Горанко Ђапић:
Погледи :За кога су у два светска рата страдале Русија И Немачка, а са њима и цео европски цонтинент?Један од најславнијих југословенских дисидента и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године у Београду, социолог Горанко Ђапић, специјално за Таблоид пише о путевима и беспућема пред којима се Европа у новијој историји насла и пред којима се, на драматичан начин налази и данас.
Стољеће раније, Стари континент је био на заласку дугог доба мира и просперитета. То се није могло лако уочити. Трговина и индустрија били су већ дуго у постојаном расту. Средња кла- са се стално увецавала и бо- гатила а није недостајало ни забаве и разбибриге. Дворска вјенчања, плех-музика на улици за широку публику, само су додатно стварали представу о Старом свету као постојаном и напредно…
Стандарди у култури били су виши него икада, а сталне научне расправе учиниле су технолошки напредак тако бурним као никада до тада. Ни вјечите плачне Јеремије, нису имале што да приговоре.
Двије земље, два царства, посебно су од- скакала…Уједињено Њемачко царство, политички, такорећи јучер настало, било је најбоље организирано и најбоље дисциплинирано у дубокој вјери да ће у будућности бити још напредније. Индустрија тога царства била је најмоћнија у Еуропи и стално је расла, као и његова финанцијска моћ
Друго царство, Руско царство, раширено од Пољске до Владивостока, препуно ресурса и огромних људских потенцијала убрзано се еуропезирало, излазећи из најтежег сиромаштва брзо и динамично,имајућ од 1905. до 1913. године највећи темпо привредног раста од око 80 одсто годишње под чврстом контролом и вођством премијера грофа Столипина.
Тако је брз процес претварања заостале кметске државе под стегом феудалне олигархије, у државу све јаче средње класе расла индустрија големих размјера, раст жељезница и све веће сеобе из села у град.
Политички живот је бивао све сложенији а друштво је доживело прави културни процват незамисливих размјера, који је увелико прешао ру- ске границе. Било је то, најшире гледајући, друштво коме је највише требало вријеме, тај кључни фактор у судбини Русије који се показао и судбоносним…
Русија и Њемачка жртве британске дипломатије
Упркос опћем просперитету и расиреном вјеровању у непрекинути раст, расле су и подмукле снаге јахача Апокалипсе, у дубинама еуропских контроверзи и страхова. Банкари у Лондону постали су веома забринути због чињенице да чак два царства постају све озбиљнија и да њихов утицај јача у Еуропи. Стара колонијална сила Енглеске и Француске видјеле су да њихов монопол над свјетским богатствима долази у питање, а Енглеска је посебно увидјела да се над банкарским монополом надвила опасност највећа од Наполеонових времена, опасност да банкари буду истиснути из европске политике за веома кратко вријеме.
И не само опасност од растуће моћи Немачке, већ у перспективи још већа опасност од пробуђене Русије са њеним неисцрпним богатствима, големим пространствима на највећој појединачној концентрацији индоевропског свијета.
Тако је Први свјетски рат у основи био рат да се у судару два царства међусобно униште оба у коријену. Морали су бити уништени привредно, државно, а њихова популација уништена или остављена да полако ишчезава у битисању лишеном сваке наде и изгледа. Тиме би Еуропа ослабљена била тек нека летаргична творевина под сталном паском Британије, односно елите жидовских банкара и кројача стварне хисторије, оне које нема у званичним уџбеницима широм свијета.
Био би то коначан пораз грчко-римско кршћанске цивилизације, барбаризација најразвијенијег материјалног и културног свијета и прави Ел Дорадо за владавину Изабраних. Владавину која почива на слабости готово свих, а захваљујући новцу и ексклузивној војној моћи са основом у потпуно преузетим Сједињеним Америчким Државама. Владавина дуговима и вјечитим каматама осигурала би такву слику свијета у коме би владавина изабраних укинула и саму хисторију.
Велики државник њемачки, „Жељезни канцелар” Бизмарк, стварни творац мод и просперитета Рајха, сматрао је обавезном константу њемачке политике са ослонцем на Русију. Да царства ни по коју цијену не смеју ратовати, већ напротив да морају сурађивати или у најмању руку да друга страна у рату буде макар неутрална. Било какав сукоб, ма како изгледао добитни, предвиђао је пропаст оба царства.
