Фото: иСтоцк
Aутор:Милош Николић
Грешка би била не увидети да је ово заправо ретка историјска прилика о преклапању интереса. ЕУ нема само декларативну, већ и стварну оријентисаност ка ономе што су и наши витални интереси у вези са положајем и правима српске заједнице.
Колики је домет учења на историјским грешкама знаћемо пошто се буде формирала дуго очекивана Заједница српских општина. Сам метод доласка до ове заједнице – како год да се на крају она и назове – јесте пут којим се у Србији и на Балкану ређе иде. Делује као да је за сада мало вероватно да можемо да починимо велику политичку грешку. Макар на краћи рок.
Нормализација је постала део европских интеграција. Или још конкретније – Заједница српских општина је постала део европских интеграција. Што више напредујемо ка ЕУ то ћемо, између осталог, ојачавати сопствену позицију унутар овог трипартитног договора. Ово је, међутим, двострани однос. Самој Европи постаје у интересу да се поред примарне стабилности много више позабави заштитом оних који су угрожени.
Смисленост прве фазе нормализације сада пре свега зависи од воље Приштине јер је хитност примене пребачена на њих. Језичка формулација о временској ургентности којом се ипак подвлачи неформална предност члана 7 у односу на остале само потврђује да је Приштина та од које се очекују први велики искораци.
Србија је, чини се, растерећена притиска почетка имплементације. Европска унија ће сада формалније да води надгледање те примене. Дата су само два рока. Рок од 30 дана за почетак рада заједничког надзорног одбора требало би да истекне 18. априла. Донаторску конференцију, са друге стране, требало би да очекујемо у другој половини августа. Свако одуговлачење морало би да подразумева негативну реакцију ЕУ. Бар је тако на папиру. Како ће у реалности све ово да изгледа остаје да виси као питање.
Да Вас подсетимо: Од ракија највише пијемо шљивовицу и дуњевачу
Позиција Србије у оваквом контексту за почетак делује сигурно. Оно што је за Београд, условно речено, најтежи део компромиса вероватно је обустављање активне политике отпризнавања. Ово суштински није толико релевантно за систем УН-а колико је то стање у Савету безбедности.
Могућност да Косово прође први корак ка пуноправном чланству у УН постоји искључиво и само уколико Запад Путиновој Русији призна анексију Крима и четири регије у Донбасу. Замишљена резолуција СБ којом се признаје легалност и легитимност припајања Русији освојених украјинских територија је толико супротна дугорочном стратешком и оперативном усмерењу Запада да за сада постоји само као климава теорија. Русија, дакле, нема никакав ни интерес, ни подстицај да у неко догледно време уновчи скупо повлачење вета у Савету безбедности.
За Србију прави изазов долази на средњи и на дужи рок. Овде нас чека она недоумица са којом се суочавао и Милован Миловановић, некадашњи министар спољних послова, непосредно након Анексионе кризе почетком прошлог века. Та недоумица јесте – како интегрисати интерес Србије у европски интерес?
Или конкретније – како да положај и заштита српског народа заправо постане интегрални део европског интереса? Како да физички опстанак и очување идентитета (који између осталог гарантују модел ЗСО и посебан статус СПЦ) односно слобода и развој (којима теже интегративни процеси нормализације) заправо постану интереси и примарна брига ЕУ?
Ова питања нису само и искључиво у вези са виталним интересима Србије на КиМ. Она су итекако повезана како са односом према БиХ и Црном Гором, тако и са читавом сложеном и осетљивом етничком архитектуром Западног Балкана.
У последњих 30 година Европа није била пред већим тестом како свог угледа, тако и своје снаге. Док моћ и јединство усмерава на Исток, ово прво пре свега мора да покаже на Западном Балкану. И Европу грешке могу скупо да коштају. Последње што им треба јесте потврда непријатеља Запада да су неспособни да обезбеде стабилност и просперитет делу свог континента који је економски мањи од Мађарске. Да не говоримо о потенцијалној безбедносној или хуманитарној катастрофи која би настала услед немара и неспособности коју би поново САД морале активно да решавају.
Да Вас подсетимо: Завод за статистику: Пописано 3,8 милиона грађана Србије
Грешка би била не увидети да је ово заправо ретка историјска прилика о преклапању интереса. ЕУ нема само декларативну, већ и стварну оријентисаност ка ономе што су и наши витални интереси у вези са положајем и правима српске заједнице. Што више успемо у активној интеграцији тих интереса, то ће ЕУ више радити за нас. Потреба за оваквом врстом интеграција интереса биће само додатно усложњена оним што је Европа, од овог марта и званично, препознала као своје велике савремене изазове и приоритете – стабилност и одрживост ланаца снабдевања како би се ишло ка “зеленој и дигиталној будућности“.
Најефикаснији начин да не само избегнемо поменуте грешке, већ и да активно радимо на поменутој интеграцији интереса јесте да, поред даљих неопходних реформи, наставимо да предводимо процесе економских интеграција у региону. Од овога сви имамо брзе и опипљиве материјалне користи. Отворени Балкан, Берлински процес и Охридски договор – свако на свој начин носе значајну оријентацију ка слободи људи у нашем региону и ка укидању свих препрека и застоја у развоју.
Овим усмерењем градићемо будућност из које нећемо као често до сада процењивати историјске размере грешака и колико су претходни предлози били бољи од накнадних. Уместо тога водићемо дискусије о брзини напретка и развоја како нас, тако и читавог региона. Тако изгледа досадна и нормална будућност без зида о који бисмо ударали својом и туђим главама.
Izvor: https://www.koreni.rs/zastita-srba-kao-evropski-interes-put-kojim-redje-idemo/
