- Ima ljudi čiji je život takodobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabre.”(Ivo Andrić)
AUTOR: Slavoljub M. Vujović
Rekla sam babi jedan dan kako Ognjen ima lijepu kabanicu sa kapuljačom, a ima i lepe čizme. Baka je ložila vatru i nije mi ništa rekla. Ćutala je, mašicama pomerala žar i ložila.
U sekundi, bilo mi je mnogo teško. Za malo, pa da zaplačem. Ne zbog bake nego zbog moje brzopletosti i moje nepromišljenosti.
Odmah sam znala da je baki teško. Da joj je žao. Da je jadna u sebi što ona ne može meni kupiti kabanicu. A znam kako je bila srećna kada je pred zimu našla u sadnuku svoje cipele. Kako je samo, radosno i srećno rekla „o, oči babine“ našla sam ih! Zaboravila sam bila potpuno na njih. Obula sam ih jedino, nastavlja baka, kad sam sa jadnim Mihailom prvi put došla u kuću.
O jadni tvoj đedo. Bio je dobrica. Eto umrije jadan rano. Obuj da vidim da li su ti taman?
Baba, malo su mi velike, ali lijepe su! O, neka moj sine, bolje je, taman da možeš i iduće godine da ih nosiš.
Kako sad, pomislih, da čiste babine cipele nosim po kiši i blatu. Pomislih da ih čuvam i ja. Kako ih je baba toliko godina čuvala.
Jadnoj mojoj majci obuli su stare cipele pre pet godina kada su je sahranili. Da se baba u jadu sjetila i znala za njene cipele sigurno bi ih dala da jadnu majku sahrane u njima.
Da li da moju baku, moj svijet, moj sav okrsni svijet, sada i moju majku i moga oca, i sve moje, jer ona mi je sve, sahrane bosu ili u nekim starim cipelama kada umre.
Pretrnuh od te pomisli. O bože šta li ja mislim.
Nedaj bože da mi baka umre. Ako umre, umrijet ću onda i ja.
Dobre su meni i ove moje bako. Baka mi je pričvrstila, zašila nekim kanapom moje duboke cipele. Mnogo su mi dobre i udobne, ali kad je mokro ulazi mi voda. Baka se stalno plašila kada pada kiša da se ne prehladim.
Dok dođem iz škole, odmah je govorila, izuj mokre noge i nadnesi na šporet ruke. Moraš malo ispariti dlane i tabane.
No, nije najstrašnije što su mi noge mokre bile u školi, nekako me više mučilo to, što će djeca da gledaju moje ušivene cipele. I to sam rešavala lako. Kad sjednemo u klupe ja neprimetno uvek zakačim stopalo iza stopala i podvučem nazad ispod klupe.
Jednog dana, na kraju prvog polugodišta, u trećem razredu, učitelj nam pročita ocene, poželi lijep raspust i da pročitamo lektiru obavezno, kaže. Jedino Ana ima svaku peticu. Ana gledaj da i dalje tako nastaviš, a vi osatli trebate malo bolje da radite.
Kad sam došla kući, toga dana, ništa posebno. Baba je pored šporeta čistila krtolu za čorbu.
Moglo je u kući, a i nestajalo je, nestati svega ali brašna i krtole ne. To bi bilo užasno. Naša osnovna hrana bila je hljeb, mlijeko i krtola. Međutim, kad krava zasuši, nismo imali ni mleka, ali hvala bogu, brašna i krtole bilo je. Jednom nismo imale ni brašna. Baka je pozajmila malo, ali krtole smo imale.
„Jesi li stigla, blago babi“, bilo je uobičajeno babino pitanje. Kako je bilo u školi? Je li počeo raspust? Kad rekoh da sam jedina sa svakom peticom, i nekako pogledah baku pravo u oči stavljajući stvari na stolicu, primijetih posebnu radost na njenom licu i u njenim očima.
Neka blago babi! Hvala Gospodu sve je u njegovim rukama. Daće Bog pa ćeš ti završiti baki velike škole, kaže baka i nastavlja: E jadni moj Mile i on je uvijek dobijao samo suve petice. Ti si, blago babi, na tvog tatu, priča baka normalno a suze, velike, okrugle, kao da su se dogovorile jedna za drugom, istom brzinom padaju i po krtoli i po ljuskama.
Ne primećuje ona da gledam njene suze. Znam da ona uvijek sa velikim uzdasima, pominje jadnog đeda Mihaila i jadnu moju majku, ali kad god spomene jadnog tatu, njene oči su u momentu mokre. Čak i ne izgovori ime Mile do kraja ali suze su tu. Velike kao lješnici. Spremne. Kao da i one (suze) čekaju i hoće da vide Mileta.
