Главнотоковски медији су постали добоши „жртвеног феминизма” („victim feminism”). То је део феминистичке пропаганде у којој се женски проблеми или потпуно измишљају или веома преувеличавају, а мушки проблеми се или потпуно занемарују или знатно умањују. Тим спиновањем се добија потпуно необјективна слика међуполних односа и стварају услови да се искамче нове женске политичко-правне и социјално-економске привилегије.
Лепа илустрација тог тренда је радијска емисија „Речено и прeћутано”, која је у петак 7. јуна 2019. емитована на Радију Београд 2. Она је одличан индикатор шта је данас феминизам: спин и емоционална манипулација.
„Ново ропство”
Најпре је наслов емисије манипулативан: „Савремена жена у ’раљама живота’: од еманципације до новог ропства”. Упоређивати положај савремене жене са ропством је крајње неумесно. Савремена жена није робиња и називати је тако је увреда за њу. Она је слободно и самостално биће, које може да одлучуjе о себи и свом животу. Дакле, већ је наслов новинарски спин и манипулација.
„Родна равноправност”
Колико је водитељки Милени Божовић Марић и продуцентима емисије заиста стало до „родне равноправности” види се и по самом избору теме. У њему се актуализује положај жена. Да се желела истинска „родна равноправност” онда би у наслову били споменути и мушкарци. Овако, они су „невидљиви”.
Није био „равноправан” ни састав учесника. У њој је гостовао један мушкарац – Михаило Алић – и три жене.
Али то је све и разумљиво, ако се има у виду циљ емисије. Суштински циљ емисије је био тај да се оправдају постојеће правно-политичке и социјално-економске привилегије жена и да се јавност припреми за прихватање нових. У ту сврху се посегло за познатом стратегијом емоционалне манипулације: причањем срцепарајућих прича о дискриминацији жена. При томе се није водило рачуна ни о историјском контексту, ни о савременом стању.
Дабоме да Михаилов рационални и статистички прецизни дискурс није могао да прође, па је грубо ућуткиван. Све су то јасне индикације шта је феминизам данас: избегавање рационалног дијалога и емоционална манипулација.
Феминистичка манипулативна статистика
Водитељица Милена Божовић Марић је лукаво и малициозно манипулисала статистичким подацима. На почетку емисије она је прочитала реченицу: „Статистика говори да су данас на руководећим и директорским функцијама и даље доминантни мушкарци, без обзира што та иста статистика показује да су жене образованије, али и мање плаћене” (1:54-2:07).
Реченица је ремек-дело емоционалне манипулације. Она је срочена тако да изазове емоционалну реакцију жена. Иоле озбиљна анализа показала би да је она заводљива и манипулативна.
Мит о особама „на руководећим и директорским функцијама”
Прво. Закључивати о положају жене на основу заступљености жена „на руководећим и директорским функцијама” јако је заводљиво, јер особa на таквим позицијама има јако мало, можда око 1% у укупној популацији. Шта је са осталих 99% популације?! Како је већ приметио Џордан Питерсон (Jordan B Peterson) у разговору с једном феминистичком водитељицом: „То је веома уски сегмeнт друштва” („It’s a very tiny proportion of society”). Питерсон као да је слушао водитељицу Милену на Радио Београду, а не водитељицу на BBC-ју. Али феминистичке манипулације су интернационалне. У наставку разговора Питерсон је водитељицу раскринкао: „Оно шта ви радите је то да узимате уски сегмент веома успешних мушкараца и користите то да представите целу структуру западног друштва. То ни приближно није прикладно” („What you’re doing is you’re taking a tiny substrate of hyper successful men and using that to represent the entire structure of the western society. There’s nothing about that’s vaguely appropriate”). Михаило је могао да цитира Питерсона и био би савршено у праву. Чињеница да феминистичке манипулације можете лако побити ако цитирате човека који учествује у једном другом интервјуу, сведочи о томе да су феминистичке манипулације део интернационалне завере.
Друго. Колико год било жена и мушкараца „на руководећим и директорским функцијама” то још увек ништа не говори о њиховој дискриминацији. Напросто, проценат жена и мушкараца може бити – а и јесте – последица различитих способности и интересовања. Жене могу бити „на руководећим и директорским функцијама” као и мушкарци. Нико их у томе не спутава. А то што их има мање на таквим функцијама није ствар одсуства права, него способности, воље и интересовања. Другачије речено, биолошких и психолошких разлика. Оно што све феминисткиње раде је – да цитирам самог себе – „занемаривање биологије у друштвеним наукама”.
Треће. Особе које су на „руководећим и директорским функцијама” нису на њима само због образовања, како манипулативно сугерише феминисткиња у уводу. И бројни други чиниоци утичу на то да ли ће неко бити на таквој позицији. Само будала може да сматра да је образовање једини критеријум економског напретка. Економија почива на другачијим принципима него што то замишљају феминисткиње.
