„Mi smo druga generacija posle Drugog svetskog rata, tate jedva dorasle do fiće, tek po neki do “tristaća”, o vikendicama još nije bilo ni reči.“
„…Veoma su mi žive slike detinjstva u kojima potpuno iskreno i bezrezervno delimo sendviče u školskom dvorištu, jurcamo za loptom, halapljivo gutamo hladnu vodu sa česme i…“
„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Zaborav je nemilosrdan i blagonaklon. Nešto zaboravljamo da ga nikada više ne pronađemo, nešto ostaje izoštrenije nego što je bilo sasvim nevažno kada se događalo. Tako, na primer, veoma su mi žive slike detinjstva u kojima potpuno iskreno i bezrezervno delimo sendviče u školskom dvorištu, jurcamo za loptom, halapljivo gutamo hladnu vodu sa česme i znojavi pored terena pričamo gde će nas tata voditi za vikend. Pecanje, čamac, bicikl, po neko pomene planinu i tu se lista završava. Potpuno sam siguran da nikada ni jedan moj školki drug nije rekao da za vikend odlazi sa tatom da rade u vinogradu. Ni dedin vinograd niko nije pominjao. Mi smo druga generacija posle Drugog svetskog rata, tate jedva dorasle do fiće, tek po neki do “tristaća”, o vikendicama još nije bilo ni reči. Kada mi se u poodmaklom periodu korona izolacije, sasvim iznenada javio školski drug koji je izvesno vreme zauzimao veoma visoko mesto u vlasti, obradovao sam se i to nisam sakrio od njega. Izvestili smo jedan drugog o trenutnim prilikama i on mi je predložio da naredni vikend-karantin provedem u njegovom vinogradu. Bio sam iznenađen. Odakle njemu vinograd?
Nisam stigao ni da pomislim da sa njim podelim čuđenje, možda nisam uzeo vazduh iz slušalice kada je usledila nemušta pričao o jakošnjem brzom i slučajnom pozivu šuraka (ženin brat) čiji kum je poznavao nekog seljaka koji je hitno, gotovo u bescenje, prodavao nekoliko hektara zemlje, idealne za vinograd, i on se konsultovao sa ženom i tako kupiše tu zemlju. Onda vinograd i da vidiš kako je to lepo. Da ne poveruješ. Pristao sam. Kada smo završili razgovor prizvao sam sećanje na studentske dane, opet nije bilo tragova njegovih vinogradarskih sklonosti. Bio je naglašeno urban tip. Kao i ja. Da društveno biće presudno određuje svest pojedinca naknadno sam poverovao setivši se da je premijer “njegove” vlade, po završetku mandata dobio državni kredit da formira vinograd pa da ga zatim, javno proda partijskom drugu kojeg iz milošte zovu “tajkun”, da ostavi pušenje cigareta proizvedenih u mestu rođenja kroz koje protiče reka Nišava, i da otpočne sa pušenjem kubanskih cigareta i životom u gradu kroz koji ne protiče reka Kuba, nego Dunav i Sava. Siroti moj školski drug, nije mogao mimo društva i šefova? Pala je kiša. Ostao sam u stanu. Razmišljao sam da li je nabavio plavi kamen za ovu sezonu. In vino veritas.