Znamo mi nekad, obe zajedno da plačemo. Ja najviše za babom. Tata je poginuo u februaru, prvog februara 1994. godine a ja se rodila prvog marata iste godine. Znam ja tatu sa slika i iz babinih priča. Zajedno baba i ja plačemo ponekad naveče kada gledamo slike.
Poginuo je kod Kalinovika. Sahranjeni su i tata i đed i majka na našem groblju svi jedno pored drugoga. Đed je umro na Nikolj dan. Na slavu. Umro od muka. Gospod mu dušu uzeo da se ne muči, kaže baba.
Jednom, kad mi baka reče da pokojni đed nikad nije bio bolestan, upitah baku, što se onda mučio i umro za slavu. Baba kaže: „e moje oči“, od velikih muka i tuge, zbog Mileta.
Znao je reći posle Miletove pogibije, o gospode što me u crno zavi!?. Nema meni više ni slave ni slavlja. Kako da slavim bez moga jedinca. I eto, oči moje, nije mu srce moglo izdržati prvog Svetog Nikolu da proslavi bez Mileta.
Pred spavanje, pomenuh baki da Ognjen ima najslabije ocene u školi, da je najslabiji đak. On ne zna nekada najprostije stvari bako, a priča kako je bio na moru petnaest dana, da je prošle zime išao na Jahorinu na skijanje, a najslabiji je đak!?.
E oči bakine, reče baka i nastavi. U životu, moj sine, uvijek kriva sa jedne strane. Ognjenovi su uvijek bili imućna porodica. Imali su i neke dućane u Foči. Dolje u selu veliko imanje. Otac mu je jedva završio osnovnu školu. Njegovi su oduvijek odnekud naslijeđivali imovinu. Otac mu je dva puta bio u Foči u zatvoru. Sada čujem da je glavni policajac u Višegradu. Imaju svoju nekakvu veliku zgradu. Stric mu je u zatvoru. Navodno je u svojoj kancelariji, posle rata, silovao radnicu.
„O, srećo bakina“ zlo raditi dobru se nadati ne može nikako!.
Tvoj tata je poginuo braneći Srpstvo i Republiku Srpsku. Bio je najbolji student na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Svi dobri i pravi putevi vode kroz školu ka Beogradu. Čitaj sve moj sine. Čitaj te lektire.
Da li vam je učitelj pričao o Ivi Andriću. Treba učitelj da vam da za lektiru roman Ive Andrića, da naučite sve o Foči, Srbima, Muslimanima i o Beogradu.
Ivo je odrastao sa svojom tetkom, ponavljao šesti razred ali je znao da svi putevi Srba iz R.Srpske vode preko Drine ka Beogradu.
Ivo je uvijek bio veliki. Ispričat ću ti jednu priču za njega. Kad je promovisao svoje pripovetke, prvu knjigu, došla su mu samo dva poznanika. Ivo sam radi sve, vodi promociju, i pored ostalog, kaže: „Dragi gosti hvala vam što ste došli u ovako velikom broju, ….. Posle promocije pozvao je sve prisutne (on i ova dvojica) i otišli su svi zajedno u kafanu preko puta i napili se svi zajedno.
Posle dugo vremena zovu Ivu da ide po Nobelovu nagradu, a Ivo prvo poziva onu dvojicu sa promocije da idu sa njim po nobelovu nagradu ili kako je rekao „ni ja bez njih neću ići po nju“. I bila su njih obojica na dodeli Nobelove nagrade Ivi Andriću.
Daće Bog dobro, moj sine, bile su babine najčešće riječi. I taj dan kada su mi drugarice javile, da će prijemni u Vojnu akademiju biti petnaestog maja, baba je bila mnogo radosna. „Samo da dočekam da mi Ana završi školu, i da odmah umrem. Ne bih žalila“.
Umrla je posle samo pet dana! U šezdeset četvrtoj godini!?. Nije dočekala!
Ana žali svoju babu. Na svaki pomen babe oči su joj pune suza. Ana je mnogo dobra djevojčica i drugarice je stalno zovu, izjavljuju joj saučešće. Voljena je svugdje. Od malih nogu se razlikovala od sve ostale djece, i ne samo vršnjaka, već i generacija starijih po dve-tri godine. Ponašanje, poštovanje starijih, ljubav prema bližnjima, prema svima, uvijek je prisutna, ne naglašena, nepotencirana ali uvijek je uz nju kao kakav oreol na glavi ili neopipljivi, vazdušni omotač.
Njena ljubav prema babi je bila posebna. Ljubav, kombinacija svih predhodno pominjanih ljubavi, i još više od toga.
Od kada je pošla u školu uvijek ima sve suve petice. Sada je četvrti razred ozbiljne srednje škole, medicinske gimnazije, i ima svaku peticu.
Na takmičenja se ne javlja nikada. Kada se desi da školsko-opštinska birokratija nema koga od učenika da spremi na takmičenje onda pozvu nju, Anu. Bilo o kom predmetu da je riječ i bilo koji nivo takmičenja: školski, opštinski, državni, međunarodni ili svetski, Ana uvek osvoji prvo mesto.