Четврто. Дабоме да статистика говори да су „жене образованије”, али то је стога што жене имају тенденцију да завршавају лакше и непрофитабилније факултете, а мушкарци теже и профитабилније. Лакше је звршити педагогију него електротехнику. Али је зато лакше наћи посао са електротехничким факултетом, него са педагошким. То зна свако ко има иоле реалан осећај за тржиште рада.
Пето. Дабоме да су жене – гледао у целини – „мање плаћене”. Али само потпуни шупљоглавац може да не зна да у привреди радна места нису подељена фифти-фифти. У неким сегментима привреде доминирају мушкарци, а у другима жене. У целини узев, мушкарци раде дуже, а жене краће, па је разумљиво да су жене „мање плаћене”. Осим тога, мушкарци раде теже и рискантније послове, па су и боље плаћени, а жене лакше и безбедније, па су стога и „мање плаћене”. Дакле, висина плате не зависи само од степена образовања, него и од бројних других чинилаца. Само глуп или злонамеран може све те друге чиниоце да пренебрегне.
Шесто. Реченица коју чита феминистичка водитељка представља перфидну емоционалну манипулацију. Она се заснива на – како је већ истакнуто – „занемаривању биологије у друштвеним наукама”. Појаву су одавно уочили и други рационални и трезвени људи и назвали „порицање биологије” или „биопорицање” („biodenial”). Феминисткиње поричу не само биологију, него и психологију. Наиме, полови имају делимично различите психичке процесе и психичка стања. О томе јасно говори психологија у целини, а посебно „еволуциона психологија” („evolutionary psychology”). Дакле, феминизам је подла манипулација, која се заснива на одбацивању науке. Дакле, она је чист антиинтелектуализам.
Све у свему, анализа само једне једине реченице из интервјуа показује колико су феминисткиње подле манипулаторке.
Мит о кућном раду, жени робињи, њеној „растрзаности” и угрожавању „освојених слобода”
Водитељица је ширила и друге феминистичке митове. Тако је рекла на почетку емисије и ово: „Такође поред редовног посла жене у највећем броју знатно више раде у кући, а и брига за децу је неписана женска обавеза” (2:07-2:15).
Ужасна је то емотивна манипулација. Она подстиче жене да закључе: „Ми жене смо јако дискриминисане, јер ’поред редовног посла’ знатно више радимо ’у кући’, а и брига за децу је наша ’обавеза’. Ми морамо да престанемо да радимо била шта у кући, а најбоље би било да немамо децу, јер су она наша ’обавеза’!”
Дакле, водитељица врши тешку емоционалну манипулацију. Свака нормална особа зна следеће чињенице.
Прво. Многи мужеви итекако много раде у кући. Неки заправо раде више него жене.
Друго. Многим женама рад у кући не представља никакав кулук, него задовољство. Уосталом, жене то раде за себе. Жена која кува ручак ради то за себе, свога мужа и своју децу, а не за неког странца или незнанца. Феминисткиње свесно руше темеље породице.
Треће. Жене су много чешће незапослене него мушкарци, па је и нормално да имају више времена за рад у кући.
Четврто. Чак и када су запослене, жене обично раде лакше послове, па им остаје више времена и снаге да се баве домаћичким пословима. Дакле, жене раде по кући, јер имају више времена за то, а и више воле то да раде.
Пето. Рећи да је „брига за децу” „обавеза” је крајње заводљиво, јер је то пре свега извор радости и среће. Штавише, подизање деце је многим женама смисао живота. Ако им одузмете децу, одузели сте им и смисао живота.
Шесто. Ако жене сматрају да су деца „обавеза”, онда је боље да их немају. Дакле, емисија је антимајчинска апропаганда! Емисија поручује: ви жене које имате децу најбоље би било да их немате, јер тако не бисте имале ту „обавезу”! Зато жене немојте имати децу да немате никакве „обавезе”! То вам препоручују ваше сестрице феминисткиње!
За наставак пљувања по мајкама и мајчинству побринула се и „педагог” Јелена Холцер. Она је одмах на почетку свог излагања упоредила жену које се брине за своје дете са „робињом”. Ужасно је то омаловажавање мајки и мајчинства!
Мит о мајкама и њиховој деци
Да би илустровала тезу да жене живе у „ропству” Јелена Холцер је на основу свог радног искуства приметила да жене чине већину оних који воде децу код предагога! Замислите, молим Вас! То што мајке своју децу одводе до педагога знак је да су оне „робиње”! Не воде оне децу код педагога, психолога и лекара, јер су „робиње”, него зато што воле своју децу и стало им је до њих!
