Овај портал је дана 03.04.0.г. објавио текст „Кад мајкама, само на трен, нестене дете из видокруга оне вичу на сав глас: „ Упомоћ, упомоћ…где ми је дете ?“ ,у коме су ,на основу понашања мајке нестале девојчице Данке (2) изнета мишљења , ставови и процене могућих одговрних лица за нестанак мале Данке.
Пише:М.Антонић
Тај текст сам укинуо . Разлог за његово укидање су чињенице које је јавност сазнала из званичних извешатаја .
Први разлог је чињеница да је једног од учесника у овој несрећи кога је отац нестале Данке срео на путу свега неколико минута пошто је макла Данка убијена колима , упитао да ли је можда негде видео девојчицу, рекао да није. А мала Данка је била убијена у гепеку његовог аутомобила.
Други разлог је да се један од учесника у овој несрећи без и мало гриже савести прикључио потрази мале Данке.
Трећи разлог је да су тело убијене мале Данке учесници у несрећи бацили на сметљиште. А касније један од учесника у овој несрећи је тело пренео на друго, за сада непознато место.
Четврти и пресудни разлог за укидање сопственог текста је чињеница да тај учесник у овој несрећи, који је однео тело на непознато место, рачуна на правило „нема тела нема дела“.Шта то по мени значи?Ништа друго него да би такав монстум опет исто поступио!
Све ово овде наведено није несрећа него је злочин! И све ово овде изнето је веће зло и већа трагедија од мишљења и анализа изнетих у тексту „Кад мајкама, само на трен, нестене дете из видокруга оне вичу на сав глас: „ Упомоћ, упомоћ…где ми је дете ?“,која су се односила на неке потезе који су наводили на помисао о могућој умештаности мајке у нестанак њене девојчице и који је имао за циљ да укаже на губитак основних људских вредности. Сада после званичних чињеница указивање на то губи сваки смисао и безначајно је у односу на злочин и монстуозност коју су виновници ове несреће показали .Њихова злодела и понашање морају далеко више да нас забрину.
Данке Илић (2) ,знамо то ,сада више нема. Али нека свима нама она буде опомена. Окружени смо злобним, безосећајним људима какве ови простори и традиција нашег народа не памти.
Подсећања ради на праве вредности прочитајте текст у наставку који не настао када смо се деведесетих, пред крвопролиће на овим нашим просторима, дивили племенитости и мајки и нас као народа.На ту тему, причао сам са, сада већ одавно балгопочившим протојерејом Српске православне цркве, др Жарком Гавриловићем, који ми је у разговору посебно нагласио да је материнство темељ сваког друштва. Мајке су тада, знајући да су њихова деца недужна,необучена за борбу изложена беспоштедним убиствима жестоко протестовале и тражиле да им се деца врате са одслужења војног рока.
Ево тог разговора вођеног крајем деведесетих за „Практичну жену“.
МАЈКЕ У ВИХОРУ РАТА
О „институцији” материнства; односно о улози мајке у животу уопште, па и у ратним условима, разговарамо с протојерејом Српск православне цркве, др Жарком Гавриловићем, председником Српске православне странке. То што је наш саговорник представник једне религије вођа једне странке, не треба да буде разлог за неразумевање представник других религија и странака. Јер, реч је о универзалном поју мајчинства.
Нека нам буде дозвољено да овај текст почнемо присећањем на књигу која је у послератним годинама била један највећих бестселера ондашњег доба. Реч о „Волоколамском друму” совјетског писца Александра Бека, књизи која говори о периоду битке за Москву, данима када јефашистичка звер први пут устукнула пред здравом снагом народа који је бранио своју част и слободу.
Млађе генерације сигурно нису ималепи прилику да прочитају „Волоколамски друм а књига се данас може наћи још само приватним библиотекама заљубљеника у писану реч, и можда у понекој антикварници. Ако случајно налетите на то дело, скромо по опреми а велико по поруци коју носи обавезно га купите.
У међувремену, овде ће (само посећању) бити цитиран један кратак део из „Волокаламског друма”. Убрзо цемо објаснити и зашто.
ОСТАТИ ЖИВ
Стоји пуковник, искусан војник који се калио и прекаиио на многим ратиштима, пред стројем голобрадих војника, младића који тек ттеба да доживе „ватрено крштење”. Помало је тмуран, зна да је пред том „децом” велика обавеза, задатак да се заустави зло које прети да овлада светом, и одступања нема.
-Шта је твој превасходни задатак у овом рату? — пита пуковник првог војника.»
-Мој задатак је да тучем неприја Ија и да у тој борби дам и свој живот треба — одговара младић спремно, понавИја већ давно научену лекцију.
Намрштио се пуковник, није задовољан одговором, па онда исто питање поставља и другим војницима. Одговори су мање више исти, а пукдвник све суморнији.
-Ниста не знате — вели на крају. Ваш превасходни задатак је да у овом рату останете живи! Јер само док сте живи можете и по сто пута тући противника. Мајке су вас послале у рат да браните своју земИју, тако рећи дале мени на поверење моја обавеза је да вас живе вратим кући…
То је тај (по сећању испричан) одељак из књиге „Волоколамски друм”, тренутак када је искусни официр примио на себе обавезу да војницима буде и — мајка. На-равно, у ратним .условима.
