Бити у Београду, значи бити на целом свету у истом трену али тако да када се од тог света све види и доживи, …
Магла облапорно гута за собом и у густим додирима лица цури браздама, бригом заораним низ косине благо усахлих образа; следећи корак је једини циљ; река бруји као да трља промрзле прсте на крају реда за кувану ракију; нико и ја; ноћ; град који волим више од свега; Београд.
Када сам као рођени Шапчанин доведен под сумњу због одговора да на свету највише волим Београд, лако сам се одбранио позивајући се на непажњу мојих тужилаца да нисам упитан „шта јесам“, него „шта највише волим“. Десило се то на „неутралном терену“ који је за ову причу сасвим небитан изузев као симбол априорне сумње у могућу љубав изван разлога урачунате везаности, бесмислене пристрасности, очекиване лојалности, острашћеног себичлука прокрвљености, ригидне скучености тла и свих претераних фобичноцентричних појмова егзистенције.
Београд волим а нисам сигуран да умем да започнем објашњење и образложење те ничим заслужене, у видљивим разлозима садржане, сузама и страхом започете и неочекиване љубави, толико велике да јој се безрезервно предавање никада није запитало колико љубоморних рушевина може оставити иза себе. Као што се воли љутити деда или тајанствени стриц од кога сви у великој породици зазиру иако му деца хрле у загрљај, не само због редовне порције слаткиша, као учитељица која и када кажњава, држи правац групе без које остаје само потонуће у страхове сазревања, као широко игралиште, као лубеница, Београд ме примао у себе потпуно спокојан и миран да му могу наудити својим сапетостима, нестрпљењем, амбицијама и незадовољством. Све је увек било ту, за мене доступно и благо, уз образ образовано као најпитомије образовање велике необузданости која нестаје у фасцинацији сазнавања и непредвиђеног раста у висине другости, бега од поновљене комшијске чамотиње провинцијалног обрасца који чека дечака из добре куће и који по цену пропасти овог света не сме обрукати родитеље ако случајно проврлуда пијан „главном улицом“.
Све на једном месту, као „на вашару“ или Дизниленду или на „путу око света“, свакога дана изненађење догађајем из космоса у којем проговара хоризонт, асфалт, калдрма, тврђава, ливада, река, планина и мириси живота у свему постојећем. Београд ми је био пребивалиште, летовалиште, гостовање, екскурзија, историја, село, распуст, све лепше и живописније него што бекства из њега на сва та места која су само то што могу бити, нису никада бивала ни налик на све што је Београд могао да исприча и собом докаже о њиховим најдрагоценијим чарима. Бити у Београду, значи бити на целом свету у истом трену али тако да када се од тог света све види и доживи, остаје још толико Београда да стане у јединствену и непоновљиву знатижељу непрекинуте репризе.
Јунак свих јунака, време изван времена, град уместо свих градова, страх за све страхове и ширина за све скучености. Крштеница за све житеље, највише оне, у њему рођене, који сем тог папира немају у себи много београдског, као и за оне који ће „Бога потрошити“ да у новом пребивалишту прикрију раскошни празилук који вири, за све који дођу да га виде и посете, за све који га презиру јер одражава њихову беду и сићушност, Он сија светлост своје неуништивости и вечног сјаја.
Београд уместо свега!