И у самој Русији, насупрот квазиполитичких букача, гроф Стоплин, отац руског привредног бума, чврсто је сматрао да је сурадња са Њемачком најбоља руска шанса да Русији треба вријеме и да је неутралност у будућем еуропском сукобу оптимално рјешење за Русију.
У противном, Столипин је сматрао, а у томе није био усамљен, да за рат неприпремљена Русија рескира немире, пад породице Романових и уништење свих потигнућа уз напоре најбољих, клизећи у потпуно барбарско расуло могуће револуције.
Британска дипломатија је два пута за једно стољеће увукла Русију у рат, и то овога пута не било какав рат, већ у онај судбински у коме је у питању све, од државе до самог опстанка народа.
Опсенарска обећања Босфора и Дарданела и самог Константинополиса плаћена су оцеаном руске крви и свеколиког страдања, лома државе и најзад под бољшевицима, застрашујућим терором којим је усмрћено више руске популације од свих дотадасњих ратова. Од тога губитка Русија се ни до данас није озбиљније опоравила и требаће јој много муке, напора и памети да се врати тамо камо јој је мјесто, у ред водећих респектабилних економских, војних и духовних сила.
Како је Први свјетски рат завршен, познато је. Њемачка и Русија су страховито уништене и потпуно бачене на кољена. Версајским уго- вором Њемачкој су уништене индустрија и трговина, безнадежно је бачена у јадно вегетирање и све то уз несумњиво лицемерје као парламентарна грађанска демокрација са исто тако демократским уставом. Тешко да је могуће замислити опстанак демокрације у земљи са разореним институцијама и привредом потпуно разореном, уништеном средњом класом претвореном у просјаке чије су се же- не у Берлину проституисале на Александерплацу за голи дневни оброк. Читавих десет милијуна њих, углавном породица, постале су пуки лумпенпролетеријат. Коначно, на то очајно стање дошле су безобзирне репарације, те нимало не чуди да је инфлација била највећа могућа замислива. На политичком плану потпуно је замислива била појава популистичког спасиоца који је на крају и дошао и изазвао каос чије последице опстају до данашњих дана.
Изабрани народ на новим обалама
Русија је ипак доживјела незамисливу голготу у сваком смислу. У задњој години рата пред револуцијом, Русија је била војно разбијена. Њени губици до 1917. године износили су 8 и пол милијуна мртвих и несталих, а још је толико било физички осакаћених. У самом расулу које је настало у привреди, у транспорту, одмах је по настанку револуционарног каоса и нарочито по доласку бољшевичког државног удара цијела земља утонула у сами пакао. На тај пакао надошао је и немилосрдни грађански рат без заробљеника, уз згаришта и небројене цивилне жртве разноразних терора, али и глад и смрзавања. Те жртве без претеривања износе и до 15 милијуна људи. Потом долази глад и нове смрти, те Русија губи нових 5 милијуна људи. Само што је та косидба смрти утихнула, почео је терор на селу. Изведен је суманути експеримент пресељења сељака у колхозе и совхозе, остављајући по опустелим селима 20 милијуна насилно умрлих.
Ни то није било доста, него су настала пљачкања по селима, а људи су остављани да умиру од глади. Процвјетало је канибалство, штавише и по градовима људи су продавали дјецу да би остали преживјели, па ни то није било доста. У новом таласу терора тридесетих година готово пет милијуна људи свих социјалних слојева страдало је насилном смрћу.
Кад је 1941. године избио рат са Трећим рајхом, десеткована совјетска армија чијим је батаљонима командирао потпоручник, а дивизијама капетан, изгубила је само у заробљенима пет и по милијуна људи, а до повла- чења Њемаца страдало је смртно, што војника што цивила, готово 25 до 30 милијуна људи. Након рата још је неколико миљуна људи због лоших жетви и мразева или опће исцрпљености умрло.
Дакле, само што се тиче насилно умрлих Руса од 1914. до 1948. године, пало је 80 милијуна људи, а можда и знатно више. Овакав поразни салдо трагедије једног народа не памти се у времена хисторија, нити хисторија уопће. Последице таквог демонизма тегобно се осјећају у Русији и данас, не само у свакодневним последицама већ у самој свјести нације. Тако је домовина најбројнијег аријевског народа постала његова највећа гробница.