Како каже наш „педагог”: „Не видим како је данас жена слободна, ако се искључиво [бави децом]. По мом искуству радном, искључиво се жене баве децом” (3:45-3:58). Ужасно су жене неслободне, јер се „баве децом”. Мислим да је поента ове жене „педагога” јасна: немојте имати децу да бисте биле слободне.
Реченица је манипулативна и стога што сугерише да очеви не воде бригу за своју децу. Итакако воде, али они можда своју бригу и старање према њима исказју на другачији начин. Можда они своје старање за децу исказују тако што радећи обезбеђују материјалне услове за дечије одрастање. Брига за децу се не исказује само одвођењем деце код педагога.
На крају једно питање за „педагога” Јелену: а да нису можда жене те које инсистирају да воде децу код педагога? Да нису можда жене те које инсистирају да се баве децом? Биће да је то њихов избор и њихова жеља, а не нешто што им неко намеће. То је знак њихове слободе, а не некаквог ропства. Ништа овај „педагог” не зна ни о деци, ни о мајкама, ни о очевима, ни о људској природи. Нема она појма о педагогији.
Мит о „растрзаности” жена и угрожавању „освојених слобода”
„Педагог” Јелена Холцер је наставила да шири „жртвени феминизам” примећујући и то да је данас жена јако „растрзана” (4:00-4:41). Поента је опет иста: деца су женама оптерећење и било би боље да их немају!
Ту тезу је подупрла и редитељка Тања Мандић Ригонат (4:55-4:60): „Жена је дефинитвно растрзана”. Како да не? Жена је „дефинитивно растрзана”, а мушкарац није. Он живи као у рају.
Одмах је додала да жене данас морају да се боре за „освојене слободе” (5:20-5:31). Ко то данас угрожава женске „освојене слободе”?! Не знам ни за једног јавног радника у Србији који позива на укидање женских слобода. Биће да Тања блефира, ствара фобију и параноише.
Мит о „насртајима на женско тело”, абортусу и тешком положају радница
Тања Мандић Ригонат је одмах продужила се митовима из корпуса „жртвеног феминизма”. Рекла је да су жене изложене „насртајима на сопствено тело” (5:32-5:37). Ко то насрће на женско тело? Да ли је заиста проблем савремених жена тај што им неко „насрће на тело”? Биће да је и то велико претеривање и параноја. Овим женама се привиђају фатаморгане. Можда је проблем жена управо тај што нема оних који „насрћу на тело”. То је још једна антимушка, антибрачна, антипородична и антисексуална параноја.Редитељка види проблем у томе што мушкарци „насрћу на женска тела”, а не види проблем у женском облачењу, које је често прави позив да мушкарци насрћу на женско тело. Женска разголићеност није „насртај на мушко тело”, али је зато мушка реакција на то „насртај на женско тело”. Нема ту нимало логике и објективности. Само лицемерство које ми се гади из дна душе.
Тања је „жртвени феминизам” наставила причом да се у друштву поставља питање „права на абортус” (5:38-5:40). Ко то питање поставља? Србија има најлибералније законе о абортусу и нико их не доводи у питање. Заправо, ако се усвоји предложени Закон о правима детета и заштитнику права детета, та права ће бити још и већа. Дакле, Тања обрће чињенице и непотребно шири панику.
Надаље, Тања је актуализовала питање радница тврдећи (5:57-5:59): „Раднице су у неповољнијем положају него радници.” То напросто није тачно. Какав год био положај радница, сигурно није гори него положај радника. Заправо, гледајући привреду у целини, положај радница је повољнији.
Одмах је додала: „Раднице су добиле отказе” (6:00-6:02). А ниједан радник није добио отказ? Радници су итекако добијали отказе и још увек их добијају. Заправо, радници чешће и масовније добијају отказе него раднице. Тања свесно лаже.
Да би своју антимушку реторику довела до краја она је рекла: „Најчешће су ти повампирени конзервативизми или патријархални неки дискурси управо усмерени на тело жене” (7:12-7:23). То је леп начин да се каже да су сви мушкарци силоватељи. Тања ради исто што и Милена и Јелена: шири мизандрију и параноју.
Мит о „убиству жена”
Дабоме да су феминисткиње у целој емисији шириле митове из арсенала „жртвеног феминизма”. Тако нису прескочиле ни мит о „убиству жена”. По њему, огроман су проблем друштва „убистава жена”. Али такво кукумавчење је прави цинизам, када се има у виду то да су жене пет пута ређе жрте убистава него мушкраци. Дакле, ове жене нису ништа друго него обичне лажљивице.