Ranije dok je još baka bila živa, jednom prilikom, posle osvojenog prvog mijesta na nacionalnom-državnom nivou, i to iz dva predmeta, opština je rešila da nagradi sa tri hiljade dinara pobednika, prvo mesto.
Posle izvesnog vremena, priznala je piscu (ovih redova) u neformalnom razgovoru, da je bila mnogo srećna zbog nagrade, pomislivši kako će kupiti neku sitnicu baki od osvojene nagrade. Znam da joj je mnogo milo što sam osvojila prvo mesto, da je zaslužila mnogo više od poklona-sitnice, ali mi se dobro poznajemo. Znam ja, da sam ja najveći njen poklon a, i ona moj!.
Međutim, posle samo dva dana, svetlo moje radosti vezane za takmičenje, nagradu i kupovinu poklona babi, neočekivano se ugasilo. Kada smo baka i ja otišle do opštine, da se javimo u vezi preuzimanja nagrade od tri hiljade dinara, neki činovnik nam je saopštio kako ne mogu dobiti nagradu jer ne pripadam opštini.
Kako je to moguće, pita baka, dodajući, kad cijeli život živimo u istom selu na istoj adresi. Gospodin dodade, vi, vaše selo pripadate drugoj opštini, pođite tamo dobićete sigurno novac.
Malo živnuvši, ja i baka povjerovasmo, ali ne možemo odmah danas do druge opštine stići, nemamo prevoza.
Sutra u drugoj opštini opet razočarenje. Ista priča kao i juče. Kao da su se, ovaj danas i onaj od juče, dogovarali šta da pričaju. Šta nam je preostalo nego nazad kući, tješeći jedna drugu uz put pješke petnaestak kilometara, jer autobus nailazi tek u četiri sata popodne.
Baba je, čuvši odnekud, da pisac romana poznaje nekakve birokrate u njihovoj opštini, preko prijatelja zamolila njega, može li pomoći oko novca za nagradu? Pisac nije mogao pomoći. Pokušavao je, ali birokratija je birokratija.
Kasnije, posle izvesnog vremena, saslušavši priču Aninu, u rzgovoru sa njom, padajući pred ovakvim temama sam u sopstveno ludilo sjete i tuge, pisac kao grom iz vedra neba, rekao je: „Dobro je da ti ove birokrate i kriminalci nisu dali te tri hiljade. Ovo neka ti bude još veći podstrek, da budeš najbolja na svijetu. Stegni zube i napred. Milostinja je perfidno zlo. Zlo i nesreća dolaze nezvani, i obično kad čovek ne očekuje. Za napredak i uspijeh treba se truditi, pa ko je vaspitan i vjeruje u Boga, sreća obično pritrči u pomoć“.
Pogledavši Anu u oči, pisac je, potiskujući čemer i tugu sam u sebi strahom da je ne povredi, primetio suze u njenim očima. No ipak u nastavku razgovora suze su nestale. Pojavio se osmijeh.
— // ——-
Kažeš da voliš takmičenja i nove knjige, zašto nisi stalno išla na takmičenja?
Pa treba plaćati put. Babina penzija je 2,5 (dvije ipo) hiljade dinara. Ali babinih 2,5 hiljada je veće od 2,5 miliona dolara, evra, zlata i sl. Babinih 2,5 hiljada srbijanskih dinara je borba bez ostupnice. Ali babini saveti i babino voljenje je mnogo jače od bilo kakvog zlata. Babine tople mudre riječi. Babina pokornost i pobožnost su putokaz ka visini. Ka velikom podvigu.
Sve poslove na selu baba je s ljubavlju radila. Radila s ciljem. Radila da pomogne svima, ostaloj unučadi, porodici, ali Ana je njeno svetlo na kraju tunela.
Neka, ako sam se ja cijelog života mučila, neka ovo dijete završi školu, govorila je često. Zna Ana kako je bilo babi raditi, jer je ona svako ljeto, posle drugog razreda osnovne škole, pomagala babi.
Branje malina je najisplativiji posao. Obično od malina baba i Ana bi zaradile toliko da Ana kupi sve za školu (knjige, torbu, odeću i obuću) ali i babi bi nešto preostalo da i ona kupi kakve cipele i džemper. Obično je za sebe gledala kakve jeftinije, samo da ne propuštaju vodu. Za vreme srednje škole Ana je preko sedmice bila kod tetke u gradu, jer iz sela nema prevoza a ići petnaestak kilometara pješke po zimi nije baš jednostavno, jer snijeg zna da padne i preko jedan metar. Svaki petak popodne stizala bi kod bake na selo do ponedeljka ujutro.
Izvor: https://naukaikultura.com/baka-i-unuka-esej-o-cistoj-dobroti-i-ljubavi/
