Горанко Ђапић:
Поглед :Куда иде Русија почетком XXI стољећа?
Може ли велика Русија у новом веку да подигне себе саму до висине која јој природно припада, може ли руски народ да једном заувек осети благородност властите домовине и њених ресусрса, шта су јој главне сметње на том путу. . . О овој деликатној теми, специјално за Таблоид пише Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидента и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године у Београду
У минулом стољећу видјели смо како се постепено одвијала руска трагедија, видјели смо читав низ катаклизматичних збивања праћених страшним људским несрећама. Слободно можемо рећи да су живи завидјели мртвима. У том периоду није било ниједне невоље која је заобишла ову велику земљу.
Сви природни токови, финансије, миграције село-град, раст инфраструктуре, културни и образовни напредак, и сви слични процеси, насилно су прекинути и земљу је потресао тектонски лом грандиозног, револуционарног експеримента. Живот свакога човјека из темеља је промијењен примјеном генералног душевног инжењеринга.
За само једно стољеће, нове су генерације биле осакаћене у сваком смислу: материјалном, духовном, културном и демографском. Већ је речено да је на крају тог тектонског лома, преостала само сјенка могућег народа. . . То, разумије се, није дошло случајно, повијесним сљепилом, већ сасвим јасним и потпуно прецизним планом уклањања Русије из саме хисторије!
Када је коначно дошао крај старом поретку, Русија је била уморни гигант, збуњен и сметен али не без наде да ће ускоро почети бољи дани. Још увијек су се слике старога поретка чиниле живима, а слике новога поретка магловитима, мада обећавајућим.
На концу тог конфузног периода, изостале су постепено вођене дубоке реформе уз пажљиви државни надзор. . .
Наступио је каос умјесто промишљених потеза, па је наступило плодно тло за пут у безумно дивљање “квазилибералних” схваћања под великим вођством једне групе бивших припадника из врха државне номенклатуре. Њихова схваћања новога доба подразумијевала су узурпацију непрегледно великих природних ресурса Русије, од стране “подузимљивих” чиновника из прошлог система, те гомилање огромнога богатства у њиховим рукама, што је требало да буде иницијација за улазак у будуће друштво тржишне провинијенције. . .
У пракси, све ће то ускоро да се претворио у једну криминалну елиту, заправо, пребогату олигархију која одговара самој себи а која је одмах кренула у бјесомучну распродају националних ресурса.
Код таквог стања, та олигархија је, природно, сматрала да су све битне друштвене промјене обављене и како је држава потпуно преобликована те се “реформама” више не треба бавити. . .
Куда иде руско благо?
У групу бивших чиновника СССР-а, знатну моћ стекао је и новинар, Валентин Јумашев, чија је нада био бивши предсједник московских комуниста Борис Јељцин са својим кругом људи. Нови “визионар” био је и Борис Березовски са знатним смислом за присвајање одбачених творница, осиромашених па онда купљених у бесцење. . . И тако редом. Нафта, злато, дијаманти, драгоцјени минерали, метали и дрвена грађа, све је то полако прелазило у руке олигархије, испреплетене војно-полицијском бирократијом која је напречац открила своју растућу “пословну моћ”.
И тако, умјесто концепта промишљених стратешких реформи, извршена је голема пљачка од стране ове криминалне елите која је саму себе назвала свијетиоником нове и слободне Русије. . .
Тај опасни преврат значио је све веће богатство и моћ мањине, али и потпуни слом онога слоја који се некада звао слојем трудбеника у творницама и колхозима.
Природно, почели су избијати сви видови криминала, почев од трговине моторним возилима, продаје наркотика, па све до насилних пљачки, сурових разбојништава, трговине људима и плаћених убојстава. Некадашњи државни апарат, симболички се увезао у свим тим “уносним пословима”, што је уствари био еуфемизам за апсолутну корупцију. Олигархија је имала новац у сред потпуно осиромашеног друштва, и није тешко закључити како је пут до апсолутне владавине “подузимљивих” био отворен.
Коначно, круг око тајанственог Јумашева опредијелио се да томе Новом почетку пронађе и свога Бонапарту. Избор је пао на потпуковника КГБ-а, Владимира Путина, који је у вријеме хладнога рата, службовао у Берлину, баш тамо гдје ће пасти легендарни зид.
Са Путином улазимо усадашњицуРусије. Његова личност, небезхаризме и одлучности, исвакако не без државничких способности, пресудно је утјецала и утјецатће, на сва садашња ибудућа догађања у Русији. Речени Јумашевје, након извјесног времена, пошто је ставио круну у Кремљу, оставиоиМоскву и дотадашњу супругу, уредно се смјестивши у једној од својих лондонских некретнина, узевши за своју пратиљуТатјануДјаченко, кћер бившег руског предсједника Бориса Јељцина.
