Пише: Драган Јурић:
Прође и тај дан. Напокон. Дан чији је крешчендо био синоћ на свеаутобуском вашару патетике у Сомбору… Сећам се те мартовске вечери 1999. На ТВ серија Есмералда. Бивша жена је све дневне активности прилагођавала њој. ТВ ради, а она филује торте за сутра. Нашем сину је следећег дана рођендан…
А онда тајац.
Прекид програма.
Чак ни керови напољу се не чују. И потом детонација. Једна, па друга… Поглед ка Новом Саду и огромна ватра и црни дим из правца рафинерије… Месецима раније прећено нам је војном интервенцијом.
У децембру претходне године на референдуму смо се малтене акламативно успротивили страним посматрачима на Косову. У марту су били преговори у Рамбујеу. Гледали смо наше преговараче, професора Ратка Марковића и председника Србије Милана Милутиновића, уствари два пиона озлоглашеног дуета Милошевић – Марковић, како се шепуре и кочопере као паунови предграђем Париза, не схватајући озбиљност ситуације.
Утопистички верујући да нам у смирај двадесетог века и у срцу Европе нико неће смети да уради оно што нам је урађено. Све понуђено за преговарачким столом ми смо глат одбили, да бисмо три месеца касније у Куманову потписали папир трипут гори од раније понуђеног. А како и не би кад нам је, после 78 дана свакодневних ваздушних напада и уништавања целе земље и масовних погибија, запрећено и копненом инвазијом…
Дођосмо некако до накнадне памети и по систему „дај шта даш“ потписасмо безусловну капитулацију. Да, капитулацију, јер прихватисмо све понуђено, а неупоредиво мање од оног што је било на менију у Рамбујеу. Неки то зову и Резолуција УН 1244… Не улазећи у то ко је крив ко је прав, није ми јасно да неко ко се бави политиком не прихвати, за почетак, „политику малог кера“! Наиме, мали кер није толико блесав да се супротставља великом. Зна да ће најебати. И обичан пинч то зна, али не и изабрани представници наше земље. Уствари, најебасмо сви, али идеолози свеопштег срања на Балкану јок! На страну нелегитимност ваздушне НАТО агресије. На страну што је била без одобрења УН.
Свако иоле паметан знао је да ћемо добити по тамбури. И то не без разлога. Јер „минули рад“ током деведесетих кандидовао нас је баш за такав третман. Можда не баш оправдан, али свакако очекиван… Док смо већина гледали како да преживимо дан по дан, па тако 78 пута, неки су се у исто време усељавали у станове чија површина се мери у арима. Министровали и доказивали да је рат неком и брат. А онда синоћ поново парада патетике и већ уобичајене флоскуле како су нас сироте, невине и поштене, без икаквог разлога, напали НАТО зликовци, јер ми смо се само годинама пре тога бавили хортикултуром и узгојем шампињона, промовишући искључиво алтруизам, човекољубље најширег спектра… И толико народа се на то прима!? Све заборављајући шта је довело до НАТО агресије и нашу улогу у свему томе…
А онда од јутрос ресетовање на фабричка подешавања и подршка једној другој светској сили у агресији на другу суверену земљу. Такође без дозволе Савета безбедности УН. Али сад то нема везе, јер није више наша кожа у питању. Осим тога, тај агресор баш и није агресор, јер у питању су наша, је л’ те, „браћа“!? Иста она „браћа“ која су 1992. у Савету безбедности УН гласала за санкције СРЈ. Исти они који 1999. ничим нису спречили НАТО агресију на нашу земљу. Напротив, радили су за себе, гледајући само и искључиво СВОЈ интерес, јер имају на шта да се сад позивају док убијају и уништавају све на шта наиђу у нападнутој земљи. Али добро, то су они… Али како то да већина нас, само дан после тужног сећања на наше страдање, може да се стави на страну агресора? Било ког! Небитно…
Да ли је трагедија кад само наша деца гину? Можда деца тамо негде другде и нису толико важна… Било како било, до следећег ретрооплакивања наших жртава заборавићемо колико то боли и игнорисаћемо плач туђих мајки… Рат је рат. Нема невиних. Свињарије су неизоставан део сваког рата. Али како можемо у свему томе бити само необјективни навијачи заборављајући да смо и људи? Данас, ето, ми тако, а још нам се нису осушиле сузе од јуче…
Где ће нам душа…?
Насловна фотографија: Драгољуб Замуровић
Извор: https://www.koreni.rs/24-03-1999-24-03-2023-day-after/
Преносим коментар са сајта КОРЕНИ, одакле је повучен овај текст.
“Zoran53 31. marta 2023. at 11:12 Autora teksta, Dragana Jurića , prema ovome što je napisao, vidim kao : autošovinistu, drugosrbijanca, izdajicu, kukavicu, plaćenika zapada, neznalicu, korumpiranu i pokvarenu osobu …… da ne nabrajam dalje. Njegov problem je u tome, što , neistine, gluposti i lazi koje je napisao, su već odavno izbistrene, objašnjenje, dokumentirane, izdiskutirane…… tako da je sramotno pokušavati slagati Narod sa tako nečim. Nemam namjeru gubiti vrijeme na nešto ovako mizerno, pa ću navesti samo jednu, čini mi se najveću nebulozu, koju je autor provalio. On kritikuje “ vlast “ što nije prihvatila “ Rambuje ponudu “ , pa je kasnije morala da prihvati mnogo nepovoljniju R1244 ……???
Danas, poslije toliko godina, većina učesnika iz Rambuje, mislim na NATO pregovarače, izjavila je, da ono što je ponudjeno SRJ , je smišljeno tako, da svatko normalan, tko drzi do svoga Naroda i sebe samoga to mora ODBITI !!
НАСТАВАК: “Naime, nudila se prisutnost NATO snaga na cijeloj teritoriji drzave, SA NEOGRANIČENIM PRAVIMA………… R1244 u svom tekstu, TRI puta ponavlja, da je KiM , sastavni dio Srbije !! ! Sram Vas bilo g. Juriću !!!”
Аутор показује озбиљно НЕПОЗНАВАЊЕ историје! Како српске, тако и светске. Када је реч о српској историји, није се десило, да су Срби и најзначајнији Срби у историји прихватали ултиматуме. Да јесу, не би се десио Косовски бој, а ондашњи Срби би постали робље код Мурата. Аутор је заборавио, да СРБИ нису прихватили ултиматум 1914, а ни 1941. Поставља се питање, одакле аутору пада на памет, да би ултиматум 1999 Срби требало да прихвате? Немам појма шта је аутор по професији, али заговара нешто што није у сагласју са текућом ситуацијом. Када би Кумановски споразум била капитулација, данас се о КиМ не би преговарало, нити би КиМ као проблем било на дневном реду. Верујем, да аутор није толика незналица, нити толико глуп, већ је у жељи да „заталаса“ јавност и стигне у медије, написао ову детињарију.