Protest u Beogradu 7. jula 2020. (Foto: Vladimir Živojinović)
One koji insistiraju da su Srbi „mali i nebitni“ treba podsetiti na reči nemačkog cara Vilhelma Drugog posle proboja Solunskog fronta: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!“
Ubiše se da nas ubede da će nam dobrovoljno savijanje kičme doneti uspravan život. Da je zabadanje noža u leđa prijateljima „hrabar“ i „mudar“ potez posle kojeg ćemo budućim generacijama moći svetla lica da netremice pogledamo u oči. Da nam je „strateški partner“ onaj koji nam otima zemlju, dok nam zlo misli onaj koji nas ostavlja u igri da je vratimo.
No, srpski narodni otpor, uprkos raznim posrnućima političara, i dalje traje, punih 15 godina otkako su agresori pomislili da su ga ukrotili i „suočili sa realnošću“.
Dana 17. februara 2008, grupa samozvanih „demokratski izabranih vođa“, na čelu sa teroristom, mafijaškim bosom i američkim miljenikom Hašimom Tačijem, proglasila je nezavisnost naše južne pokrajine.
Izgledalo je to tako lako jednostavno u zenitu „jednopolarnog trenutka“, kada se činilo da je moguće sve što veliki prekookeanski brat poželi, i kad su, po izveštaju Rojtersa, kosovski Arbanasi „sa uverenjem čekali zapadno priznanje svoje države uprkos gnevu koji je njeno otcepljenje izazvalo u Srbiji i upozorenjima Rusije o novim balkanskim nemirima“. A kad svemogući Zapad to prizna – o čemu onda više uopšte da se priča? No, kao što znamo, zapadno priznanje nije ni približno označilo kraj priče.
Projekat „nezavisnog Kosova“ je na mnogo načina savršeno otelotvorenje „poretka zasnovanog na pravilima“ kojeg kolektivni Zapad uporno nastoji da nametne ostatku sveta već više od tri decenije. Za razliku od međunarodnog prava, koje proizlazi iz Povelje UN i brojnih sporazuma univerzalno prihvaćenih nakon Drugog svetskog rata, „poredak zasnovan na pravilima“ predstavlja, jednostavno rečeno, sve ono što njegovi propagatori smatraju da je u skladu sa njihovim trenutnim političkim interesima.
Pravila, pravila
Po rečima ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, ta „pravila“ se „kreiraju od nule za svaki pojedinačni slučaj. Ona se pišu u uskom krugu zapadnih zemalja i proglašavaju za konačnu istinu“.
U slučaju Kosova i Metohije, „pravila“ je trebalo da budu prilagođena ambicijama jednopolarnog hegemona i njegovih vazala. U tome je ležala osnova dokazano neuspelog pokušaja kolektivnog Zapada da slučaj „Kosovo“ proglasi sui generis, odnosno jedinstvenim i neuporedivim sa bilo kojim drugim slučajem, kako bi se sprečilo da ga drugi koriste kao presedan. Nažalost zapadnih „pravnih“ akrobata, ne samo Srbija, već ni Južna Osetija, Abhazija, Krim, Donbas i Hersonska i Zaporoška oblast se nisu složile sa tom „logikom“. Kao uostalom ni Ruska Federacija, a ni veći deo sveta.
I, vredi ponoviti, prvobitni cilj ovog „jedinstveno uspostavljenog pravila“ nije bila zaštita „demokratije, ljudskih prava i vladavine prava“ među nekim novim Indijancima koje je valjalo civilizovati. Pravi interes SAD bio je mnogo ambiciozniji i zlokobniji.
To je definitivno razotkriveno u dokumentu kojeg su zapadni – a nažalost i srpski – mejnstrim mediji uporno ignorisali i nastavljaju da ignorišu, pismu Vilija Vimera, člana nemačkog Bundestaga i potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a, tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu, od 2. maja 2000.
Vimerovo pismo sadrži sažetak ključnih izlaganja sa bezbednosne konferencije održane u Bratislavi krajem aprila 2000. u organizaciji američkog Stejt departmenta i Američkog instituta za preduzetništvo (AEI). Spisak učesnika i dnevni red su se nekada mogli naći na veb stranici AEI-a, ali, naravno, više nisu dostupni. Bačeni su u orvelovsku „memorijsku rupu“, tako da skoro sve informacije koje su danas dostupne o tome potiču od samog Vimera i njegovih intervjua i članaka.
Prema njegovim rečima, konferencija ne samo da je razotkrila prave uzroke brutalnog napada NATO-a na SRJ i potonje okupacije Kosova i Metohije, već i projekat daljeg širenja NATO-a ka granicama Rusije i, što je najvažnije sa aspekta globalne bezbednosti, cilj SAD da potkopaju međunarodni pravni poredak u sklopu svojih ambicija o svetskoj dominaciji.
Prema rečima visokih američkih zvaničnika na konferenciji, SRJ je bombardovana „kako bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera tokom Drugog svetskog rata“, kada nije uspeo da tamo stacionira američke trupe. Naravno, kako je zabeležio Vimer, niko na konferenciji nije osporio tvrdnju da je, angažovanjem u bombardovanju jedne suverene zemlje, „NATO prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve relevantne odredbe međunarodnog prava“.
Pismo Vilija Vimera kancelaru Šrederu (2000. godine)
Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem Konferenciji koju su zajednički organizovali Ministarstvo inostranih dela i SAD i „American Enterprise Institut“ (spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.
Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na šta ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da se naročito istaknu:
1. organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se SR Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu, za primenu i u Evropi znatno je pogodniji američki pravni poredak.
4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945.
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije, da bi defakto prevazišli prepreku i dilemu, nastalu posle usvajanja „Koncepta nove strategije“ Alijanse, u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanjem Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili OEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana, da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu, pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava ‒ nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava.Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo „Društvo naroda“, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.
Vili Vimer (Izvor)
Štaviše, jednostrana intervencija NATO-a izvan njegovog pravnog domena predstavljala je namerni „presedan, na koji se svako može pozvati“ u budućnosti. Odnosno, onaj ko za to dobije dozvolu od kreatora „poretka zasnovanog na pravilima“.
Krajnji imperijalni ciljevi bili su jasno navedeni: „Obnoviti teritorijalnu situaciju na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije kakva je postojala za vreme Rimskog carstva kada je ono bilo na vrhuncu moći i najvećeg teritorijalnog prostranstva. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom.
„Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.”
Dakle, već tada se nije radilo samo o Kosovu i Metohiji. Tragedija koja se danas dešava u Ukrajini, a koja je dovela svet do ivice globalnog sukoba, ima svoje početke u brutalnom gaženju međunarodnog prava u slučaju KiM od strane NATO-a i „pobedonosnog“ Zapada.
Nirnberški principi
Ako bismo primenili Nirnberške principe međunarodnog prava formulisane u Rezoluciji 177 Generalne skupštine UN zasnovane na suđenjima nacističkim ratnim zločincima posle Drugog svetskog rata, donosioci odluka u NATO-u bi imali veoma dobre šanse da budu proglašeni krivim za zločin protiv mira, koji je najveći od svih ratnih zločina: „(i) Planiranje, priprema, pokretanje ili vođenje agresorskog rata ili rata uz kršenje međunarodnih ugovora, sporazuma ili garancija“ i „(ii) Učešće u zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo kog dela pomenutog pod (i)“.
Dakle, međunarodno pravo je nezgodna stvar za današnji kolektivni Zapad ne samo iz praktičnih već iz pravnih i moralnih razloga.
Da ne govorimo o očiglednim istorijskim paralelama sa prethodnim agresivnim pokušajem formiranja „novog poretka“ koji se završio u berlinskom bunkeru 30. aprila 1945. Vimerova (skoro) zaboravljena prepiska predstavlja optužnicu protiv današnjeg kolektivnog Zapada koja seže daleko dublje od njegovog današnjeg braka iz interesa sa kijevskim neonacistima. Faktički, ona ga označava kao svesnog naslednika Trećeg rajha.
U okvirima sadašnjeg globalnog sukoba izazvanog novim pohodom na Rusiju, ukrajinska vojna kriza eskalira paralelno sa kosovskom na diplomatskom planu. Jer, 15 godina posle jednostrano proglašene „kosovske“ nezavisnosti, kolektivni Zapad još uvek nije uspeo da nađe političkog saučesnika u Beogradu spremnog da ga retroaktivno amnestira formalnim ili faktičkim priznavanjem „nezavisnog Kosova“ i/ili pristankom na njegovo članstvo u UN.
Zato, iako tvrdoglavo nastavljaju sa najnovijim vojnim pohodom na Istok do poslednjeg Ukrajinca, zapadne sile udvostručuju svoj diplomatski pritisak na Srbiju, koja ne samo da odbija da formalno prizna sopstveno rasparčavanje, već i da se pridruži nelegalnim sankcijama protiv Rusije.
Najnoviji trik, tzv. francusko-nemački plan, sastoji se u pokušaju da se Srbija natera ili prevari da faktički prizna državnost svoje pokrajine, u zamenu za maglovita obećanja o finansijskoj pomoći i ona još maglovitija o budućem članstvu u EU. U tom kontekstu, trenutni juriš zapadnih diplomata na Beograd je samo nešto manje intenzivan od paralelnog priliva zapadnih plaćenika u Kijev.
Problem za kolektivni Zapad je u tome što, uprkos njegovom intenzivnom, višedecenijskom pritisku, značajnim ulaganjima u razne srpske političare, medije i NVO sektor, kao i pretnjama ponovnom međunarodnom izolacijom, srpsko javno mnjenje ostaje tvrdoglavo nezavisno.
Prema nedavnom izveštaju londonskog Društva Henri Džekson, 53,3% građana Srbije želi da njihova zemlja ostane neutralna u ukrajinskom sukobu (35,8% podržava otvoreno proruski stav), dok se 78,7% protivi sankcijama Rusiji, a 54,1% smatra da Srbija najpre treba da se osloni na Rusiju kada je u pitanju spoljna politika (za razliku od 22,6% koji se opredeljuju za oslanjanje na EU).
Štaviše, EU je definitivno izgubila svoj sjaj, s obzirom da 44,3% anketiranih smatra da bi „definitivno“ ili „verovatno“ glasali protiv članstva u EU (za razliku od 38,1% koji bi glasali za) ako bi referendum bio održan sutra. Konačno, prema nedavno objavljenoj anketi NSPM, 79,2% se protivi članstvu u EU kao „nagradi“ za priznanje nezavisnosti tzv. Kosova.
Stoga se može tvrditi da je, baš kao što je Hitlerov marš na Rajnsku oblast sračunato srušio Versajski poredak posle Prvog svetskog rata, NATO agresija na SRJ 1999, osim nametanja američkog vojnog prisustva na srpskom tlu, bila sračunata na uništavanje posthladnoratovskog poretka.
Sa svoje strane, zapadno inspirisana deklaracija o nezavisnosti tzv. Kosova pre 15 godina predstavlja pokušaj legitimizacije novog poretka „zasnovanog na pravilima“, koji sada dostiže svoju destruktivnu kulminaciju u Ukrajini. No kako stvari stoje, kao što će pokušaj stvaranja (najnovijeg) novog poretka doživeti svoj vojni Staljingrad u Ukrajini, srpski otpor će rezultirati u njegovom diplomatskom Staljingradu na Kosovu, možda i pre 20. godišnjice proglašenja „nezavisnosti“ okupirane srpske zemlje.
One koji i dalje insistiraju na laži da su Srbi „mali i nebitni“ treba podsetiti na reči besnog nemačkog cara Vilhelma Drugog posle proboja Solunskog fronta: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!“ Neka niko ne sumnja da će Srbi ponovo biti tas na svetskoj vagi. Jer drugog izbora nam dušmani i ne ostavljaju.
Delimično izmenjena verzija ovog članka, prilagođena čitaocima sa engleskog govornog područja, objavljena je na sajtu RT na engleskom 17. 2. 2023.
Naslov, oprema i dodavanje pisma Vilija Vimera: Stanje stvari
Preuzeto sa: https://stanjestvari.com/2023/02/18/pavic-srbi-ce-ponovo-biti-tas-na-svetskoj-vagi/
