Puta koji vodi u život bio si voditelj, prvoprestolnik i učitelj. Kada dođe, Svetitelju Savo, najpre si Tvoje otačastvo prosvetio i preporodivši ga Duhom Svetim, kao drveće maslinovo, zasadio si u duhovnom raju najsvetiju tvoju decu. Zbog toga, kao ravnog apostolima i svetiteljima, poštujući Te molimo: Moli Hrista Boga da nam daruje veliku milost. (Teodosije Hilandarac, Tropar Svetom Savi)
AUTOR: Dragan R. Mlađenović
O Svetom Savi, osnivaču i prvom arhiepiskopu Srpske pravoslavne crkve, zaštitniku srpske dece, đačkoj slavi i duhovnom roditelju svih blagočestivih Srba, napisana je cela (ne tako mala) biblioteka. Ipak, značaj Svetog Save Srpskog za ceo Hrišćanski svet, podstiče nas da uvek i iznova pišemo o njemu poštujući njegovo besmrtno delo.
Sveti Sava je kao princ Rastko, rođen oko 1173. leta Gospodnjeg u Rasu, tadašnjoj srpskoj prestonici. Bio je treći, najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog župana sve srpske zemlje, i njegove žene Ane.
Prekretnica u životu princa Rastka – Svetoga Save, bila je poseta ruskih monaha iz svetogorskog manastira Panteleimona koji su oko 1192. godine došli u Ras da od pobožnog župana Nemanje traže pomoć. Susret sa atoskim podvižnicima koji u samoći, daleko od metežnog sveta, kao „nebesni ljudi i zemaljski anđeli“ stiču duhovne oči, pobudio je kod mladog bogotražitelja Rastka iskrenu želju da pođe ovim „putem koji vodi u život večni“.
Rastko se sa jednim od tih monaha dogovorio da pođe u Svetu Goru. Roditeljima je rekao da ide u lov. U ruskom manastiru Panteleimonu na Svetoj Gori Atonskoj srpski princ Rastko je po skraćenom postupku primio monaški postrig (obred monašenja) i novo, monaško ime Sava (aramejski סָבָא, gr. Σάββας, što izvorno znači „Stari ratnik“ ili „Starac“).
Posle nekoliko godina, na Blagovesti 25. marta 1196. godine, Stefan Nemanja se na državnom saboru odrekao prestola u korist srednjeg sina Stefana, a sutradan su se on i njegova žena Ana zamonašili. Dobili su monaška imena Simeon i Anastasija. Posle godinu dana, 1197, monah Simeon Nemanja dolazi svome sinu ljubimcu, monahu Savi, da mu u svetogorskom manastiru Vatopedu bude sapodvižnik. Simeonovom dolasku, osim Save, iskreno su se obradovala sva svetogorska bratstva, jer je srpski župan važio kao veliki dobrotvor koji je nesebično pomagao atonske manastire. Tu blagovernu dužnost su sada preuzeli Nemanjini sinovi Stefan i Sava.
Braća Stefan i Sava nastavili su da pomažu i obnavljaju svetinje širom pravoslavnog sveta, a ponajviše svetogorske manastire. Oni su od 1196. nadalje razvili ogromnu zadužbinarsku delatnost. Čim je iz manastira Panteleimona prešao u Vatoped, Sava je zlatom koje je dobio od Stefana, podigao čak tri paraklisa–kapele i dao da se krov glavne crkve, izgrađene u 10. stoleću i posvećene Blagoveštenju (gr. Ο Ευαγγελισμός, „Evangelizmos“), prekrije olovom, pa je tako postao „drugi ktitor“ Vatopeda. Godine 1197. Sava je dao veliki prilog u zlatu carigradskom manastiru Bogorodice Dobrotvorke (gr. Ευεργέτις) i solunskom manastiru Filokalu. Do 1199. godine Sava je obnovio, pomogao i postao „drugi ktitor“ još tri zapustela svetogorska manastira: Karakala, Ksiropotama i Filoteja.
Susret monaha Save početkom 1198. godine u Carigradu sa tastom njegovog brata Stefana – romejskim carem Aleksijem Trećim (gr. Αλέξιος Γ’ Άγγελος, oko 1153–1211, vladao od 1195–1203), započinje istoriju srpskog manastira Hilandara. Sava je pomenuo caru i prijatelju da u blizini manastira Vatopeda postoje temelji i ostaci napuštenog manastira Hilandara, i zamolio da njegovom ocu Simeonu Nemanji i njemu dozvoli da taj manastir obnove i ustupe Vatopedu. Car je to odobrio i preko Save poslao prijatelju Simeonu Nemanji posebno pismo i dosta zlata.