Сада је Русија ушла у кратак период стабилности. Ипак, ту су шарене лаже пуних трговина и бучних робних кућа, густих колона аутомобила и нарастајућих небодера, веселих ресторана и прелијепих руских жена, и све је то изронило као нестварни бљесак у сивилу стварне Русије. Јер, та стварност изгледа овако: 14 одсто грађана ове огромне земље живи са мјесечним примањима мањим од 100 евра, чак 30 одсто њих живи са примањима око 200 евра, а 40 одсто са примањима између 200 и 500 евра. Остатак су незапошљени, или они који нешто раде у такозваној сивој економији. . .
Два стољећа једне политикe
Гледајући у цијелини, производња, изузев енергената и сировина, знатно је испод некадашње совјетске ере, и без великих изгледа да ће на просперитет. Са друге стране, увоз готових производа је огроман и практично гута, не само радна мјеста него и новац стечен извозом енергената. Дакле, на сцени је једна апсолутна стагнација, економска, политичка па и културна. Једном ријечју, падом старога поретка крајем хладног рата, Русија није постала слободно и економски напредно друштво, мада су то биле основне претпоставке да ће она одмах бити моћна, пробуђена и динамична земља. . . Она је, на жалост, опет у стању једне инертности. Њена агресивна вањска политика, обично је опсјенарство. Антиракетни систем у режији САД уперен је ни у шта! Његов смисао није у такозваној руској опасности него у привиду равнотеже војно-стратешких комплекса. Тако је слаба Русија, тај жељени циљ негдашње свјетске, заправо, британске политике, постала достигнуће бивше колоније удружених држава. Но, то је само наставак једне исте политике која је, скоро пуна два вијека била усмјерена на потискивање Русије и онемогућавања да она одрасте до зрелости прикладне времену у коме је!
Радисе, заправо, о политици која има глобални смисао! Њен главни циљ је заузимање простора Еуропе и руске Азије са циљем да се тај огромнитериториј претвори у неки слинави и млитави Трећи свијет! Да се тај свијет попуни, помогућности, исламским становништвом, и тиме да повијесно заврши као сива политичка зона увјечитој власти “изабраног народа“. Штавише, и САД и цијели цивилизирани свијет морају бити барбаризирани, да би тај циљ коначно био остварен!
Замислимо да је сав свијет један големи Зимбабве, а да тим Зимбабвеом влада банкарски капитал “вјечитог дуговања“, свесвјетског поријекла“изабраних“, са оазом опкољеном високо софистицираномвојно–полицијском силом, довољном да у тако окруженом, глобалном “трећем свијету“, одржава “вјечни мир“.
Али, тко су ти “изабрани“? То су крупни жидовски банкари, они исти које је Кристистјерао из Соломоновог храма, гдје су за интерес давали зеленашке камате (како то модерно звучи!)
Њихов вјерски лидер, Кајафа (ЈосифКајафа, ( познат по томе што је подмитио Јуду да изда Исуса, у коме је видео претњу јеврејству, прим. ред. ) разапе је Криста на криж, исто онако како данас, његови сљедбеници из лондонског Ситија и њујоршког Волстрита, на криж разапињу и у вјечну мочвару Трећега свијета гурају највећи дио човјечанства.
Како даље?
Владајућа “елита” Русије, мање или више свјесно учествује у тој вишевјековној и уништавајућој политици. Истина, она је још давно, одмах након епохалних реформи Петра Великог, у паници од властитог нестанка, наумила да те реформе не дозволи. Наступили су зато вјечни отаџбински ратови, вијориле су се заставе и падали су хероји, а Русија је бивала све сиромашнија а њеног становништва све мање.
Епилог је да насјасно видљив. Рођени су један Јумашевилиједан Абрамович ( и бројни слични њима) који су експлоатацијом националних ресурса Русије почели да купу јепрестижне лондонске клубове и дворце, да се жене принцезама, кћерима бивши царева, да и самопостају цареви, али на срећу и добит вјечних непријатеља Русије. Ови петоколонаши су руско природно благо уновчилии бацили под ногеЊујорку, Азурној обали, Лондону. . .
Озбиљни људи Русије, искрено имајући на срцу своју “рођину“, позвали су још једном аутократе у Кремљу да размисле одва могућа пута: један је пут безповратка а други је пут промјена иослобађања свих стољетних запрека на путу до коначно гстатуса и стинске велесиле, штоРусија вазда јесте, у пркос свему. . .
Када је Медлин Олбрајт бестидно рекла да Русија нема права на толики простор и толика богатства, она је само пренијела Кајафину поруку-пријетњу. Једини одговор на ово може бити само слободна и напредна Русија која неће изазивати одиозност и страх него жељу за сурадњом. . .
Како ће се наша грчко-римско-кршћанска цивилизација одржати пред напредовањем жидовских банкара, у облику амеро-кинеске агресије и исламске “трећесвјетизације”?
И може ли се томе одупријети Бонапарта из КГБ, или ће и он повести Русију путем којим лондонско-њојоршке банкарске ложе хоће.
