Zapadna ideologija poslušnosti kao temelj antagonizma prema mentalitetu Rusa i Srba (1985)

Zapadna ideologija poslušnosti kao temelj antagonizma prema mentalitetu Rusa i Srba (1985)

4. IV 1985.

Ideologija moći je stvarno ideologija poslušnosti, i baš ta ideologija moći i poslušnosti bila je i ostala znak koji je objedinjavao sve ideologije našeg vremena, bez obzira na njihove spoljašnje ili razlike u političkim i vojnim ciljevima. Edip i Jokasta javljali su se kao veliko erotsko priviđenje, a odbrana od njegovog saznanja nametala je opsesivno-kompulsivne reakcije, koje su sprečavale njegovo razobličavanje, ali ispod tih površinskih psiholoških procesa tekla je jedna druga psihološka reka, i ta kolotečina bila je jednaka za sve, bez obzira na međusobne spoljne razlike. U težnji ka dostizanju apsolutne moći totalni kapitalizam, super (hiper) kapitalizam (komunizam, socijalizam tipa Kominterne), nacionalkapitalizam (nacionalsocijalizam), zajednički, udruženi, korporativni kapitalizam (fašizam), svi savremeni oblici državnog i društvenog uređenja imali su zajedničku ideologiju dostizanja transcendentnih moći, određivanja sudbine i zahteva za poslušnošću. U totalitarnim ideologijama koje su otvoreno iskazivale svoje težnje (Kominterna, nacizam, fašizam) zahtev za poslušnošću bio je takođe otvoreno iskazivan, a u totalnom kapitalizmu ti zahtevi bili su skriveni, ali ništa manje fundamentalni, možda još fundamentalniji i obuhvatniji, totalniji no u otvorenim totalitarnim ideologijama, naročito u pogledu poslušnosti – pojedinac je morao biti poslušan bez ostatka, apsolutno, dok je u otvorenim totalitarnim ideologijama za sebe mogao zadržati barem kutak intimnosti, u kom je mogao biti slobodan. Ako se ima na umu ta opšta, zajednička osnova svih savremenih ideologija, naročito njihova nereligiozna priroda (prisvajanjem transcendentnih moći te su ideologije imale i antireligiozni karakter), postaje jasnije i logično što su se dve najkapitalističkije ideologije, totalni kapitalizam i superkapitalizam (Kominterna), lako udružile u svojim političkim, ekonomskim i vojnim ciljevima. Otud i zajednička borba svih tih savremenih ideologija protiv svih neposlušnih, ma ko to i ma gde bio, i bez obzira na međusobnu suprotstavljenost tih istih ideologija sve su se one borile protiv onih neposlušnih, svaka na svoj način i u svom trenutku.

Činjenica je – ona tek zahteva objašnjenje – da su sve savremene ideologije bile ne samo totalitarne, već i antagonistične prema mentalitetu Rusa i Srba kao psihološkom sadržaju koji najpre i najviše odbija poslušnost. Kominterna je svoje najveće neprijatelje videla u Rusima i Srbima, a samo malo skriveniji antagonizam pokazivale su ostale ideologije. Po snazi tog antagonizma posle Kominterne odmah dolazi totalitarni kapitalizam (SAD, Engleska, Francuska), zatim naci-kapitalizam (Nemačka), a najmanje antagonizma prema Rusima i Srbima pokazivala je najmekša totalitarna ideologija, fašizam (Italija). Taj antagonizam najčešće je presvlačen u ruho kritike „bizantizma“, ali baš to prerušavanje antagonizma ukazuje i na njegovo poreklo i na njegov smisao. Zaista je Vizantija bila i ostala naslednik antičke Grčke, njene tradicije, mit o Edipu zaista njoj pripada (i njenim naslednicima, Srbiji među prvima), i zaista se u „bizantizmu“ krije opasnost da prevara s mitom o Edipu bude razobličena iz tog („bizantinskog“) pravca, s raspadom postignutog, ali lažnog integriteta kroz erotizovanu opsesivno-kompulsivnu reakciju evropskog čoveka i njegove totalitarne ideologije.

