Biti u Beogradu, znači biti na celom svetu u istom trenu ali tako da kada se od tog sveta sve vidi i doživi, …
Magla oblaporno guta za sobom i u gustim dodirima lica curi brazdama, brigom zaoranim niz kosine blago usahlih obraza; sledeći korak je jedini cilj; reka bruji kao da trlja promrzle prste na kraju reda za kuvanu rakiju; niko i ja; noć; grad koji volim više od svega; Beograd.
Kada sam kao rođeni Šapčanin doveden pod sumnju zbog odgovora da na svetu najviše volim Beograd, lako sam se odbranio pozivajući se na nepažnju mojih tužilaca da nisam upitan „šta jesam“, nego „šta najviše volim“. Desilo se to na „neutralnom terenu“ koji je za ovu priču sasvim nebitan izuzev kao simbol apriorne sumnje u moguću ljubav izvan razloga uračunate vezanosti, besmislene pristrasnosti, očekivane lojalnosti, ostrašćenog sebičluka prokrvljenosti, rigidne skučenosti tla i svih preteranih fobičnocentričnih pojmova egzistencije.
Beograd volim a nisam siguran da umem da započnem objašnjenje i obrazloženje te ničim zaslužene, u vidljivim razlozima sadržane, suzama i strahom započete i neočekivane ljubavi, toliko velike da joj se bezrezervno predavanje nikada nije zapitalo koliko ljubomornih ruševina može ostaviti iza sebe. Kao što se voli ljutiti deda ili tajanstveni stric od koga svi u velikoj porodici zaziru iako mu deca hrle u zagrljaj, ne samo zbog redovne porcije slatkiša, kao učiteljica koja i kada kažnjava, drži pravac grupe bez koje ostaje samo potonuće u strahove sazrevanja, kao široko igralište, kao lubenica, Beograd me primao u sebe potpuno spokojan i miran da mu mogu nauditi svojim sapetostima, nestrpljenjem, ambicijama i nezadovoljstvom. Sve je uvek bilo tu, za mene dostupno i blago, uz obraz obrazovano kao najpitomije obrazovanje velike neobuzdanosti koja nestaje u fascinaciji saznavanja i nepredviđenog rasta u visine drugosti, bega od ponovljene komšijske čamotinje provincijalnog obrasca koji čeka dečaka iz dobre kuće i koji po cenu propasti ovog sveta ne sme obrukati roditelje ako slučajno provrluda pijan „glavnom ulicom“.
Sve na jednom mestu, kao „na vašaru“ ili Diznilendu ili na „putu oko sveta“, svakoga dana iznenađenje događajem iz kosmosa u kojem progovara horizont, asfalt, kaldrma, tvrđava, livada, reka, planina i mirisi života u svemu postojećem. Beograd mi je bio prebivalište, letovalište, gostovanje, ekskurzija, istorija, selo, raspust, sve lepše i živopisnije nego što bekstva iz njega na sva ta mesta koja su samo to što mogu biti, nisu nikada bivala ni nalik na sve što je Beograd mogao da ispriča i sobom dokaže o njihovim najdragocenijim čarima. Biti u Beogradu, znači biti na celom svetu u istom trenu ali tako da kada se od tog sveta sve vidi i doživi, ostaje još toliko Beograda da stane u jedinstvenu i neponovljivu znatiželju neprekinute reprize.
Junak svih junaka, vreme izvan vremena, grad umesto svih gradova, strah za sve strahove i širina za sve skučenosti. Krštenica za sve žitelje, najviše one, u njemu rođene, koji sem tog papira nemaju u sebi mnogo beogradskog, kao i za one koji će „Boga potrošiti“ da u novom prebivalištu prikriju raskošni praziluk koji viri, za sve koji dođu da ga vide i posete, za sve koji ga preziru jer odražava njihovu bedu i sićušnost, On sija svetlost svoje neuništivosti i večnog sjaja.
Beograd umesto svega!