Небојша Јеврић
АУТОР: Небојша Јеврић
У подножју Теразијског гребена, у малој кафани крај штајге, крај железничке станице, где седе камењарке које са белокапићима и војском за две „червене“ у мрак одлазе, седио је Бљузго.
Некад сам и ја тамо често долазио, да се склоним од безубих дедињских пудлица, од олињалих црногорских рундовчина милогораца, од белобеоградске анационалне демократске интелигенције, од татиних и маминих супер јеботе синова.
У малој кафани крај штајге где хијерархије нема, где седе пропале лопине и остареле курве, пијем кувану ракију док Бљузго Добровољац држи митинг о својим ратним подвизима. Бљузга су по тампоне слале последње штајгерице. Бљузго се са ратишта вратио! Како алкохол више у ћелаву, квргаву обријану лобању улази, тако подвизи Витеза од Бесконачне Резигнације, Витеза Браниоца Српства Бљузга расту.
Мене као сведока узима.
„Ако ми не верујете, питајте Пискарала он је са мном био“. Климам главом и испијам пету ракију.
„Ја кад вам кажем, мени је Гишка на рукама издахнуо.“
Вера Кречана ,станична курва сучеснички ме гледа и каже:
„Ко ће Бљузгово јунаштво преживети“
Слушам Бљузгове ратне авантуре, одобравам и пијем, док ракија раствара тугу, у црнило, у љигаву лепљиву масу помешану са растопљеним асвалтом великог града претвара.
„Дај Боже да си ти ратишта и видио!“ каже Вера.
„Ја нисам ратишта видио!? Па, маму ти курвински јебем! Видиш ове ожиљке? То ми је од гелера“ каже Бљузго и показује ожиљке по ћели.
Вера Кречана се смије и каже: “Колико је ја сећам ,то ти је од флаше којом те Бајче залимпо, јер си пробао за лову да га запалиш“
„Јели Пискарало, а је л се сећаш како сам цев набио у трбух Меху Тровачу“
„Наравно да се сећам“ смејем се и потврђујем.
У Неђарићима је била кафана „Нема те више Алија“.
Ту су Брнетови четници довели да послужује заробљеног конобар Меха Тровача којег су нашли пијаног у рову да спава. Молио их је да га не дају у размену јер ће га Јука Празина опет мобилисати.
У ратној кафани неко је на зиду написао: „Намерно убијен конобар плаћа се педесет марака“.
Ту финасијска инспекција никад свратила није. Ту ми је била писаћа машина и хартије. Ту сам куцао текстове и возачке дозволе. Кад ето ти однекуд Бљузга брата Рома са штајге.
„Брате Србине, ево брата Бљузга, српског добровољца! Све сам прошао!
Тења, Вуковар, Трпињска цеста, Источни Госпић. Него ,брате Србине, јел може неко пиће на креду. Док не уваљам робу“
„Нисмо ти ми Срби. Ја Муслиман ти Циганин. А и у Сарајеву док сам радио знало се код Меха нема креде“
Наравно да се сећам малог Бљузга, који је пиждрио да му дам педесет марака на зајам, да рокне Меха, јер Мехо не да пиће на црту. Њему –Бљузгу српском добровољцу.
Опијен алкохолом Бљузго јаше на коњу из победе у победу.
„Их, што ми не даде педесет марака“ каже ми прекорно,“да овим пичкама Мехове уши донесем“
Извор: https://www.in4s.net/vitez-od-beskonacne-rezignacije/
