Odgovor na pitanje zašto je zabranjen Nacional nikad zvanično i od zvaničnih državnih institucija koje su ga zabranile nije stigao.Po sistemu reka istine teče kanalima zablude i slučaj Nacional je prepušten nagađanjima. Evo primera sa sajta www.antic.org
Članak zbog kojeg je zabranjen Nacional ?
Miroslav Antić Sreda, 19 Mart 2003 13:37:23 -0800
KAMPANjA
Autor: Tirnanić
Kako se od dotičnog dokumenta ne razdvajam, a budući da su dani nacionalne žalosti prošli, vraćam sebi slobodu da, za početak, analiziran ponašanje potpredsednika Koraća, koji se u ružnim danima angažovao kao da mu je pokojni premijer ujak. Žarko Korać je moj stari drug. Svojevremeno je imao status mog ličnog televizijskog idola, jer se, kao psiholog, redovno pojavljivao u dečjim emisijama, gde je često tvrdio da će nam se osušiti kičma. To ga je u novoj vladi kvalifikovalo za pitanja medija i brigu o omladini, koju bi da masovno prevede u homoseksualce. U vreme nacionalne žalosti rastrčao se na sve strane. Na jednoj televiziji je bio u osam, na drugoj se pojavio desetak sekundi kasnije. Bilo je tu i zapaženih novinskih intervjua. Pošto pati od nesanice, dodatno pojačane tragedijom koja ga je zadesila, nije mu bilo teško da govori i na komemoraciji u Vladi Srbije. Istini na volju, svuda je o obojici govorio sve najbolje. Obojici?! Ko je bio drugi? Pa, razume se, Đinđic. Njemu je u jednom od govora, onako kolokvijalno, više drugarski, namenio ulogu gromobrana, jer je tom prilikom narator citirao premijera, koji je jednom rekao kako je najbolje da on bude isturen prema toj mafiji, a da vi za to vreme nešto uradite. Šta je to uradio Korać, ne sećam se. Ali o sebi ima najlepše mišljenje. Ovo nas dovodi do pomisli da je on tragičnu smrt premijera, kao isvoju ulogu oko te stvari shvatio kao isključivo predizbornu kampanju. Namestilo mu se, što da ne iskoristi. Jer, ovih dana će se održati izborna skupština Socijaldemokratije (ili tako nekako), jedne bastardne partije koja je nastala spajanjem dve druge, medjusobno nimalo slične, političke partije. Kako je ova idejna kontradikcija, po sebi neodrživa, ne bi odmah krenula u borbu za lidersku poziciju. Socijaldemokratija se u odnosu na druge partije odnosi kao dvoglava aždaja, sa dva supredsednika, čiji ce status sijamskih blizanaca biti operativno rešen na prvoj izbornoj skupštini. Možda bi ova kombinacija – jedno telo- dve glave – imala uspeha u nekon cirkusu. U partiji nije “zazivela”.Pa je, tako, Orlić – jedan supredsednik, takodje misteriozna figura naše politike – odlučio da amputira Koraća, višestrukog neuspelog predsednika, i sam preuzme partijske političke stavove. Ali, tu se pojavio i treći čovek, stanoviti Pavlović, kod koga se takođe zapaža nagli rast liderskih ambicija. Nismo ih se ovih dana nagledali na televiziji. Koraća, bogme jeste.Vanredno je stanje, nema se druge. Poštovanje dobrih običaja je nešto što se olako krši kada prilike to zahtevaju. Tuga zbog premijerove tragične smrti pokazala se, u tom smislu, idealnom. Ovo me podseti kako je dotični nonsens rezultat nepostojeće zakonske regulative. Jedan američki ustavni admandman je davno propisao da svako onaj ko mikrofon ili kameru ustupi nekom pretendentu za javnu funkciju u obavezi je da i svakom drugom kandidatu za tu funkciju obezbedi adekvatno vreme na istom mediju i u isto vreme kada se na njemu javio njegov neposredni konkurent. Bilo je komičnih situacija. Ali kada je1956. godine izbila prva arapsko-jevrejska kriza, a Francuska i Engleska napale Egipat, predsednik Ajzenhauer se pojavio na televiziji da naciji objasni svoj stav o tom međuanrodnom problemu.Bilo je to, pak, u vreme američke predizborne kampanje. Iz štaba guvernera Stivensona, Ajzenhaurevog protivkandidata, odmah je zatraženo da se i njihovom shefu obezbedi određeno televizijsko vreme, kako bi i on rekao nešto o sueckoj krizi. Administracija i Ajkov izborni štab su odbili ovaj zahtev pod motivacijom da se Ajzenhauer nije na televiziji pojavio kao pretendent na drugi predsednički mandat, već kao aktuelni predsednik, od koga se očekuje da prozbori koju o svim važnim stvarima na ovom svetu. Stivensonovi promoteri su odgovorili kako je ta birokratska floskula formalno tačna, ali je Ajzenhauer,nastupajući kao predsednik, posredno reklamirao sebe kao predsedničkog kandidata, čime je, krseći ovaj zakonski amandman, svog protivnika doveo u neravnopravan položaj. No, svejedno, Stivenson nije dobio šansu, Ajzenhauer je pobedio. Stivenson bi ionako izgubio. Njegova zasluga je u tome što je sporni zakonski član jednokratno suspendovan za izbore 1960. godine, kada su se u izbornoj trci našli Nikson i Kenedi. Džek F. je pobedio. No, i danas ima onih koji u to ne veruju. Jer su, umesto da gledaju televiziju,slušali su radio. Žarko se već pojavio na radiju. Sada prelazi na peglu. Za svaki slučaj, ne otvarajte ovih dana frižider. Jer vas mozda i odatle vreba Žarko Korac. Ako se u međuvremenu nije ukvario.