaju još dve stvari: Srbija mora premestiti ostatke Josipa Broza Tita na drugo mesto a pronaći grobove đenerala Milana Nedića i Dragoljuba Draže Mihailovića i dostojno ih sahraniti!
(Prvi deo: „Drug Tito“ i „Čiča Draža“)
(Drugi deo: „Sukob dva ustanička pokreta“)