Банкари су могли заиста бити задовољни. Уморени Жидови само су били Ашкенази, а изабрани су били Сефарди који су за своју нову пријестоницу изабрали Менхетн у Њујорку. Да ли је овакав исход био хисторијска неминовност?
Рецимо да рат уопће није избио. Како би изгледала слика Еуропе и цјелога свијета? Њемачка би економски и даље грабила напред. Њено вриједно и дисциплинирано становништво брзо би се претворило у јаку и средњу класу, а друштво би било на том нивоу и политички и материјално. То би, у то нема сумње, утјецало на већу демократизацију живота и политичке моћи. Коначно би утјецај свемоћније државе почео да се осјећа на еуропској подјели моћи и богатства. Другим ријечима, Њемачка би повећала утјецај и економски и политички у Еу- ропи, а последица би била све већа повезаност еуропске економије, слабљење националних елемената и слобода протока за људе и капитал, интеграција колонијалних царстава у Еуропски економски миље. Уз то би дошло до фузије руске моћи, све веће и све профилираније. Њени неизмерни ресурси, сировински и енергетски, све просвјећеније становништво учинили би је дјелом еуропског економског и политичког миљеа. Равнотежа која би постојала иза два динамич- на царства благотворно би дјеловала на још ве- ћи и квалитетнији економски и културни полет Старога свијета. Била би то својеврсна нова ренесанса, матице цивилизације са огромним богатством на радост остатка свијета.
Могло је бити и друкчије…
Како бисмо назвали такву Еуропу? Назвали би је Еуропском унијом, од Атлантика до Владивостока! Тако бисмо далеких година двадесетог стољећа имали унију, али на далеко већем нивоу него што можемо замислити. Можемо рећи да бисмо били сада на почетку 22. стољећа само знатно квалитетније устројени.
Рецимо да је рат избио. Русија проглашава неутралност и Србија са њом. Аустроугарска није у позицији да нападне Србију, јер би то срушило Руску неутралност.
Рецимо да Њемачка слама фронт на Марни и улази у Париз. То још не значи да је рат на Западу готов. Французи се повлаче на југ, можда и у земље Магреба, окоснице свог колонијалног царства. Британија позива Сједињене Америчке Државе да економски и војно интервенира са основицом на Отоку. Њемачка у основи овладала цијелом Еуропом, изу- зев Русијом. Рецимо да је заборавила ријечи старог канцелара да сруши Русију и преко Србије и Турске овлада Блиским истоком. Али дио снага мора држати према Британији. Америчка сила стиже на Оток, концентрира снаге, а флотом апсолутно надмоћно пријети да у догледно вријеме изврши десант на Француску. Руси- ја већ и од првих назнака могућег сукоба користи вријеме да појача напоре на програму за модернизацију војске и њене обуке.
Подузима на миру озбиљне фортификацијске радове на могућим правцима напада поглавито на правцу према Москви. Коначно конгрес САД изглашава Закон о зајму и почиње наоружавање Русије као кључног фактора који ће да сломи моћ Њемачке. Такав обеспокојавајуђ сценарио дјелује, па долази до неслагања у њеном војном и политичком врху. Ипак, замислимо да таква авантура почиње, продор Њемаца је брз и широк, али већ после првих мјесеци рата почињу тешкоће за нападаче. Русија је много јача и припремљенија, а њена војска оперативнија. Њемци су све узнемиренији, а претње Француза са Магреба и Енглеза из Британије је све очигледнија. Надмоћна англосаксонска флота блокира Њемачку у Еуропи. Могућа солуција је пораз Њемачке на два фронта и њена капитулација. У том случају Русија добија награду и избија на границе Њемачке. Све аустроугарске земље постају њен плијен, а земље настале из њеног слома руске савезнице. Еуропа је подијељена, а Русија као нова парламентарна монархија постаје нераскидиви дио моћи присутне на свим њеним дијеловима. На крају, та варијанта након мира на западу значи Њемачку дјеломичну доминацију у равнотежи са Русијом. Запад ни ту нема избора и прихваћа Еуропу под доминацијом два царства.
У вјери је спас
Други свјетски рат, наставак Првог рата за само четврт стољећа темељно је обогаљио Стари свијет, вративши га уназад за цијело стољеће. Демографски, Еуропа је осакаћена културно, јер је изгубила самосвојност, она једноставно неповратно отишла у самоуништење.
