„Читање је читање само ако доводи у равнотежу фикционалну стварност текста и функционалну делотворност стварности …“
„Објашњење које скривам у дубини душе, објашњење које би најтачније описало мој ужас – никада нећу дати“. Читање је трагање за оним што није написано а мора бити прочитано.
Читати, значи читати као да се то чини први пут, разваљивати садржај читања на прочитано и написано тако да све што остане буде довољно за последњи пут читања, за читање који је будуће једино писање неисписаног или потпуно празно написаног, конструисаног и непостојећег. Читати различито од писаног приговарајући пристрасности текста особитим рафинманом непосредног продора у чин стварања, у тајну ствараоца, заснивајући читање као једино могуће разумевање ненаписаног због свих разлога изостанка, читањем бранећи текст од пропуста и заснивајући првотну емоционалну интелигенцију доживљаја изван текстуалног, читајућим запоседањем простора унутар исписаног који у текст учитава заједнца исписивача за непоновљивост једног читања.
Читањем саприпасти проверљивости предмета и непознатој, интуитивној и дубоко рефлексивној доказивости прочитаног унутар које написано постаје једно „могуће“ писања, чак и онога што је већ написано изван контроле читања које га разара и разоткрива у покушају проглашавања аутентичности и самодовољности ауторства доказивог у исчитавању искоришћеног језика. Читати, и када је нема, читати настајање појаве примарне конституције значењске апаратуре преко које је могуће објективно постојање текста изван исписаности написаног, премештајући моћ читања у другоредну регију текстуалности која затвара референтни свет у симболички опстанак довољног у прочитаном. Читањем накнадно учествовати у писању разлагањем стваралачких митографија из чијег недостајања или преиспољавања израста прочитано.
Само такво читање задире у унутрашњи аспект сусрета мотивацијске каталогизације избора који превршује свршено писмо и чину писања. Читање тада дораста као непоновљива самоконституисана стварност писања која постаје могућа изван стварности коју описује. Читање је читање само ако доводи у равнотежу фикционалну стварност текста и функционалну делотворност стварности света из које текст у писању напушта онтолошку пукотину најављеног краја описаног и нестаје у наративу референцијалне и фигуративне самодовољности прочитаног.
Својством првог и последњег читања а не директним читањем написаног или простим унутрашњим разврставањем прочитаног, сусрет текста са читањем, постаје читање двоструке иманенције: исчитаности и прочитаности. Читање је једини ослонац превазилажења сувоњаве празнине маниричке језичке прецизности која захтева читање као непоновљиву предикцију исписаног надовезујући се на претварање стваралачког напора описаног у аутентични свет смисала сваког и свакаквог прочитаног текста. Читање је важније од писања јер се у њему рађају и оваплоћују заметци писма, у читању настаје живот мртвих фигура језика, у читању са покрећу измрзле фигуре доживљаја, читање је завршно писање недоказаног покушаја исписивања себе, читање је огледало језичког лика у који стаје смисао света за човека. Писмо је само себи довољно једино у невидљивом свету неисписаног из којег језик проговара као покушај зачећа, као вештачка оплодња смисла и разумевања којег нема и не може га бити без прочитаности. Писање опстаје као различито поновљене покушаја да препознамо и запамтимо овај свет.
Читање је вечни живот.