Пише:Михаило Алић, аналитичар родне политике:Да ли се у овом предлогу крије решење за 35.000 душа које годишње недостају Србији да заустави пад природног прираштаја становништва? Да ли је ово боље од имиграције, делотворније од финансијске стимулације породиља? Плаћеници НСП-а, дрвље и камење у руке, паљба!
Непосредан повод за писање чланка је да НСП, либерали, демократе и феминисткиње проширују границе своје активности са уобичајеног прозора за абортус од 10 недеља, сада све до порођаја (Њујорк, и још неке државе у САД). Не, ово није Еурипидова класична античка трагедија о Медеји која убија своју децу, ово је државна легализација истог.
Ради спречавања сукоба у односима мушкараца и жена, или породици, како Закон о спречавању насиља у породици дефинише породицу (као сваки облик њихове емотивне или сексуалне везе), потребна су нам, поред овог, још два закона: Закон о заједничком старатељству над децом по прекиду везе или брака, и Закон о спречавању нежељене трудноће и абортуса. Ова три закона драстично би смањила број сукоба у везама мушкараца и жена, и насиље које из тих сукоба настаје, а имали би и знатан позитиван ефекат на проблем опадајућег природног прираштаја нације. Потребно је напоменути и да постојећи Закон о спречавању насиља у породици мора да почне да се примењује полно неутрално (што сада није случај) ако желимо да се насиље сузбије. Његова тренутна примена у којој је једна страна увек означена као насилник (мушкарац) не може и неће дати резултате, јер оваква примена постаје институционално насиље над мушкарцима, што не решава сукоб међу половима, већ га само појачава. Такође, огромна средства се троше на преувеличано насиље над женама[1], за које се лако може показати да је само потенцијално, и у пријавама, али не и у стварности[2]. Под изговором насиља у породици, многи мушкарци се дискредитују, многи бракови разведу, и многа деца и имовина отме. Дефиниција насиља неогранично је проширена, данас су и тражење да се виде деца по разводу и упорније удварање насиље.
Проблем
Нежељена трудноћа, и решење у виду абортуса није нови проблем. Друштва, у разним епохама, су имала различита решења овог проблема, али се ниједно није показао као трајно и свима задовољавајуће. Наравно да тотална либерализација абортуса, каква је сада на снази, није и не може бити решење проблема које ће задовољити појединце и друштво, као ни друга крајност – његова потпуна забрана. Решење је заправо у спречавању узрока, а то је нежељена трудноћа. Требамо прво поставити питање шта значи нежељена трудноћа, из којих разлога и за кога је нежељена, јер стране често имају супротне интересе, а у овом проблему се појављује жене, мушкарци, друштво, и политичке и економске елите као заинтересовани. Изоставио сам, али нису мање заинтересоване ни феминисткиње, а у мањој мери и црква.
Политичка воља
Питање које се често поставља је да ли је демократија владавина народа, како корен речи говори, или је прикривени начин да економске елите преко политичке моћи формирају друштво према критеријумима који њима одговарају, а могу или не морају имати везе са индивидуалним слободама и интересима. У разним епохама и друштвима, пожељан број становника је био релативна ствар, па се због потреба производње и ратовања ишло на што већи број становника националних држава и империја, у другим примерима се ишло са ограничавањем броја становника („политика једног детета“ у Кини за време „Културне револуције“) због недостатка ресурса, а у 21. веку су све гласнији ставови да су се глобалистичке елите договориле да се услед Четврте индустријске револуције (аутоматизације и механизације производње, примене робота и Вештачке интелигенције) врши планско смањење броја становника (депопулација), пошто људи више неће бити потребни ни за производњу ни за ратовање, већ постају само баласт и опасност за елите, а не основ за увећање њихових профита, што су били у претходним вековима.
