Zašto to dopuštaš, Gospode? Zašto zlodela otimaju od nas ono što nam je najdraže – našu decu, slamajući nam srce i čineći naše živote pustim, bez trunke radosti? Smrt nevinih u svetu otkriva sav užas grehopada, nepravde i prokletstva zla. Ali, i usred tog ada, Gospod na ne ostavlja.
Ako skupimo sve stradanje sveta na jedno mesto, ono neće moći da se poredi sa stradanjem barem jednog nevinog deteta. Tim pre, ono neće moći da se poredi sa tugom roditelja, koji su izgubili najmilije. Nijedan čovek ne može nadoknaditi ovaj gubitak. Reči su šuplje, a dela nedovoljna. Možemo izgraditi izgorelu kuću, obnoviti razrušenu školu, ponovo sastaviti srušeni avion, ali ne možemo porodici vratiti nastradalo dete. I ako naše suze stvore okean koji će prekriti čitav svet, čak ni tada nećemo moći da utešimo majke i očeve, koji su lišeni svoje dece. Poginuli pri terorističkim napadima, u avionskim nesrećama, nestali u požarima i poplavama – oni su obličenje naše bespomoćnosti i naših grehova, a i obličenje nesavršenosti i surovosti ovoga sveta.
Zašto to dopuštaš, Gospode? Zašto zlodela, nesrećni slučajevi, neizlečive bolesti otimaju od nas ono što nam je najdraže – našu decu, slamajući nam srce i čineći naše živote pustim bez trunke radosti?
Stradanje nevine dece čuva tajnu. Njen je pokrov neproziran. Ni ljubopitljivo oko, ni potreseno srce neće pronići tu barijeru. To može jedino onaj koji smireno korača ka Tajni Krsta Nevinoga, onaj koji tu tajnu dostiže čistim, skrušenim srcem.
Sveto Pismo pridiže zavesu tajne kroz jednostavna, ali začuđujuće jasna svedočanstva. Kakva je bila prva smrt u istoriji čovečanstva? Šta nam govori Stari Zavet? Ispostavlja se da se sa svojim telom nisu prvi rastali Adam i Eva, niti njihov stariji sin, zlobni Kain, već nevini Avelj, krotkog i čistog srca. Ubistvo nevinog čoveka – eto kako je smrt ušla u svet ljudi van kapije Edema! Možemo sebi predstaviti sav užas naših praroditelja – stvorenih besmrtnim u Raju, pozvanih u večnost – da bi na kraju izgubili rajska blaga, a sada vide svog beživotnog sina. Obraćaju se Avelju, a on ne odgovara – tresu svog ljubljenog sina, pokušavaju da ga podignu, ali on je mrtav.
Otvorimo Novi Zavet, kakva je ovde prva smrt? Bespoštedno prebijanje nasmrt nevine dece. Muke majki koje se ne mogu opisati rečima. Odojče istrgnuto iz tvog naručja, ubijeno pred tvojim očima – nezamisliva, neopisiva, neutešna tuga. Time nam Sveto Pismo neposredno poručuje da je stradanje nevinih očigledan i neizbežan deo našeg života.
Stradanje nevine dece je viši oblik nepravde i krajnji stepen projavljivanja zla ne zemlji. Ali razmislimo: zar zlo može biti pravednim? Zlo i jeste potiranje svega što je najsvetije i najdragocenije, potiranje blagih želja, razumnog smisla – potpuna suprotnost ljubavi i pravdi. Zlo uvek sa sobom nosi nepravdu. Oni su nerazdvojni, kao škorpija i njena otrovna žaoka. A zlo se probilo u svet putem ljudskog greha.
Ako sam prineseš plamen stogu sena, nećeš se valjda čuditi zato što je izgoreo? Ako si sam pružio ruku zmiji otrovnici, zar ćeš se začuditi kada te ujede i kada te obori njen otrov? Smrt nevinih u svetu otkriva sav užas grehopadenija, nepravednosti i prokletstva zla koje je nemilice postalo deo našeg života.
Eto cene verovanja đavolu da će ljudi «postati kao bogovi» – zatiranje obične ljudske sreće i bespomoćnost u odnosu na nama najbliže i najvoljenije. Izgubivši Boga, ne gubimo samo Raj – gubimo sve ono što nam je darovao Bog kako bismo mogli da živimo našim jednostavnim ljudskim životima.
Ali i usred tog ada, Ti nas Gospode nisi ostavio. Zato što nas Ti voliš više, nego što mi to sebi možemo da predstavimo. Mi smo slomili kapije Raja, kako bismo se nasladili lažnom slobodom na pučini strasti, kako bismo u potpunosti uništili svoj život, ali Ti nas Bože ne ostavljaš i obnavljaš ono što nam se činilio zauvek srušenim. Ti si okrenuo otrov zmije protiv nje same, a stradanje ljudi okrenuo na njihovo spasenje, kao što se ognjem čisti zlato. Ni Avelj, ni vitlejemska čeda – niko iz nevino ubijenih nije postao plen smrti. Zato što su sa Tobom, jedinom našom Utehom i Radošću. Mi se ovde brinemo i mučimo, a oni su u Tvojoj vlasti, Ti si ih odabrao jer su slični Tebi u svom nevinom stradanju.