Iz tog antagonizma proizlazi osnovni odgovor na pitanje zašto su svi, i Kominterna i predstavnici kapitalističkih zemalja, tako zdušno nastojali da u Srbiji uvedu režim apsolutne poslušnosti, nasuprot borbi čitavog srpskog naroda protiv svih totalitarnih ideologija koje su se javile na njegovom tlu, uvezenih iz inostranstva, i zapadnog i istočnog. Na Istoku je ta poslušnost vladala u punom zamahu, a na Zapadu se tek počela javljati, mada u skrivenim oblicima, da bi se ta opšta poslušnost pojedinaca na Zapadu kasnije pojavila u potpunijem, totalnijem obliku nego na Istoku. Te činjenice pokazuju da uvođenje režima poslušnosti u Srbiji na silu i po svaku cenu nije bila nikakva „greška“ onih koji su donosili odluke, već da su te odluke proizlazile iz otvorene ili skrivene ideologije vladajućih krugova u svetu, i da se u tim, datim psihološkim uslovima nikakve druge odluke nisu ni mogle doneti. Neka konkretna odluka mogla je da ima neko specifično političko ili vojno obrazloženje, ali ta odluka o Srbima na ovom prostoru proizlazila je iz jednog opšteg mentalnog sastava, koji je u mentalitetu Srba video pretnju svom sopstvenom integritetu. Ne, razume se, zbog samih Srba, već zbog prirode tog mentaliteta, koji je svojim postojanjem pretio razobličavanjem onog prethodnog mentaliteta, proizašlog iz lažne erotizacije Edipa i Jokaste. Slično – ortodoksno – nasleđe Vizantije imali su i sa sobom nosili Rusi, i stoga su i oni, kao i Srbi, bili pod udarom totalitarnog uma, naročito njegovog najekstremnijeg oblika, Kominterne, koju su sledili svi ostali modaliteti totalitarnosti. Milioni, desetine miliona Rusa nalazilo se u konc-logorima, a prethodno je toliko pobijeno u masovnim pokoljima koje je priredila Kominterna, uz aplauz zapadnog totalitarnog uma. Ali sredinom našeg stoleća, a naročito tokom Drugog svetskog rata pojavili su se Srbi, sa svojim mentalitetom i svedočenjem o psihološkoj prirodi, i zato se i na njih, kao pre toga na Ruse, sručila gvozdena ruka svih totalitaraca.

Svi koji su se na prostoru Jugoslavije prema Srbima ponašali genocidno bili su vođeni ideologijom zapadnoevropejskog porekla, razvijenom nasuprot grčkoj antičkoj tradiciji, sa neznatnim primesama rimske antike, izmenjene, izopačene, pa i izveštačene. Otud je i njihov antagonizam prema Srbima bio prirodan, jer su Srbi po svom mentalnom sastavu jedini bili bliski antičkom svetu, bliži čak i od samih Grka. Ta tvrdnja može izgledati preterana ako se ispuste iz vida činjenice da je srpski kosovski ciklus nastavak homerovske i Herodotove tradicije, i da nijedan drugi narod na ovom prostoru, uključujući Grke, nije imao ništa slično s čim je dolazio  u devetnaesti vek oslobođenja od tiranije Otomanske imperije, ili s čim je započeo izgradnju države i civilizacije u dvadesetom veku. To se vidi i iz činjenice da su svi srpski pokreti otpora tiraniji zavedenoj tokom Drugog svetskog rata bili vođeni ideologijom koja se zasnivala na Kosovskom ciklusu. Vlada generala Milana Nedića, sa svojom borbenom i efikasnom vojskom Srpskom državnom stražom, Ljotićev pokret Zbor sa svojim dobrovoljačkim odredima, general Draža Mihajlović sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini (četnicima) – svi oni bili su vođeni antičkim nasleđem definisanim u Kosovskom ciklusu i drugim srpskim predanjima, mada su se međusobno razlikovali u viđenju načina na koje se antička i srpska tradicija može ostvariti.

Čak se i partizanski pokret delimično naslanjao na kosovsko nasleđe, budući da je najvećim delom bio sastavljen od Srba, koji su se u početku jedino borili za opstanak u nacističkoj Hrvatskoj. Kasnije, međutim, budući vođeni od komunista, Kominterne i zapadnih sila, partizani su se morali boriti i protiv Srba, što je posle rata, kad su došli na vlast uz pomoć stranih sila, stvorilo protivurečnosti u državi, iz kojih ona nije mogla izaći sve do danas. Na približno sličan način ponovilo se ono što se nešto ranije već odigralo u Rusiji – komunisti su se morali boriti protiv Rusa i u njima videti svoje glavne neprijatelje, ali su tada morali ući u tešku protivurečnost, jer su istovremeno morali razvijati novu državu, koja bez Rusa nije mogla postojati. U toj protivurečnosti Sovjetski Savez živi i sada, i to je ono što najviše odgovara pragmatičkom Zapadu.

(Izvod iz Psiholoških beleški 1982-88, u pripremi u izdanju Balkanije, Novi Sad)

IZVOR: https://stanjestvari.com/2022/01/13/dragan-krstic-zapadna-ideologija-poslusnosti-kao-temelj-antagonizma-prema-mentalitetu-rusa-i-srba-1985/

Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/zapadna-ideologija-poslusnosti-kao-temelj-antagonizma-prema-mentalitetu-rusa-i-srba-1985/

Podelite sa drugima:

Povezani članci

0 0 glasovi
Glasanje za članke
1 Komentar
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
слободан млинаревић
слободан млинаревић
2 meseci pre

Sa tezom, a ničim potvrđenom “Vlada generala Milana Nedića, sa svojom borbenom i efikasnom vojskom Srpskom državnom stražom, Ljotićev pokret Zbor sa svojim dobrovoljačkim odredima, general Draža Mihajlović sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini (četnicima) – svi oni bili su vođeni antičkim nasleđem definisanim u Kosovskom ciklusu i drugim srpskim predanjima, mada su se međusobno razlikovali u viđenju načina na koje se antička i srpska tradicija može ostvariti.”, autor je materijal doveo do besmisla. Kakve veze spomenuti imaju sa “antičkim nasleđem i Kosovskim ciklusom, valjalo bi jasno objasniti.