Жидовски магнати, власници Америке и сјеверне и јужне, могли су да за пола стољећа, исламизирајући Еуропу, сломити њена основна начела без којих је она незамислива. Они знају да право на живот имају само изабрани народ, слиједбеници бога на кога само они имају право, а њихов идеал није антички темељ Еуропе, већ мјеначница новца у јерусалимском храму.
Смисао владавине изабраних је посједовање новца и вјера у његову свемоћ. Нема ничега, нити једне слике, пјесме или љубави која би се поредила са сјајем новца. Када је то правило начело и сам новац, све је могло да се купи и све може да се купи, и душа, и тијело, и нема никаквих моралних норми у тој врсти владавине. Свеколика смрт, патње, ратови и уништења, све ради новца, само је основа једног демонског начина владања.
Ова демонска игра сада је у свом зениту. Тајне вечере суштина су стварања хисторије. Њена збиља, прекрштена је отпадом, свеколиком корупцијум и служби демонском свету у успону. Засто су жртве изабране међу индоевропским народима? Рецимо, из сасвим практичних разлога. Уза све мане, Еуропа као матица кроз три тисуће година, уз сва искључења, падове и успоне, мучна уздизања, уз много жртава, изградила је своју кућу у којој је људско право и самосвојност право на жи- вот достојан човјека доминантно начело.
Генерација Аријеваца, увијек бунтовне, увијек у борби за слободу, претпостављајући свој живот смрти бас због овог живота, потпуна су препрека Левантској предаји новцу коме се робује до данасњих дана.
Што ваља учинити за спас насега дома и наше тако угрожене цивилизације? Прије свега мора се имати енергије за побуну, за сламање окова финансијског капитала. Тај капитал са својим непрекидним каматама, превазилази главни темељ људског, и постављање на тро вању и робовању, што може резултирати ишчезнућем овакве цивилизације.
САД и Британија, Сити и Волстрит, симболи су овог демонског подухвата. Те земље су и стуб и матрица разорног дјеловања које кроз процес исламизације и трећесвјетизације свеколико банкарство настоји да оствари сан о господарењу изабраном народу. То не значи да је жидовски свијет миље за монолитан слијед свих његових припадника. Данас је држава Израел енклава еуропске цивилизације народа, деспотског менталитета Леванта. Нитко разуман не жели искључити или оспорити жидовски народ у цјелини. О њима овдје и није реч.
Али и саме САД су доведене у питање. И оне се претварају у Трећи свијет. Скоро сваки житељ је у зависном положају, тако да нема ни трага од некадашње легендарне индивидуалности и сло- бодољубиве Америке. Изабрани су већ подуго цијелу земљу претворили у јерусалимски храм мијењача и шверцера.
Можемо очекивати појачане притиске на Стари свијет, најпре кроз фаворизацију исламизације и растућу моћ Турске као квазиумерене исламске земље. Потом ће се изазвати криза као у Грчкој. На истоку Еуропе можемо очекивати да се забоде клин кроз Егејско-вардавско-моравску долину кроз средњу Еуропу преко криминалних режима.
Након Њемачке уништењем Русије била би остварена идеја изабраних да читав свијет постане један Зимбабве. Хисторија ће стати.
Није узалуд Мадлен Олбрајт изјавила како је неправедно да Русија контролише толики простор и ускраћује га другима. Та изјава јасно казује што је брига изабраних. Они знају да је Русија још у кризи, они такође знају колико су фантастични ресурси тог големог простора. Они страхују да ће Русија напредовати са 145 милијуна становника и да она нема критичну масу за сигурну контролу тог простора. Русија још недовољно улаже капитал настао продајом енергената, Русија је свјесна да јој је потребан јак и поуздан савезник, а управо је такав савезник Њемачка. У том савезу обје велике еуропске земље могу наћи свој интерес на корист цијеле Еуропе. Овакав савез имао би и побољшану сигурност. Уз неизмјерна богатства тог великог простора постали би господари огромне моћи на простору старога свијета у срцу заједничке цивилизације. Еуропа би доживјела нову ренесансу. Тако замишљена брана од Изабраних срушила би многе амбиције тог страсног удружења чији циљ није била добробит свијета.
Биће то велики дан када градови као Берлин и Москва буду познати по томе што поново дају наду у спас цивилизараног човјечанства.
