Neka ovo bude ogled o tome kako se „po zakonu“ može zlostavljati obična ljudska pamet
AUTOR: Dragoljub Petrović
Više javno tužilaštvo (VJT) počelo je da zlostavlja roditelje onog mališe koji je, kao veliki, postreljao svoje drugare u „Ribnikaru“. I pri tom je to Tužilšptvo višestruko radoznalo: da li mu je otac zagorčavao život, šta je sve majka činila „od rođenja deteta do njegovog punoletstva“, da li su u njegovo vaspitavanje bili odmah uključeni Centar za socijalni rad i Centar za prava deteta, da li su ga svi oni jednako „zapuštali i zlostavljali“ ili je neko u tome bio uspešniji od onih drugih…
I pokazalo se da je „put do zaključka [o zlostavljanju] nekada lak, kad je zlostavljanje očigledno, a nekada ume da bude veoma težak i zahteva visok nivo stručnosti i uključivanje više vrsta profesija, jer nije očigledno šta se događa u dinamici između roditelja i deteta koje je zlostavljano“. Pojedinosti koje pominjemo nametnuće nam i ozbiljnu nedoumicu: šta imamo na umu kad govorimo o „skrivenim aspektima“ terorisanja deteta, tj. postoji li granica do koje se može govoriti o vaspitavanju, a od koje počinje njegovo zlostavljanje.
Mislim da su odgovori na sve nedoumice pred kojima se nalazimo mnogo prostiji nego što nam ih pokušavaju predstaviti svi oni stručnjaci koji su gore pomenuti: VJT uredilo je, silom sopstvene zakonske regulative, da se roditeljska prava temeljito ograniče, to je „u svetu“, otvoreno i bez ikakvih ograda, počelo da se nameće pre nešto više od sedamdesetak godina i određeno kao put za razaranje omladine, u te se poslove uključili zaštitnici dečjih prava, homoseksualne i pedofilske asocijacije, raširili se narkomanija i alkoholizam… I kao glavne zaslužnike za sva ta propadanja sada treba oglasiti roditelje i amnestirati od odgovornosti sve one zločince koji su za to mnogo odgovorniji, a koje je najbolje objasnila mudrica iz Centra za prava deteta navodom da „kada dete od 13 godina ispolji ponašanje koje je Kosta ispoljio, jasno da je u njegovom razvoju došlo do određenih propusta“, koje su neki (da li psiholozi i pedagozi?) ispravili tako što su mu — doturili ministrov pištolj.
Tako je, dakle, zločin koji je država pedantno pripremila, uz pomoć „nadležnih zakonodavnih, prosvetnih, pedofilskih i drugih instanci“, sveden na rang „roditeljskog propusta“. Deci su, naime, nametnuti mnogi zaštitnici prava, a ja mislim da bi od njih deca morala biti — zaštićena. I da bi im morala biti obezbeđena neka mnogo važnija prava.
Recimo: pravo na to da se (prirodno) rode ako se (prirodno) začnu. A ako se rode, njihovo je pravo da (prirodno) odrastu i da se nijedno od njih ne nađe u onih 115.000 koja „žive u ekstremnom siromaštvu“ niti u onih „tri odsto koja rade u uslovima opasnim po život“.
I njihovo je pravo da se ne nađu ni „na ulici“ niti pod zaštitom Labrisa ili Incest trauma centra. Ili onih (kinsijevskih i rokfelerovskih) pedofilskih asocijacija koje traže da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina. Ili među onima koja na međunarodnoj pijaci koštaju 20.000 dolara (i koja za te pare „umiru“ po porodilištima; a kažu da takvih „umorstava“ po svetu ima godišnje četiri miliona!).