Систем вредности
Према политичкој вољи ствара се и систем вредности, па разликујемо индивидуалистичке, либералне вредности, које заговарају „слободу“ појединца, а везане су за потрошачко друштво у коме живимо, где је циљ економских елита усмеравање појединаца ка хедонизму, и потрошњи роба, услуга и забаве глобалних корпорација, а као противтежу имамо традиционалне, конзервативне вредности, које имају у свом фокусу породицу, а не појединца. Док је у претходним вековима елитама одговарало повећање броја становника кроз потенцирање породице, сада им је очигледно супротно у интересу, па оснажују либералан систем вредности. Уколико смо као друштво заинтересовани за повећање индивидуалне одговорности и опстанак нације, онда морамо ићи на смањивање индивидуалних „права и слобода“, увођењем закона који их ограничавају, као и у другим областима живота и рада.
Аналогија саобраћајне несреће и нежељене трудноће
Тему о абортусу сам почео још пре 10 месеци у чланку о рађању[3], где сам упоредио нежељене трудноће са саобраћајним несрећама, и тврдио да треба увести исте законе за њихово спречавање, који кроз казнену политику демотивишу људе да се неодговорно понашају према себи и другима. Из саобраћајних закона је познато да је коришћење кациге на мотору и појаса у аутомобилу постало обавезно, па зашто не би и заштита од нежељене трудноће? Новчаним казнама би се државни буџет пунио за оне које хоће да рађају, а смањио би се број абортуса и неодговорног понашања, слично као што се постиже кажњавањем у свим осталим областима.
Нежељена трудноћа и абортус, и закон о њиховом спречавању
Ако изузмемо да глобалистичке елите могу имати циљ смањења броја становника и зато заговарају политику либералног абортуса, да видимо какве интересе имају појединачни мушкарци и жене, и националне државе. Феминистичка догма („неупитна истина“) каже да жене имају право на абортус по принципу: „моје тело, мој избор“, па „права“ жена (а заправо депопулациони интерес глобалних елита које финансирају феминизам) су изнад права очева, нерођене деце и нације, односно друштва. Остављајући по страни етичка питања прекида живота насталог зачећем, позабавимо се репродуктивним правима мушкараца и интересом националних држава и природног прираштаја њиховог становништва, за који знамо да је у 21. веку негативан за већину Западних друштава, па и наше.
Не смемо заборавити да поред жена, репродуктивна и родитељска права, као основна људска права, имају и мушкарци, односно очеви, јер су и они битни за трудноћу, а у 21. веку и све више учествују у подизању детета. Важна напомена: за разлику од феминистичких закона који проширење права жена постижу смањивањем права мушкараца, у предложеном закону нема полне дискриминације, оба партнера се подједнако третирају, и кажњавају за његово непоштовање, а жена се и додатно компензује ако као део „казне“ за неодговорно понашање изнесе трудноћу до порођаја на захтев мушкарца. Стога Закон о спречавању нежељене трудноће и абортуса треба да садржи :
1. неопходност мушкарчеве „изричите сагласности“ за абортус
Као што феминисткиње сада траже да је потребна изричита сагласност оба партнера за сексуалне активности (у њеном одсуству траже да се то квалификује као силовање), исто морамо да тражимо и за последице те активности, односно за трудноћу (како мушкарци не би били „силовани“, односно њихова репродуктивна права била доведена у питање). Мушкарац и жена могу да имају различите интересе, но како су ту присутна и права још нерођеног детета, абортус треба да се одобри само уколико се оба партнера слажу, или постоје здравствене индикације за прекид трудноће. Уколико само један од партнера жели да се дете роди, а психолошки, финансијски и социјално је компетентан родитељ, то треба да се дозволи и омогући као испуњење његових репродуктивних права, а да се друга страна компензује уколико је њено учешће било знатно (жена). Наравно, ова одлука се доноси под пуном материјалном и моралном одговорности, и тај родитељ преузима све, или већину одговорности за дете по рођењу, а пропорционално добија и права (ако се родитељ одрекао обавеза по рођењу, одрекао се и свих права).