Зашто смо све ово испричали?
МАЈЧИНСТВО НА ИСПИТУ
Били смо сведоци, једва да је од тада прошло три месеца, када је група мајки ушла у Савезну скупштину тражећи да се њихови синови повуку са подручја на коме се води рат. Рекле су да не желе да им деца гину.
Откуда тај преокрет код српских мајки, кад је познато да су оне од увек с поносом испраћале синове у војску, чак подстицале нијихову храброст и патриотизам до неслућених граница? О томе разговарамо са др Жарком Гавриловићем, протојерејем Српске православне цркве, аутором многих радова и књига на тему мајке.
Наш саговорник са индигнацијом одбија сваку помисао да је данашња мајка мание мајка од оних из наше ближе и даље прошлости, али сматра да се понеким од њих данас политички много манипулише и да је зато “треба заштитити. Мајка једноставно треба да буде оно што је била од памтивека, каже др Гавриловић и онда то поткрепљује чињеницама, наравно сагледаним из угла његове вокације:
-Мајка је најдраже биће сваког човека. Она је олтар на коме дете доживљава своје најлепше тренутке и спремно улази у живот. Хришћанство је још пре две хиљаде година уздигло култ мајке до неслучених размера кроз пресвету Богородицу. Она, мајка Богородица, проводи свој живот у чедности, побожности и уздржању, у бризи за својим дететом. Од тада па до данашниих дана, хришћанство је посвећивало посеону пажњу васпитању мајке и уопште образовању жене. Јер, од мајке зависи какав ће бити човек. Не каже се узалуд: ,,Рука која Ијуља колевку, јесте рука која влада светом”. Нешто слично имао је на уму и Жан-Жак Русо када је рекао: „Дајте ми да васпитам прво мајке, па ћу препородити Француску”. То би требало и ми да примени- мо у ово суморно време када су потамнеле старе вредности, када је порушен хришћански морал а другог нема. Али претходно треба вратити жени њено достојанство, поготово мајци, и онда би Ијудски род могао да се поправи.
МАЈКА — ПРВИ УЧИТЕЉ
• У давним временима зачела се изрека: „Каква мати — таква кћи, какав отац — такав син. Шта је за све то време значила и шта још увек значи мајка?
-Постоји и једна друга, можда још садржајнија изрека, која објашњава све: ,,Не стоји кућа на земљи, него на жени”. У том смислу мајка је прототип Бога кога не видимо. Кроз њу дете све доживљава, она је његов најважнији учитељ. Од њеног моралног лика зависи морални лик целе породице. На жалост, жена је у већини случајева данас сведена готово на робу, ако смем тако да кажем — понекад искључиво и на објекат за чулно уживање. Томе су можда доста допринели разни емисари из такозваног „женског лобија” проповедајући некакву лажну једнакост полова, не схватајући да оно што је Бог раздвојио, човек не може да споји.
• Без обзира да ли се слажемо или не са овим што сте до сада рекли, можете ли објаснити поступак мајки које су пре неколико месеци дошле у Скупштину са захтевом да се њихови синови-војници повуку са ратишта? На неки начин, била је то и неочекивана манифестација српских мајки.
-Питање је комплексно и захтева читаву студију за прави одговор. У сваком случају, треба се клонити драстичних закључака. Ипак, чињеница је да су многи данашњи родитељи из последњег рата изашли а да заправо нису ни имали прилике да упознају мајчинску Ијубав. Наравно, после тога нису знали да је пренесу ни на своје потомство, једноставно куповали су Ијубав своје деце материјалним добрима. У том контексту, Ијубав према отаџбини увек се нађе у запећку. Увек је страшно кад мајка од свог детета прави кукавицу а ми бар имамо примера, чак и у нашем народном стваралаштву, о херојству српске мајке. То су темеИји на којима израста здраво ткиво сваке нације.
ПОРАЗ СРПСКИХ МАЈКИ.
•Ако изузмемо усамљене случајеве, нисте ме, ипак, убедили да оно што се дешавало у Скупштини није био на неки начин пораз српских мајки.
-Да, али то је истовремено био и пораз свеукупног српског друштва, иер мајке би морале да буду његов темељ. Тако је у свакој здравој средини, о томе све време говорим. Мајке су ослонац, а ми смо тај ослонац деценијама систематски подривали. Тако смо добили несигурне, па ако хоћете и поражене жене, мајке које на погрешан начин заклањају своју децу, не схватајући да на тај начин формирају сој Ијуди навикнут на заштиту која ће кад-тад престати. После тога, само по себи, иде безнађе.
•Шта нам, дакле, ваља чинити.
-Морамо се вратити својим утемељним светињама, а то су вера у Бога и отаџбину, љубав према људима, патриотизам лишен сваког личног интереса. Да нема Сунца, ни Месец не би светлео, а материнство је сунце које обасјава земљу. Вратимо, стога, мајци њено достојанство а српска жена је увек показивала своју племенитост. Мајке никад неће дозволити да им буде подваљено, а о томе да свака воли своје дете не треба трошити речи…
Тако говори духовник др Жарко Гавриловић, а кратко препричавање једног одељка из књиге „Волоколамски друм” било је само повод да се нешто више каже и о улози војних стареина у сваком рату. Мајке ће то разумети.