Pravo je deteta da ne bude štićeno od roditeljske ljubavi. Pa kad je svojeglavo i do svesti mu ne dopire meka roditeljska reč, neće mu ništa biti ako se ona po dupetu pritvrdi mekim prutićem (znam mnoge babe koje su tražile „prutić da unuče pomiluju po dupencetu“, a znam i očeve koji su za „ne mogu“ decu vodili lekaru, a za „neću“ — uzimali onaj prutić). Decu je lakše prepustiti ulici i drogi nego ih odmalena navići na rad i pripremiti ih za to da se od droge izmaknu. I zato je besmislena tvrdnja da je „radna zloupotreba dece prisutnija u seoskim sredinama“ jer su tamo deca bila „na oku“ i roditelja, i komšija, i kumova i prijatelja i niko se pred njima nije mogao sakriti; u selu se živelo jedino od rada, a u gradu su se deci mogle pružiti i neke mogućnosti kakve se u selu nisu mogle ni zamisliti, a neka ovde najpre bude pomenuta ona da je zakonodavac trinaestogodišnjoj devojčici priznao pravo da kasno noću „ide u život“, ali se to sukobilo sa shvatanjem njenog staromodnog dede koji je, ne znajući nove običaje, rizikovao da završi u zatvoru zato što je svoju unučicu (kad se pred zoru „otud“ vratila) pripitao kako taj njen život tamo izgleda, tj. da li se ona tamo drogira (i tada da li „puši“ ili se „bocka“) ili se samo „seksa“ (i tada da li to čini samo sa „svojim dečkom“ ili s onim koji se tamo zatekne). Takva zainteresovanost mogla je dedu odvesti u zatvor jer je ugrozio „integritet deteta“ time što nije razumeo „naloge novog vremena, tj. novog svetskog poretka“ (a u to, između ostalog, ulazi i slučajno otkriće jednog učitelja da njegove učenice „ne mogu nositi nevinost“ pa, da bi se oslobodile toga tereta, staju „u red za bušenje“ i to kod proverenih „bušača“ – da posle ne bi gledale kako „mrljave“ oni koji su u tome još neuki i manje vešti).
Srpska narodna pedagogija s takvim se ponašanjem nikad nije umela upoređivati i s njenim pedagoškim pečatom uvek je od deteta uzrastala slobodna i samosvesna jedinka zajednice kojoj pripada. Vremena su se u tom smislu promenila kad su Srbi ostali bez države i kad su njenu sudbinu počeli uređivati okupatori.
I kad o tome govorimo, nameću se i neke misli o onome šta se sve može naći u „arsenalu boraca za dečja prava“. Na njihovoj je strani, pre svega, sila da nametnu neka „prava“ koja su direktno uperena protiv ljudskosti deteta, a među njima nalaze se i „preporuke Komiteta za prava deteta UN“ kojima se „predviđa apsolutna zabrana telesnog kažnjavanja dece“; zakon o tome koji se kod nas priprema, kako ističu njegovi predlagači, predstavljaće „»priručnik za budućnost« koji će garantovati potpuno zaokruženu zaštitu najmlađih“, ali je srpska „narodna pedagogija“ u tome vazda bila mnogo utemeljenija: pripazi na ponašanje deteta u ranom uzrastu, posle će se ono i samo paziti. I nije slučajno da je ta „pedagogija“ bila savršeno usklađena s onom koju je obrazlagao Sv. Jovan Zlatoust: „Neki nerazumni roditelji potpuno zanemaruju vaspitavanje dece u njihovom ranom uzrastu. Recimo, dete učini neki rđav postupak, a nerazumni i nemarni roditelj samo odmahne rukom: »Ništa zato, to je još dete, nije svesno šta čini. Kad odraste, sigurno neće tako postupati«. Tako dete odraste poput divlje jabuke u šumi, u pustari, u divljini. A ukoliko ubereš plod sa takve jabuke, nećeš se obradovati – on će biti kiseo i gorak. I tako će se dete, ukoliko ga niko ne zaustavlja, ne kažnjava i ne urazumljuje, kasnije formirati kao sluga svojih rđavih naklonosti. Njegovo rđavo ponašanje preći će mu u naviku, tako da će ono postati nekoristan član društva, breme svojim roditeljima i sablazan za mnoge“.
I tako nas sve o čemu govorimo dovodi do jedinoga logičnog zaključka: za epizodu koju nam je upriličio mali Kostica zaslužna je najpre ona međunarodna zločinačka ideologija koju smo pomenuli na početku ovoga kazivanja, poduprla je domaća zločinačka pamet kojom je razoreno školstvo i sve što je sa njim povezano, a overilo zakonodavstvo uobličavano u staroj srpskoj magarećoj klupi. Tj. ono kome do svesti nikako ne dopire saznanje da se na uništavanje dece mora gledati kao na najsigurniji put do uništenja naroda, tj. da osmuđena pamet ne može biti prečica ka mudrosti.
A iznad i ispred svega toga našla se osmuđena zakonodavna pamet koja je sav taj nacionalni i svaki drugi slom priredila. Ozakonjujući sve ono na šta joj pogled može pasti pa i to da školu treba ukinuti pošto je ona uvela „svoje univerzitete“, na kojima se „studira do poslednje — rate“.
I na njima stekla „kvalifikacije“ za sve svoje zakonodavne podvige. Pa i na onaj da se i Šaronja mora teliti — da Šarulja ne bi bili „diskriminisana“.
ZLOSTAVLjANjE PRAVDE ILI ZAKONODAVNA PAMET IZ MAGAREĆE KLUPE