Pre nekog vremena bio je na samrti visokopozicionirani činovnik u ruskom državnom tužilaštvu. Bio je ubeđeni komunista i nekada davno je učestvovao u progonu, pa čak i streljanju ljudi, koji su ispovedali veru u Boga. Pred smrt, dok ga je mučila teška bolest, neočekivano se obratio svojoj porodici: «Pozovite sveštenika». «Pa, ti si komunista. Šta se to dogodilo?» – upitali su ga s nevericom. On im je ispričao da je na pragu smrti ugledao ljude, koje je progonio, na Nebu i kako su oni bili ispunjeni Rajskim blagom i sažaljivo se molili za njegovo spasenje. Tek u tom trenutku je shvatio da su njegove žrtve bile srećnije nego on i da je sva njegova borba protiv vere bila užasna greška. Život bez Boga se pokazao kao žalosna opsena, a najstrašnija smrt kao odlazak na onaj svet bez okajanih grehova i uz protivljenje Bogu. Pozvali su sveštenika i bivši komunista je uspeo da se ispovedi i pričesti Svetim Tajnama Hristovim. Praksa duhovnog života nam pokazuje da su sudbine postradalih znatno uzvišenije od usuda njihovih mučitelja. Sudbine onih koji strpljivo nose svoj krst uzvišene su jer ti ljudi idu putem Samoga Hrista.
Ako sakupimo bogatstvo čitave Vaseljene, lepotu udaljenih zvezda i sva nalazišta zlata, oni neće moći da nadoknade jedan izgubljeni osmeh deteta. Ali nijedan osmeh, niti jedna suza nisu zaboravljene kod Boga.
Kažu da je najviši stepen ljubavi – uzeti na sebe sudbinu voljene osobe, stati uz onoga koji strada i podeliti njegov bol. Zarad svih koji stradaju došao je Onaj Koji Sam po Svojoj Božanskoj prirodi ne treba da strada. I da bi za nas postradao, On je postao onakav kakvi smo mi – čovek. Mukama i smrću predao se radi nas Najneviniji i u Njemu se opravdavaju smrt i stradanje svih nevinih. On nije samo podelio naš bol, On je uzeo na Sebe sav bol svih ljudi da nas zauvek oslobodi od bola u večnosti.
Da bi nam poklonio život, Hristos je pošao u smrt. Da bi nam dao Rajska blaga, On je iskusio adske muke. I vrhunac muka na krstu bio je usklik Spasitelja kao čoveka: «Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio? (Mk. 15, 34)». On je iskusio muku bogoostavljenosti kako bi nas jednom za svagda spasio od nje.
Ako se rastaješ sa voljenim privremeno, a potom ga pronalaziš zauvek, onda je to uteha i sada dok traje ovaj ograničeni rastanak. Svet rastajanja i gubitaka će nas povređivati i dalje, ali postoji Onaj Koji je viši od toga sveta, Pobednik nad grehom i smrću i stoga ćemo u Njemu naći istinsku slobodu. Zato smrti nema, postoji samo privremeni rastanak.
Ko može razumeti tugu majke koja je izgubila dete? Onaj koji je i sam doživeo taj gubitak. Tim pre će razumeti Božija Mater, koja je stajala uz Krst Svog Sina, umirućeg u mukama. Nepravedni gubitak nevine dece zbližava stradale sa Bogorodicom, ali se i Ona Sama približava ljudima koji su to pretrpeli.
U Otačniku se pripoveda kako je ava Isak jednom slučajno video Prepodobnog Pimena Velikog u molitvenom sozercanju, a posle ga upitao gde je ovaj bio za to vreme. Prinuđen da objavi svoju tajnu, prozborio je: «Moj um je bio pokraj Krsta Spasitelja, kada je tamo stajala Bogomater Marija i plakala». Niko od nas neće moći da oseti i razume jade Bogomateri, a ponajmanje da shvati smisao Njenog krotkog plača i istih takvih reči na Golgoti: «Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj. I anđeo otide od nje (Lk. 1, 38)». Vernost Bogu, skrušenost i ljubav čak i tada kada nastupa vrhunac nepravde i stradanja nevinih – to je duhovna tajna koja preobražava i iz korena menja, koja odvaja čoveka od grešnog sveta i približava ga Samome Bogu. I eto zašto je Prepodobni Pimen završio svoje slovo o sozercanju plača Bogomateri krotkim priznanjem: «Želeo bih svagda tako da plačem».
Uprkos prividnoj bezizlaznosti ovozemaljske žalosti od Boga nam stiže uteha, jer tuga je prolazna, a Bog večan i On nam daruje večni blaženi život. Iza noćne tame dolazi zora, posle žala Golgote – svetlost Vaskrsenja, iza smrti nevine dece – besmrtnost i život, upodobljen anđelima. I svaku će suzu obrisati Bog. U naručje večne Ljubavi svoj put nalazi svaka nevina žrtva.
Sveštenik Valerije Duhanjin
Izvor: Pravoslavie.ru
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/zasto-stradaju-nevina-deca/