2. финансијскa одговорност оба партнера за нежељену трудноћу, прогресивне казне за некоришћење заштите
О „прекршајима“ би се водила евиденција у картону, односно на „дозволи“ сваког од учесника сексуалног „саобраћаја“. За разлику од саобраћајних несрећа где је лакше утврдити да ли је прописана заштита била коришћена, у случајевима нежељене трудноће би се ишло методом статистичке вероватноће. Позната је поузданост стандардних метода спречавања трудноће: кондоми су поуздани 98% ако се правилно користе[4], а знамо и да сваки секс без заштите не доводи до трудноће (сем пар дана око овулације), па је поузданост још већа, а могућност трудноће уз редовну и правилну употребу истих веома мала. Још већа заштита је са анти-беби пилулом, њена поузданост је 99%[5]. Наравно да је комбинацијом ова два метода заштита 99,99%, односно могућност трудноће само теоријска. Стога можемо да закључимо да уз редовно и правилно коришћење заштите могућност нежељене трудноће блиска нули, па се само први абортус може правдати отказом методе заштите. Свака следећа трудноћа индикација је неодговорности у коришћењу заштите, и као таква била би разлог за прогресивно кажњавање. Уколико жена изјави да не зна ко је отац, она би плаћала двоструку казну (и за њега, ако га прикрива), која иде од 1000 евра за други пут, до 10.000 евра за поновљене прекршаје, или одговарајући друштвено корисан рад у трајању пропорционалан месечној надокнади од 500 евра (за други абортус то би било два месеца). Затворске казне, које коштају друштво, не бих предлагао. Како ће се у будућности прикупљати докази да ли је заштита коришћена или не, показује Гугл са специјалним наочарима[6], и футуристичка серија Црно огледало, посебно епизода Е3/С1[7] – контактна сочива и мождани импланти који снимају све што нам се догадја, а носиће их сви који желе да се заштите од лажних оптужби.
3. одговорност за малолетне нежељене трудноће
Законодавац мора да се одлучи да ли је пунолетство са 18 година или са навршених 15, када по важећем закону о приватности података девојчица тог узраста може да спречи родитеље да имају увид у њен здравствени картон, и утврде да ли је имала абортус или не. Мислим да морамо да се вратимо на устаљену границу пунолетства, да не буде као у САД (пунолетство и возачка дозвола су са 18 година, али се у барове не може ући и пити алкохол пре 21. рођендана). Да би родитељи могли да одговарају за понашање ћерки и синова по питању нежељене трудноће, потребно је њихову одговорност изједначити са осталим случајевима када малолетне особе имају сукобе са законима, али дати им и могућност да их васпитавају и забрањују ризична понашања. У либералном моделу који је сада на снази, права деце су већа од права родитеља, па испада да држава васпитава и располаже са децом, а не родитељи. Не бих коментарисао феминистички утицај на сексуалну еманципацију, облачење и понашање девојака, где је допуштено да оне могу да се облаче и понашају како хоће, али момци не смеју да реагују на те њихове провокације. Такође се нећу залагати за враћање на „невиност до брака“, али подржавам конзервативније понашање у сексу, уз коришћење изузетно доступних и поузданих метода заштите.
4. строжији услови евиденције изведених абортуса у приватним клиникама
Клинике би се за свако непријављивање абортуса такође прогресивно кажњавале (до забране рада), а за рад лекара на црно казне би биле према квалификацији, од убиства из нехата до серијског убиства (уколико је пуно пута изведено, а за то се нађу докази).
5. савети против злоупотреба
За жене које сматрају да могу бити жртве злоупотребе и злонамерне оплодње мушкараца (неприметним бушењем кондома много пре употребе) препоручује се да самостално набаве, и увек имају при руци, кондоме за које сигурно знају да им партнер није имао приступ, или да алтернативно користе хормонску заштиту (пилулу). Такође, жене ће бити у могућности, као што су већ сада, да свако скидање кондома од стране мушкарца пре завршетка секса пријаве као силовање, и себе ослободе одговорности за нежељену трудноћу. Да се не би питали да ли жена редовно узима пилулу против зачећа као што тврди, мушкарцима се саветује да увек користе кондом. У случају спора око очинства, мушкарци ће имати право да траже ДНК тестирање, и тако себе ослободе одговорности по овом закону, ако нису проузроковали насталу спорну трудноћу.
Све ово би довело до повећања репродуктивних права и њихове полне равноправности, заустављање пада природног прираштаја, и драстичног смањења броја абортуса кроз одговорнију примену заштите, као што се и безбедност саобраћаја повећава, а број жртава (овде су то абортиране, нерођене бебе), према званичним статистикама, смањује из године у годину[8]:
