Пише:Хана Казазовић – Цyбер Босанка
Здраво,
Размишљам данас о томе колико су људи склони(ји) да рјешења или одговоре на дилеме траже на неким чудним и недефинисаним мјестима, прије него у науци и на неким доказаним и провјереним странама. На ово размишљање ме потакао разговор који сам ове седмице водила са једном изузетно образованом особом, а на тему времена. Наиме, у Зеници, односно у БиХ, киша пада од маја. Само је у уторак био сунчан дан без кише, чини ми се од почека јуна, и ја буквално приглавке у кући не скидам. И тако коментаришем с њом како ми је пријатељица рекла да је у Шведској сунце, вруће, нема кише већ дуго и трава се сасушила, а види код нас. Она ми одговара како је изгледа стварно истина да су они неки тамо (увијек су ти неки недефинисани) сателитима промијенили вријеме и себи резервисали лијепо, а нама дали кишу. Кад је видјела да је гледам блиједо, насмијала се и ракла ми “Ма зезам се, наравно”.
А није се зезала, вјерујем. Него просто је изгледа лакше вјеровати у теорије завјере и у то да је неко тамо крив нама за било шта – него да смо ми одговорни или бар да носимо дио одговорности за оно што се дешава. По сваком питању.
Јуче сам баш читала код Јелене на блогу “Qуантум оф сциенце” текст о томе како су научници тако сигурни да су климатске промјене узроковане људском дјелатношћу. Све је фино објашњено, за оне који имају дилеме. Само немам снаге да тој својој познаници шаљем ово. Или мислим да неће бити користи од тога, ваљда.
Како год и шта год ми радили овој планети, заборављамо само да ми то не радимо њој, него себи. Јер је она јача од нас и прије ћемо ми као људска врста нестати, него што ће се она уништити. Али кога то занима кад ж људи углавном максимално гледају унапријед 4 године (колико траје један политички мандат), а дугорочно размишљање, посебно оно које се тиче генерација које долазе никога не занима.
Остаје само да свако од нас покуша бити што бољи, према свијету око себе и природи. Ма колико то некад дјеловало узалудно, ја ипак вјерујем да има утицаја. Можда сам наивна, а можда сам највише од свега повјеровала у ону из дјетињства “зрно по зрно – погача”.
Квалитетне ствари којима себи испуњавам(о) вријеме
Кад смо већ од тога да свако пође од себе, ја ћу опет о ономе шта читамо, гледамо или слушамо. А ја сам протекле седмице послушала неколико занимљивих ствари.
Ана Шировић и подводни свијет
Волим послушати људе о чијим професијама не знам ништа. Обично ми открију неке нове перспективе и прошире ми видике и увијек сазнам пуно тога о чему нисам имала појма. Такав је био Галебов разговор са Аном Шировић – она је океанографкиња и биоакустичарка и реално кад овако прочитам – везе немам чиме се бави. А Ана проучава китове и друге морске животиње – тако што их слуша. А да би се они чули треба закачити на њих сонаре и то је тек поступак. У овом разговору сам сазнала и како јеу ствари Хладни рат потакнуо развој биоакустике јер су се морали наћи начини да се разазнају сви звукови у мору – да се тачно зна шта је на примјер подморница, а шта риба или нека друга животиња. И фасцинантно ми је колико се мало у ствари зна о том подводном свијету. Људи јасају по свемиру свако мало, а на примјер за китове не знају ни како се размножавају и гдје им се и како излегу млади. Презанимљив разговор свакако, а ако вас је ово имало заинтересовало можете га послушати или погледати на – https://www.youtube.com/watch?v=aDl-TLUVpJI
Џевад Карахасан и његове поуке
Недавно је преминуо Џевад Карахасан, један од најзначајнијих бх. писаца. Занимљиво ми је било погледати овај разговор Николе Вучића са њим, у емисији “Изван оквира”. Разговор је вођен прије годину дана и Џевад је већ био болестан. Управо то како он говори о болести и о болу ми је јако занимљиво и рекао је баш доста тога о чему и сама размишљам често. О томе како је данас једино важно бити “нечији” и тад су ти отворена сва врата, а кад си “ничији” онда си препуштен сам себи. У сваком случају разговор који ће вас потакнути на размишљање и свакако га препоручујем – https://www.youtube.com/watch?v=aSPi_CwW2rs
Зашто Никола Јокић није популаран
Не пратим спорт и посебно мало знам о кошарци. Али сам упратила да је Никола Јокић већ два пута изабран за МВП (најврједнији играч у НБА лиги) и да је са својим тимом освојио и шампионску титулу. И упратила сам да није звијезда у оном класичном смислу какве су звијезде данас. Зато ми је пажњу привукоао видео у којем неки лик објашњава зашто га Американци не разумију. У суштини – зато што је остао скроман и што му је и даље важније да оде кући у Сомбор и да буде са породицом и коњима који су му страст. И не жели да даје интервјуе нити фура тај живот звијезде – чак нема ни друштвене мреже и одбија гостовања у емисијама које би му могле помоћи да постане популаран. Чак каже да му кошарка није број један, него породица и кућа и то је тако ријетко, нажалост, да га гледају као чудака. А мени је то баш некако смислено и контам да би овај свијет био пуно бољи да је таквих спортиста и људи више. Углавном, ту је тај видео, ако вас занима о чему говорим – https://www.youtube.com/watch?v=1SyKXsZqzZk
Ето, толико од мене ове седмице. Нисмо још родитеље вратили из Војводине, добро им је и прија им промјена и мислим да ће можда још мало остати тамо. Ја сам ове седмице ишла на контролни УЗ дојки и све је у реду. Па ћу ову прилику искористити да подсјетим жене да то направе бар једном годишње, зарад свог мира у глави. И не само дојке, наравно, него је ово код мене најфришкије па ето.
Желим вам угодан викенд и успјешну и мирну цијелу седмицу <3