Мит о „језику емоција”
Да не би нешто пропустиле из репертоара „жртвеног феминизма” побринула се Јелена Холцер, која је приметила да се девојчице уче „језику емоција” (49:10). По њој, то је огроман проблем. Заправо, то што су женске особе, па и девојчице, емотивније и владају „језиком емоција” није никакав друштвени проблем.
По њој, проблем је и тај што код дечака развијамо „језик акције” (49:15). Ужасно је то! Она вероватно сматра да би било боље да дечаци одрастају без воље за акцијом и да буду пасивне бленте. Савремена педагогија је рукавац феминистике идеологије, чији је циљ стварање једнополног света, тј. уништења женскости код жена и мушкости код мушкараца.
Све је то рушилачки. Све то разбија везе и бракове. Сваки пол има и своје јаче и своје слабије стране. Психички диморфизам је природан и добар за одржање друштва. Мењајући ту равнотежу ми уништавамо друштво.
Осим тога, психичка склоност девојчица ка емоцијама и дечак ка акцији није толико ствар социјализације, колико урођених својства, тј. њихове природе. Све у свему, овај „педагог” не зна ни педагогију, ни психологију, ни шта је за друштво добро.
„Никада нисам имала проблем”
Човек који слуша сву ту кукњаву помислио би да су жене у Србији робиње. Али то је чисто лагање. То су демантовале и саме гошће. Када ове жене причају о себи оне практично негирају све те своје лажне приче. Тако је Тања искрено рекла: „Никада нисам имала проблем када дођем на пробу због тога што сам жена”! (8:42-8:46) Дабоме! А какав би то требало да она има проблем када дође на пробу што је жена! Само жени којој је мозак испран феминизмом може пасти на памет идеја да одлазак жене на позоришне пробе може да представља проблем! Да је искрена, вероватно би могла да примети да је уживала и привилегије као жена.
Михаило Алић у раљама феминистичких сврака
Чим је добио реч Михаило Алић – рационалан човек, који није допустио да му феминистичке свраке мозак попију – приметио је (9:53-10:10): „Морам прво да се осврнем на ову црно-белу слику коју смо чули од две саговорнице, а то је да су жене жртве, оне су растрзане, оне раде на послу, раде у кући и тако даље.”
Човек је погодио суштину, а то је да је све то само манипулативна пропаганда „жртвеног феминизма”. Као рационалан човек додао је (10:11-10-23): „Нисмо чули да су и мушкарци растрзани. Они такође раде на послу. Не можемо поставити емисију о равноправности и само говорити о женама. Морамо да причамо о томе шта мушкарци раде док жене раде нешто друго.” Дабоме! Али тај глас разума и здраве памети није допирао до мозга ових жена.
Кад год је Алић покушао да каже нешто што има везе се чињеницама, а не са демагогијом и фразирањем, одмах је била реакција водитељице: „Рекли сте нешто што је недопустиво!” (46:07). Дабоме, изношење чињеница је недопустиво. „Немојте ви да причате!” (46:16), обраћа му се водитељка као на пијаци.
А када је рекао податак да је више убијено мушкараца него жена, онда је водитељица реаговала: „То ништа не значи” (47:25). Дабоме. Сви подаци који се не уклапају у догму „жртвнеог феминизма” одбацују се у старту.
Није прошло ни пар секунди водитељица је цитирала једног аутора, који каже да је „жена вредније биће”! (48:00). Дабоме. Жене су жртве свега и свачега, а поред тога и „вреднија бића”.
Закључак
Све што смо чули у емисији „Савремена жена у ’раљама живота’: од еманципације до новог ропства” је чиста манипулација и лаж. Нити ико женама брани да буду на „руководећим и директорским функцијама”, нити су жене које раде у кући експлоатисане, нити су робиње, нити су дискриминисане ако воде децу код педагога, нити су растрзане, нити неко насрће на њихова тела, нити им ико укида „освојене слободе”, нити им ико брани да абортирају, нити је положај радница тежи него положај радника, нити су само раднице добијале отказе, нити су сви мушкарци силоватељи, нити су жене примарне жртве убистава, нити је женски „језик емоција” искључиво ствар социјализације, нити је он сам по себи нешто лоше, нити су жене „вреднија бића”.
Емисија „Савремена жена у ’раљама живота’: од еманципације до новог ропства” представља пљување по женама и женскости, мајкама и мајчинству. Она је прави рудник необјективности и пристрасности „жртвеног феминизма”. А Михаило Алић – рационалан човек – који је покушао да се супротстави тој повампиреној митоманији заслужује похвале. Да сам ја учествовао у емисији нагласак бих ставио на неке другу проблеме мушкараца, али би поента била иста: грактање феминистичких сврака је ужасан спин и манипулација.
Емисију можете послушати, а садржај / минутаже / линкове кликнути у најгорњем коментару на https://www.youtube.com/watch?v=Td0Jdetbzos
