Ilustracija: VCoscaron / Shutterstock.com
У радном вијеку сам два пута доживјела вербалне пријетње – једна је укључивала покушај физичког напада родитеља, а други пут покушај физичког напада ученика. Ово сада цyбер насиље ученика је трећи пут.
Ауторка: Арифа Исаковић
Недавно је на школске адресе стигао онлине анкетни упитник којим се испитују специфичне околности рада и ђеловања просвјетних радника у предшколским, основним и средњим одгојно-образовним установама Кантона Сарајево, а резултати ће бити основа за препоруке за очување и унапређење психофизичког здравља наставника. Неколико дана прије него што је стигла анкета, моју и фотографију једне колегице ученици су дијелили на друштвеним мрежама и исмијавали наш изглед, због чега су добили укор Ођељенског вијећа, на чему се тај догађај завршио. Била сам под утјецајем цијеле ситуације и нисам имала воље ни отворити линк с упитником и благовремено одговорити на питања. У међувремену се десило да је једна ученица полицији пријавила наставницу, за шта се испоставило да је било неосновано. То је у релативно кратком периоду био трећи случај подношења кривичних пријава против наставника у школи у којој радим и заиста је узнемирујућа лакоћа пријављивања наставника за кривична ђела. А и када се кривична пријава покаже неоснованом наставник трпи посљедице, а дијете и родитељ или старатељ мирно спавају, иако је и лажно пријављивање кривично ђело. Наравно, не мислим да су све кривичне пријаве против наставника неосноване, али мислим да пријетње наставницима кривичним пријавама постају ученицима и родитељима најефикасније средство за остваривање циљева, међу којима је најбитнији – просјек оцјена.
У радном вијеку сам два пута доживјела вербалне пријетње – једна је укључивала покушај физичког напада родитеља, а други пут покушај физичког напада ученика. Ово сада цyбер насиље ученика је трећи пут. Два пута сам доживјела и подношење кривичне пријаве против радног колеге за блудне радње над ђецом, а да се притом нама који смо радили с тим наставником ни у једном случају Министарство није обратило да нам објасни о чему се ради или да адекватну подршку. Нико нас није упутио како ћемо радити с ученицима чији су родитељи пријавили радног колегу за овакво ђело, не знамо шта се тачно догодило, не знамо у шта да вјерујемо, није нам јасно како нисмо примијетили да има такве склоности, а годинама радимо заједно… Збуњени смо и уплашени. Већина просвјетних радника нема овакво искуство, па не постоје искуства којима бисмо се могли водити. Поједини просвјетни радници који нису доживјели насиље у школи често траже кривца у самом наставнику који је жртва насиља, а због таквог односа наставник жртва може изгубити самопоуздање. Вриједило би истражити какав профил наставника доживљава насиље – да ли су то квалитетни наставници или они који не би требали ни бити у учионици. Мислим да насиље наставници доживљавају прије свега због принципијелности у послу и структуре личности, а затим због животне доби и животних ситуација. У току радног вијека мој однос према ученицима и родитељима био је професионалан и мислим да о томе говори чињеница да сам два пута ванредно напредовала – у поступку оцјењивања наставника вреднује се и однос према ученицима и родитељима. На основу властитог искуства цијеним да Министарство за одгој и образовање Кантона Сарајево треба израдити јединствен и детаљан протокол о поступању у случају насиља у школама који, колико знам, не постоји. У случају недавног цyбер насиља задовољна сам односом директора и већине радних колега, али ненамјерни и непромишљени поступци неколико колегица више су ме узнемирили него ученичко исмијавање мог изгледа на друштвеним мрежама. Било би од велике користи да Министарство за наставнике организира предавања и радионице о умијећу комуникације и о асертивној комуникацији и рјешавању конфликата – то ће нам помоћи у међусобним односима и у односима према ученицима и родитељима. Наставници припадају различитим генерацијама, структуре личности су им различите, имају различито радно и животно искуство, различите радне и животне увјете и различито формално и неформално образовање. За мене је кап која је прелила чашу била када ме је једна од ученица, иначе позната свим ученицима и наставницима по избјегавању похађања наставе у данима када се проводе најављене усмене или писмене провјере знања, оптужила да сам јој упућивала ружне ријечи и да јој нисам хтјела оцијенити задаћу за вријеме онлине седмице. Ниједног ученика нисам оцијенила за вријеме онлине седмице, нити сам тражила задаћу, али ученица је хтјела да добије оцјену у том периоду, иако сви знамо да те оцјене нису објективне. С оцјенама иначе постоји проблем и родитељи би се требали запитати да ли су наставни планови и програми преопширни, како они тврде, ако се просјечна оцјена успјеха ученика у основним школама годинама креће око 4,50!? Мени се чини да је ближе истини да су високе просјечне оцјене и велики број одликаша у основним школама резултат успјешног психолошког притиска на наставнике, него што су показатељ стварног знања ученика – вјерујем да су ђаци у стању трпјети и нерад и вријеђања само ако им наставници уписују оцјене које они желе, али то је друга тема. Него, да се вратим на упитник и на то шта Министарство пита наставнике у вези с менталним здрављем.
Анкетни упитник је добровољан и анониман, али ево, отворено ћу коментирати његов садржај и презентирати своја досадашња искуства. Он, између осталог, садржи питање: Колико вам велик извор стреса представљају сљедећи фактори? Понуђени су одговори: Имао/ла сам осјећај да су моје радне колеге биле ту за мене. Моје радне колеге су ми пружале емоционалну подршку (нпр. показивале бригу за моје здравље). На ово питање не може се лако одговорити јер су наставници несвјесно једни другима често извор стреса, због тога што су сви преоптерећени. Кнедла у грлу стала ми је када сам прочитала понуђене одговоре: Надлежно министарство ми пружа потребну подршку за рад. Институт за развој предуниверзитетског образовања ми пружа потребну подршку. Не само да ми не пружа подршку, него ми Министарство и Институт праве проблеме. Након двије године рада у пандемијским увјетима, Министарство за одгој и образовање је просвјетним радницима приредило већи стрес од онлине наставе – реформу образовања без новог закона, без нових уџбеника, без новог правилника о оцјењивању, без нових образаца за планирање наставе, а са стручним усавршавањима суботом и у вечерњим сатима, иако се по Педагошким стандардима и нормативима у радној седмици од 40 сати наставницима на име индивидуалног и колективног стручног усавршавања рачуна само један сат! Иако је само Министарство наставнике довело у овакву ситуацију, у анкетном упитнику пита наставнике: Да ли је Ваше радно оптерећење било такво да Вам се посао нагомилавао? Да ли сте морали радити прековремено? Да ли сте имали превише посла? Да ли сте могли утицати на количину посла? Одговор на сва питање је потврдан, али Министарство би све ово требало знати и без анкетног упитника.
Не вјерујем да Министарство уопће занима ментално здравље наставника и да је спремно било шта конкретно учинити да се смањи притисак на наставнике. Стекла сам овакав дојам зато што сам за вријеме онлине наставе, у току пандемије, попунила једну овакву анкету и пријавила се за радионицу, да убрзо сазнала да су и радионице онлине, а ја сам се, између осталог, осјећала лоше због онлине наставе! Разочарано сам схватила да су радионице само покриће за пројекат на основу којег реализатори добивају новац. У то вријеме сам имала дијагностициран постцовид синдром, због чега сам упућена и на психотерапију и нисам имала никакву подршку. Наглашавам да је ово моје лично искуство, али вјерујем да нисам једина која мисли овако.
Школегијум
ИЗВОР:https://impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/36847-knedla-u-grlu