Zatim se Sava obratio Protatu (gr. Πρωτάτον, vlada Svete Gore sa sedištem u Kareji) sa molbom da podrži i blagoslovi obnovljeni manastir Hilandar koji bi postao utočište monaha srpskog roda. Svi manastiri osim Vatopeda prihvatiše ovaj predlog, a zatim car Aleksije Treći u julu 1198. izdaje pozlaćenu povelju (gr. το Χρυσόβουλο ili χρυσόβουλλο, „hrisovulja“) kojom opoziva svoju prethodnu odluku, pa Hilandar sa ostalim zapustelim manastirima u Milejama na severoistoku Svete Gore, predade Simeonu i Savi za monahe srpskog roda kao „POKLON VEČNI“.
Veliko delo je ostvareno u najkraćem roku, pa su se Simeon i Sava uskoro preselili u obnovljeni Hilandar. Sava je za novi manastir napisao Tipik (gr. τυπικόν, ustav sa propisima za manastirski život): uzor mu je bio Tipik manastira Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu.
U Hilandaru je starac Simeon Nemanja 13/26. februara 1199. usnio u Gospodu. Poslednje dane zemnog života svoga oca Simeona Nemanje Sveti Sava je opisao u „Žitiju (životopisu) Svetog Simeona“, koje je sastavio 1206. godine po dolasku u manastir Studenicu u Srbiji, zadužbinu Stefana Nemanje.[1] Pod rukovodstvom arhimandrita Save živopisana je Bogorodičina crkva manastira Studenice, a zatim je podignut Dom Spasov (manastir Žiča). U ovom manastiru će 1217. godine veliki župan Stefan biti krunisan za Prvo(venčano)g srpskog kralja.
Najveći istorijski zalog arhimandrit Sava će ostvariti 1219. godine u maloazijskom gradu Nikeji, gde je od carigradskog patrijarha Manuila (stolovao od 1218. do 1222) dobio ukaz o avtokefalnosti (samostalnosti) Srpske pravoslavne crkve. Žiča će tada postati prvo sedište avtokefalne Srpske pravoslavne crkve, a Sveti Sava njen prvi poglavar u činu arhiepiskopa.
KULT SVETOG SAVE
Kanonski (crkveni) kult Svetog Save je počeo nekih petnaest godina po njegovom usnuću da uspostavlja Domentijan Hilandarac. On je oko 1250. godine sastavio opsežno Žitije Svetog Save. Sebe je nazivao ,,poslednjim učenikom Svetog Save“, čemu svedoči poznavanje brojnih činjenica iz Savinog života i verno prikazivanje događaja. Prema Domentijanovim usmenom kazivanju to najstarije Žitije je preradio i sažeo Teodosije Hilandarac (aktivan u drugoj polovini 13. stoleća?) oko 1291. godine.[2]
Da bi se uspostavio potpun crkveni kult svetoga, Žitije mora biti dopunjeno Službom, pa je Teodosije Hilandarac zatim sastavio i Službu Svetom Savi. O bogonadahnutij lepoti Teodosijevih stihova ispevanih u slavu Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa i velikog (pro)svetitelja i „učitelja puta koji vodi u život“, neka rečito posvedoči Prva pesma Drugog kanona u osmom glasu koja se poje kao deo Službe Svetom Savi, a koju je znalački i nadahnuto sa starog srpsko–slovenskog na savremeni srpski jezik preveo prof. dr Tomislav Jovanović:[3]
Meni što hvalim ti življenje,
ka Hristu smelost stekavši
iz bogatih riznica Duha
kaplju znanja da poda mi, oče, molim se,
dostojno da pohvalim te, hvale dostojnog.
Iz korena dobrog
još bolji izdanak izniče,
bogosaznanja vodama napajan
i plod miomirisan javi se,
življenjem svojim od mladosti, bogonose,
srca i duše pojaca veseliš.
O, premudrog ti bogorazuma
kojim zavara trag ocu svom
lovom na jelene,
Hristu, oče, ujelenivši dušu svoju
njegovom ljubavlju žežen,
ka istočniku besmrtija
njemu pritekao jesi.
Ka nebeskim lepotama iznad uma
ljubavlju pokretan,
zemaljske malolepnosti izbegav,
jelenjim trkom Hrista zaiskao jesi,
u željenom od njega, Savo oče, ne prevari se…
USKLIKNIMO S LjUBAVLjU!
Kult Svetog Save je u Novom veku izašao iz crkve i pomogao i podstakao nacionalno buđenje Srba sa obe strane Save i Dunava. Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. godine u Zemunu, odakle se brzo proširila u svim krajevima gde žive Srbi,
a svetosavska himna „Uskliknimo s ljubavlju“, ispevana na srpskom narodnom jeziku početkom 19. veka, postaće svečana đačka pesma Savindana (14/27. januara).
Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu odlukom Knjaza Miloša (1780–1860) i Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840. godine, a na predlog Atanasija Nikolića (1803–82), profesora i prvog rektora Liceja u Kragujevcu. Atanasije Nikolić je nastavničkim savetima Liceja i gimnazijama predložio taj dan kao praznik svih škola. U odluci Popečiteljskog prosvještenija tj. Ministarstva prosvete, predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se Sveti Sava proglašava za „patrona svih naših škola“ i da se od tada 14/27. januara ima u svim školama najsvečanije proslavljati. Iste godine su prve proslave organizovane. Prvo se organizovala služba u crkvi, litija đaka koji nose barjake sa sveštenicima, profesorima, učiteljima i opštinarima. Povorka je svečano prošla prestonicom Knjaževine pevajući tropar Svetog Save „Puti vo vodjaščago v žizan“. U Liceju su osveštane prostorije i organizovana priredba. Za goste i viđene građane u Liceju je organizovan ručak.[4]
Na priredbi je najpre odpevana svečana pesma Svetom Savi „Voskliknem ljuboviu“, koja je tada postala i do danas ostala himna praznika.
Najstariji zapis Svetosavske himne na crkveno–slovenskom jeziku poznat je kao Kaluđerska himna. Potiče iz 1832. godine i to je prepis hilandarskog jeromonaha Silvestra Vučkovića, a čuva se u Hilandaru. Prva strofa Kaluđerske himne glasi ovako:
„Voskliknem ljuboviu Sviatitelju Savi,
Naši da pokriet goluždravi glavi.
Tamo venci, tamo slava
Gde naš serbski pastir Sava.
Poite mu Serbli pesn i utroite.“
Studentsku ili đačku himnu prepevao je sa crkveno–slovenskog na srpski prota Pavle Stamatović u Segedinu 1839. godine. U ovom gradu je na Svetog Savu i prvi put pevana.
Građansku himnu koju pevamo i danas prepevao je sa crkveno–slovenskog na srpski književnik Aleksandar Sandić (1836–1908) u Beču 1858. godine, a zatim je taj srpski prepev kompozitor Kornelije Stanković (1831–65), tada student muzike u Beču, „stavio u note“. O ovoj saradnji dva mlada srpska umetnika i rodoljuba pisao je kasnije biograf Aleksandra Sandića : „Osakatio je, kao što sam (Sandić) priznaje, divnu Svetosavsku pesmu, prevedavši je sa crkenoslovenskog na srpski i dodavši joj dve tri strofe na kraju. To je učinio po želji svoga prijatelja Kornelija Stankovića, koji tu pesmu napisa notama za pevanje i klavir, pa da se što većma po narodu raširi, ne htede joj nipošto potpisati pod note pomenutog teksta i jezika, nego zatraži prevod srpski…“. Dok je tekst donekle menjan, melodija je ostala ista i do danas se peva kako ju je Kornelije zabeležio i objavio sledeće godine kao prvu u zbirci „Srbske narodne pesme (posvećene Srbkinjama)“ (Beč, 1859).[5]
Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu, Srbi, pesmu i utrojte!
Blagodarna Srbijo Puna si ljubavi
Prema svome pastiru Svetitelju Savi;
Sveti Sava Srbe voli I za njih se Bogu moli.
Pojte mu, Srbi, pesmu i utrojte!
Da se srpska sva srca s tobom ujedine
Sunce mira, ljubavi, Da nam svima sine;
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo, ti pomozi.
Počuj glas svog roda Srpskoga naroda!
Izvor:https://naukaikultura.com/uskliknimo-s-ljubavlju-svetitelju-savi-2/
LITERATURA
[1] Pun naslov Žitija Svetog Simeona koje je Sveti Sava uneo u Studenički tipik, glasi: O nasleđu svetog manastira ovog prepodobnim ocem našim i ktitorom gospodinom Simeonom i o žitiju njegovom kakvo bi pred Bogom i ljudima. Videti Studenički tipik, priredio, preveo i pogovor napisao Tomislav Jovanović, Beograd, 1994.
[2] Raprava i domišljanja o hronološkim okvirima života i književnog rada Teodosija Hilandarca traje više od jednog i po veka; o tome ubedljivo piše Irena Špadijer, Hronološki okviri književnog rada Teodosija Hilandarca, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. LXXVI, 2010, 3–16.
[3] Ovaj izvrsni prevod prof. Jovanovića još uvek, nažalost, leži u rukopisu i čeka objavljivanje.
[4] Milivoj Anđelković, Životopisi znamenitih Srba : od tajne do istine. Zlatousti–Beograd, 2003, str. 34–35.
[5] Đorđe Perić, Himna Svetom Savi u varijantama i notnim zapisima, Pravoslavna misao XXIII, 27, 1980, str. 43–54; Isti, Umetnički tekstovi `Srbskih narodnih pesama` Kornelija Stankovića, u zborniku Kornelije Stanković i njegovo doba, SANU – Beograd, 1985, str. 201–202.
